RODOLjUPCI

komedija Jovana Sterije Popovića

O predstavi

PREDGOVOR
Nastojeće pozorije nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina; i čitatelji će se iz gdikoji' opština začuditi, kad svoje Smrdiće, Šerbuliće, Žutilove, itd. u svoj istovetnosti nađu. Ništa mi dakle ne ostaje, nego progovoriti koju reč, zašto takovo delo, s takvim pogreškama, na svet izdajem; jer napred znam, da će to svima onima nepravo biti, koji narod ne inače nego kao mati svoje dete gledaju, i sve bi želili da se za njima dobro govori. Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne i gdi je s puta sišao; donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve, što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Bacimo pogled na najpozniju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč. Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini, ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine. Pozorije dakle ovo neka bude kao privatna povesnica srpskog pokreta. Sve što je bilo dobro, opisaće istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebičnosti. A da moja namera nije s otim ljagu baciti na narod, nego poučiti ga i osvestiti kako se i u najvećoj stvari umeju poroci dovijati, svaki će blagorazuman rodoljubac sa mnom biti saglasan.

J. S. P.


STERIJA I NjEGOVI RODOLjUPCI
Udariv(ši) energično na grlate fariseje i podmukle tartife rodoljublja, (Sterija je) svojim savremenicima rekao: čuvajte se onih kojima je uvek na ustima reč patriotizam; ne mislite da voleti svoj narod znači bili slep pred njegovim manama i gresima i varvarski mrzeti ljude druge rase i vere; klonite se kobnih samoobmana, a svom dušom svojom mrzite laž, jer je istina prva dužnost prema narodu, jer je istina, na kraju krajeva, najviši moral i najmoćnije oruđe napretka.

Jovan Skerlić, 1905.

Ozbiljan je glas i ovog „veselog pozorja“ pesnikovog, koje je jedno od neobičnih dela za doba u kome je poniklo. Posle velikih događaja u 1848. godini, u huci od patriotskih pesama, slavljenja heroja, u tuzi prevarenih nada, jedan inače osetljiv, vrlo liričan i katkada čak i vrlo naivan poeta, imao je oka da vidi i naličje epopeje, i smelosti da iznese u satiri događaje, koji su dali predmeta samo patriotskim pesmama i lirskim pripovetkama... Ta smela i naivna poruka čitaocima i gledaocima vredi i danas posle pedeset godina, posle nekolikih četrdeset osmih, i za mnogobrojne, vrlo mnogobrojne Žutilove, Smrdiće i Šerbuliće...

Milan Grol  (1905)

I ppe Jovana St. Popovića bilo je ljudi koji su pisali dramske pokušaje u srpskoj književnosti, ali sve je ostalo samo na neveštim i nesrećnim pokušajima. Prvi je... dao pravo pozorišno delo, i položio temelj srpskoj drami i komediji... On piše ili da slikanjem slavne prošlosti nacionalno okrepi i podigne Srbe, ili da ismejavajući mane i rugobe sitne sadašnjosti načini Srbe boljim i razumnijim... Posle lutanja i pokušaja na polju istorijskog romana i drame, Jovan St. Popović prelazi na komediju koja je odgovarala prirodi njegova duha i talenta i gde je postigao veliki uspeh. On postaje prvi pisac komedije u srpskoj književnosti... Romantičar u drami i tragediji, on je realist u komediji. On polazi od sasvim nove ideje da treba prikazivati stvarnost i slikati tipove koji se susreću u suvremenom životu, ali uvek da treba izobličavati i popravljati zlo u društvu i narodu...
Od naročite su vrednosti Rodoljupci, delo snažno i razumno, plod njegove duhovne i književne zrelosti, gorka satira lažnog i frazeološkog patriotizma, prikaz svega onoga što se pokazalo fantastično, neozbiljno, površno i ružno u srpskom društvu prilikom pokreta od 1848... delo je jednog pronicljivog duha, oštrog posmatrača, i racionalnog rodoljuba, i kao socijalno-politička slika celoga jednog perioda ide u najbolje radove svoje vrste u srpskoj književnosti.

Jovan Skerlić, 1914.

