PLAŠT

O PUČNIJU I NjEGOVOM „TRIPTIHU”
... Pučiniji je najveći majstor opere posle Verdija. On u svojim delima daje verizmu nov pravac i nov sadržaj. Iako brutalni verizam krvničkog noža, zapadnoamerička vešala i vojničkog plotuna (Toska, Devojka sa zapada) određuju nekim njegovim delima karakter i nivo, a druga opet (Plašt, Sestra Anđelika i Đani Skiki) po svojoj koncepciji u jednom činu, podsećaju na koncentrovanu dramatiku prvih italijanskih verista, Pučini po drugim svojim delima (Boemi, Manon Lesko) podseća na francusku opersku liriku, ili ide svojim egzotičnim putem (Madam Beterflaj, Turandot).... Pučini je jedno vreme bio izričit, Triptihon je jedna celina, dakle jedna predstava, i morao se uvek prikazivati u celosti. Luiđi Riči tvrdi da je posle jedne predstave u Firenci, 1920, Pučini ipak uvideo da je tako davan izjedna, Triptihon užasno dugačak i zamoran, sa pauzama, skoro četiri sata. „Umorio sam se i ja, koji sam autor“, i dozvolio je da se deli. Posle toga, Skiki je išao svuda sam, uz Kavaleriju ili Pajace. A u Londonu sa Salomom! Kasnije i Plašt je počeo da doživljava satisfakciju, osvajajući svojom atmosferom na reci Seni i izuzetnom dramatičnošću. Jedino je Sestra Anđelika ostala festivalska opera, dakle ona koja se ponekad daje, iako Sartori tvrdi da je ona najbolja, što je bilo i Pučinijevo mišljenje.

Slobodan Turlakov, Pučini i veristi, Borba, 2003.

ĐAKOMO PUČINI (1858–1924)
... Rođen 22. decembra 1858. godine u Luki, malom gradu Toskane, Pučini je završio Konzervatorijum u Milanu, kod Bacinija i Ponkielija, proslavljenog kompozitora Đokonde. Sa velikim smislom za operski teatar, Pučini se posvećuje isključivo operskoj kompoziciji. Posle prvih pokušaja (Vili 1884, Edgar 1889) i prvih većih uspeha (Manon Lesko 1893), on stiče svetsku slavu svojim najznačajnijim i najpopularnijim delima: Boemi (1898), Toska (1900) i Madam Baterflaj (1904). Slede Devojka sa zapada (1912), Lastavica (1917), Triptih (Plašt, Sestra Anđelika, Đani Skiki 1918) i najzad njegova „labudova pesma”, Turandot (izveden 1926. godine). Jedan od Pučinijevih uspeha leži u srećno izabranim libretima... Čovek sa sigurnim pozorišnim instinktom, Pučini je osećao scenu, tražio uzbudljive dramske sukobe i negovao kult velikih gestova i očajnih krikova koji rezultiraju iz jakih strasti. Pučini je ovako formulisao tajnu svakog pozorišnog uspeha: „Postoje tri zakona kada je u pitanju pozorište: buditi interesovanje, iznenađivati i dirnuti“. To je ujedno njegovo osnovno estetsko načelo. Pučini je više nego iko računao na nerve svoje publike i delovao na njih, služeći se često i spoljašnjim efektima. Njegov operski stil predstavlja više ili manje harmoničnu mešavinu brutalnosti i sentimentalnosti. Te dve osobine njegovog stila imaju i svoje specijalno poreklo. Kad je u pitanju brutalnost, naturalizam, grubi kontrasti i široke linije, Pučinijev stil je neposredni nastavak verizma... Analizirane kompoziciono-tehnički, partiture njegovih opera sastoje se iz mozaičnog muzičkog tkiva, izvanredno duhovito instrumentiranog i uobličenog u jednu celinu sigurnom rukom majstora. Intenzivno orkestarsko podvlačenje drame, iznenadni kontrasti, velike gradacije, često teatralne i neubedljive, temperamentni izlivi, široka raspevanost melodijskih linija u smislu italijanske tradicije – to su bile glavne osobine Pučinijevog operskog stila.... Pučini je danas, zajedno s Verdijem, i pored izrazitih modernih tendencija u operskom stvaranju, suvereni gospodar operskih scena.

B. Dragutinović

PUČINI O SVOM „PLAŠTU”
Hoću da komponujem dve opere u po jednom činu, kako bi se jedne večeri mogle obe izvoditi, one će biti potpuno različite jedna od druge, gotovo sasvim kontrastne, jedna će biti veristička, druga sentimentalna i poetična. Ideja te suprotnosti draži me: biće nešto sasvim novo, i pronalazačka mašta imaće ovde široko polje.Za verističku operu imam već materijala, on je od jednog ne baš vrlo poznatog francuskog pisca, imenom Didije Gold. Tiče se jedne ljubomorne tragedije, koja se odigrava na jednom rečnom brodu, koji dolazi iz Nanta, Ruana i još iz dalje, donosi robu u Pariz, a odatle drugu odnose. Na brodu stanuje sopstvenik, stariji, ali još snažan, grub moreplovac, iz Normandije, sa svojom mnogo mlađom, lepom i dopadljivom ženom.Mala lađa njihova često je dolazila u Pariz, uvek se ukotvila u jednom istom pristaništu i uvek je imala isti istovar. Jedan od matroza, mlad i lep, i mlada lađarova žena, stupili su u ljubavne odnose. Mene naročito draži život na keju. Obala je puna istovarivača, lađara i ljudi iz naroda. To daje prilike životnim scenama i na lađi i na obali. Kada padne veče i život izumire; iz daleka zvuči nerazumljivo i potmulo lupa automobila. I u toj noćnoj tišini dešava se tragedija. Ljubavnici su dali jedan drugom sastanak na krovu lađe, u vreme kad lađar već tvrdo spava. Žena treba žižicu da upali, i na taj znak treba ljubavnik da dođe, koji je iza drveća na keju sakriven. Žena i muž stoje na krovu i razgovaraju, ona je uzbuđena i uznemirena i moli muža, da ide da spava, pošto je sigurno umoran. Ali, muž sumnja, što žena još više navaljuje na njega da ode, on hoće još da ostane, a ženu tera da sama ode dole. Tada pali mirno svoju lulu, plaman prevari ljubavnika, i preskače ogradu od lađe. Oba čoveka stoje jedan prema drugom. Proizlazi kratka ali divljačka borba, i mlađi pada ubijen.

Đakomo Pučini
Prema: Anonim, Pučini o svojim planovima, Mali žurnal, 12. maja 1913.