I prijatno i tužno je u isti mah kada vidimo da po dubini i oštrini zapažanja, po snazi komičnoga efekta, po raznovrsnosti datih tipova i tehničkoj strani svojih komedija J. St. Popović, ne samo da nije premašen, nego ni dostignut od docnijih i današnjih naših komediografa...
Rodoljupci su jedno od najinteresantnijih dela staroga dramatičara, komediografa... Iako nedovršeno, ostavljeno u rukopisu koji se čuva u Matici Srpskoj, njegovih pet kratkih činova daju vanredno sliku onih tipova koji se u svima bujnijim vremenima pojavljuju na površini društvenoga i političkog života, iako inače spadaju u moralni talog jednoga naroda i jednoga društva. (...)
Rodoljupci su, možda, dobrodošli baš sada kada smo opet u jednom neredovnom i mutnom vremenu punom lažnih patriota, nesavesnih štrebera, bezdušnih pljačkaša i trgovaca vrste Žutilova, Lepršića, Šerbulića, Smrdića i ostalih, i kada se opet čestitiji elementi, kao u Sterijinoj komediji, povlače pred drekom i poplavom raznih 'rodoljubaca' koji eksploatišu jednu zemlju i upropašćuju čitav jedan narod.

Sima Pandurović, 1921.

 

Sterijini Rodoljupci — trezveno, vrlo realistično iako dosta žučno pisana satira — predstavljaju odličan materijal za glumce i režisera: i po interesantnoj galeriji tipova, i po samoj dramatskoj građi, ma koliko da je ona data nevezano i rastreseno. Istina je da retko koje Sterijino pozorišno dalo ima tako slab scenski kostur; ali, svakako, i retko koja komedija ovog dobronamernog i pametnog satiričara sadrži tako mnogo produbljene psihologije, toliko životne istine, socijalne teze, koja nije čvrsto ukalupljena ni za određeno vreme, ni za mesto. Ima nečega surovo stvarnoga u onim šeretskim ljudima sa lažnim patriotizmom, koje Sterija prikazuje, a koji nisu nikako vezani isključivo za Vojvodinu. Njih je bilo u četrdeset osmoj godini, kao i pedeset godina docnije; oni se nalaza i danas u našoj sredini, a biće ih uvek i u svima krajevima. Otuda su Sterijini Rodoljupci večito „aktuelna“ komedija, koja ima mnogo svežeg scenskog soka i puno živih boja.

Milutin Čekić, 1929.

 

... jezik u ovoj komediji nije karikiran ni parodiran; on je individualiziran i pisac ga koristi kao sredstvo za karakterizaciju junaka... Mađarski jezik daje posebno obeležje ovim ličnostima isto kao i oni sočni narodski izrazi drugim junacima...
Rodoljupci su spoj komedije i satire, smeha i prekorne tuge... u suštini više odgovaraju formi društvene drame nego komedije... mogu se okarakterisati kao satirična komedija naravi, mada u njoj ima i tragičnih elemenata... Rodoljupci nisu istorijska drama... Sterija je radnju svoje komedije sinhronizovao sa stvarnim događajima na frontu, tako da situacija u pojedinim činovima odgovara i situaciji i mestu gde je radnja locirana... Događaji koji su u stvarnosti trajali skoro pune dve godine, ovde su sažeti prema zakonitostima dramske radnje...
Sterija je vrlo reljefno pokazao u delu kako, po pravilu, nacionalna isključivost ide podruku sa sebičnošću i grabljivošću, odnosno, kako se u ime narodnosti i u ime tobožnje čistote nacije, u ime slobode samo jedne određene nacije kriju vrlo prizemni interesi... Ko je više napljačkao taj je veći rodoljub, odnosno, ko je veći „rodoljub“ ima pravo i da više napljačka!... Sterija ustaje protiv izopačenih naravi jednog vremena i jednog društva. Za takvu satiru bila je potrebna veća hrabrost nego za onu koja bi razotkrila društveno-politički poredak, odnosno njegove nosioce na vlasti.... razumljivo je što Sterija nije za života objavio ovaj svoj komad. Ma koliko istinoljubiv i moralno hrabar, kao da je i sam zastrepeo od oštrine ove svoje najjače satire...

Vaso Milinčević, 1987.

 

Ova, prividno komedija, predstavlja dragoceno svedočanstvo prave istorijske tragedije malih ljudi u velikim vremenima koja uništavaju čitav svet kakav su poznavali, stavljajući ih pred političke i moralne izbore koje ne razumeju ili kojima nisu dorasli.

Predrag Marković 2006.


JOVAN STERIJA POPOVIĆ
Uz ime Jovana Sterije Popovića najčešće stoji odrednica „naš najveći komediograf“. Ali njegove zasluge za srpsku kulturu su mnogo veće. Rođen je leta gospodnjeg 1806, 1. januara, od oca trgovca, Cincarina, i majke Srpkinje, iz umetničke porodice i izuzetno obrazovane. Majčino nasleđe i slabo zdravlje ga još u ranoj mladosti odbijaju od očeve želje da ga odmeni u trgovačkom poslu i opredeljuju za nauku. Studije u Pešti mu omogućavaju visoko obrazovanje, ali i prvi kontakt sa pozorištem, koje mu postaje i ostaje jedna od najvećih ljubavi i preokupacija. Tu piše i objavljuje prve pesme, a potom i tragedije. Po povratku u rodni Vršac, kao svršeni pravnik, postaje profesor latinskog jezika a potom advokat, i nastavlja živu književnu aktivnost. Prva komedija, Laža i paralaža (1830), pomogla mu je da prepozna u sebi komediografa. Dugogodišnja želja da dođe u Srbiju i pomogne svojim sunarodnicima u organizovanju svoje novostečene samouprave, ostvaruje se 1940, kada postaje profesor prirodnog prava na Liceju koji se tada nalazio u Kragujevcu. Tu odmah pomaže svom kolegi, takođe vojvođanskom Srbinu Atanasiju Nikoliću da pokrene đačku pozorišnu družinu, a javlja mu se i ideja o osnivanju „učenog društva“. Sledeće godine, zajedno sa Licejom, dolazi u Beograd i tu se njegova kulturološka, sociološka i prosvetiteljska delatnost razgranava. Aktivno učestvuje u osnivanju najpre Teatra na Đumruku a potom i Teatra „Kod jelena“, poklanja im svoje tekstove, prevodi strane, pomaže pravno i administrativno, podučava glumce, piše kritike... Neumorno radi na unapređenju školstva, piše udžbenike, predlaže pravilnike, osniva fondove, pokreće „Prosvetne novine“, učestvuje u donošenju prvog prosvetnog zakona... Jedan je od najvatrenijih osnivača Društva srpske slovesnosti (potonje akademije nauka), bori se za uvođenje narodnog jezika u književni (ali ne onako radikalno kako je to tada pokušavao a kasnije i učinio Vuk Karadžić). Među prvima organizuje skupljanje i čuvanje važnih starina i jedan je od osnivača Narodnog muzeja. Dugo je na mestu načelnika u Popečiteljstvu prosveštenija (Ministarstvu prosvete)... i sve to za svega osam godina. Jer u vreme ustavobranitelja začela se, a kasnije, povratkom sa školovanja u inostranstvu prve generacije omladine iz Srbije, još više rasplamsala povika na „nemačkare“ – Vojvođane koji su bili prvi obrazovani Srbi u Miloševoj Srbiji. Steriji je to smetalo, a nakupilo mu se i drugog čemera, te 1848. podnosi ostavku i vraća se u Vršac. Prilično razočaran, umoran i sve bolesniji, bavi se najviše spisateljskim radom. Po mnogima njegova najbolja, gorka komedija Rodoljupci, nastala je u ovom periodu, kao reakcija na sukob između Mađara i Srba u Vršcu, u toku mađarske bune protiv austrijske vlasti, 1848–49. Upokojio se 26. februara 1856, ostavivši za sobom neizbrisive tragove u našoj kulturi.

Iz: J. Stevanović, Sterija u Narodno pozorištu – vodič kroz teratrografsku građuNarodno pozorište, Beograd, 2006.


ISTORIJSKE OKOLNOSTI
Zbivanja u komediji Rodoljupci... dešavaju se burne 1848, kada „gori cela Evropa“. To je godina „proleća naroda“, u kojoj se revolucija munjevito širi od Francuske, preko Italije, Mađarske do male banatske varoši Vršca, gde se većim delom zbiva radnja dela. Taj gradić je rodno mesto pisca Jovana Sterije Popovića... Da bi se shvatile istorijske okolnosti u kojima je delo nastalo i gde se radnja dela dešava, valja reći da je Vojvodina bila, sa većinskim srpskim življem, deo Austro-Ugarske monarhije, dok je Srbija samostalna Kneževina... Srbi pod mađarskom vlašću nisu imali svoju autonomiju, pravo na jezik, upravljanje školama, srazmerno učešće u državnoj upravi. To su bili i njihovi osnovni zahtevi da bi se pridružili Mađarima u buni protiv bečkog dvora. Kada su odbijeni srpski zahtevi u 17 tačaka, nastala su nemiri, spaljivanje mađarskih protokola. Mitropolit srpski bio je primoran da sazove Narodnu skupštinu u Sremskim Karlovcima 1. maja, na kojoj je proglašena „Srbska Vojvodina“, koju Mađarska vlada nije priznala. U međuvremenu, Hrvati su zauzeli protivmađarski stav, a vlada Kneževine Srbije počela je da pomaže ugarske Srbe šaljući u leto 1848. dobrovoljce iz Srbije. Tako je otpočeo opštenarodni rat između južnih Slovena i Mađara. U tom ratu su goreli gradovi, civili bivali ubijani, pljačkani i proterivani. Austrija je već od avgusta rešila da upotrebi Srbe i Hrvate protiv Mađara. Novi car Franja Josif potvrdio je odluke Majske skupštine, ali nije definisao teritoriju Vojvodine. U proleće 1849. usledila je mađarska protivofanziva, i u Banatu je došlo do sloma srpskog pokreta. Izbeglica je bilo 30-40 hiljada u Beogradu i Srbiji. Tek je slom Mađara u ratu s Rusima okončao rat u Vojvodini.

Zoran T. Jovanović, 2009.


ANDRAŠ URBAN
Rođen 1970. u Senti. Još kao sedamnaestogodišnjak stvara samostalnu pozorišnu i književnu radionicu kao autor, reditelj i glumac. Kasnije formira pozorišnu grupu „Aiowa“ (aiowa maffia), koja teatar tretira kao specifičnu, ali ipak sveumetničku ideološku akciju. Studira filmsku i pozorišnu režiju na novosadskoj Akademiji umetnosti u klasi prof. Vlatka Gilića, režira u subotičkom Narodnom pozorištu. U prvoj trećini devedesetih napušta studije, rad u pozorištu i godinama živi povučeno. Diplomira 2000. u klasi prof. Bora Draškovića i ponovo intenzivno radi u pozorištu. Uz podršku segedinskog MASZK-a i vlastitog ansambla (Ansambl Andraša Urbana) stvara nezavisne pozorišne predstave. Od 2006. je direktor Mađarskog gradskog pozorišta „Deže Kostolanji“ u Subotici. Osnivač je internacionalnog pozorišnog festivala Desiré Central Station. Režirao 40-ak profesionalnih predstava u Subotici, Nišu, Novom Sadu, Beogradu, Segedinu, Bitolju, Ljubljani, Berlinu, Klužu, Varni, Mariboru, Rijeci. Na pozorište gleda kao na prosvetljeni prostor ponekad provokativne akcije, gde se misli, govori i organizuje specifičan vid umetničke stvarnosti. Predstava je za njega komunikacija i druga stvarnost koja postoji za sebe, ali nastaje i ispoljava se u odnosu između izvođača, izvođene stvarnosti i gledaoca. Režiju ostvaruje preko interaktivne komunikacije s glumcem. Dobitnik je nagrda i priznanja među kojima su: Nagrada „Jasai Mari“ (najprestižnija nagrada za pozorišnu umetnost Republike Mađarske), Nagrada „Joakim Vujić“, „Pro Urbe“ grada Subotice, „Pro Urbe“ grada Sente, Nagrada za „Paralelnu umetnost“ (Mediawave). Njegove režije i predstave su nagrađene na festivalima: Sterijino pozorje, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, Infant, JoakimFest, Tvrđava fest, Teatarfest, Festival alternativnih pozorišta Republike Mađarske, Festival mađarskih pozorišta, BITEF, MESS, MOT, Dani satire u Zagrebu.

Premijerno izvođenje

Premijera 30. oktobra 2015. / Velika scena

Reditelj i scenograf Andraš Urban*
Dramaturg i saradnik reditelja Suzana Vuković
Dramaturg Slavko Milanović
Kostimograf  Marina Sremac
Komppozitor Irena Popović Dragović
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Scenski pokret Tamara Antonijević
Reapizacija scenografije Miraš Vuksanović
Asistent reditelja Maksim Milošević**
Izvršni producent  Milorad Jovanović
Organizator Jasmina Urošević
Za songove korišćeni tekstovi Jovana Sterije Popovića,Đure Jakšića, Jovana Hadžića i Stevana Vladislava Kaćanskog


Premijerna podela:
Žutilov Slobodan Beštić
Nančika Anastasia Mandić
Milčika Suzana Lukić
Šandor Lepršić Pavle Jerinić
Gospođa Zelenićka Nela Mihailović
Šerbulić Hadži Nenad Maričić
Smrdić Nikola Vujović
Gavrilović Predrag Ejdus
Nađ Pal Branko Jerinić
Skoroteča Bojan Krivokapić

* Zahvaljujemo za saradnju Arpadu Blašku, dizajenru
** student FDU Beograd
Sufler Gordana Perovski
Inspicijent Aleksandra Rokvić
Asistent kostimografa Sara Bradić
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Tihomir Savić
DEKOR I KOSTIMI SU IZRAĐENI U RADIONICAMA NARODNOG POZORIŠTA

Galerija