SEKSUALNE NEUROZE NAŠIH RODITELjA

drama Lukasa Barfusa

O predstavi

O NEUROZI…
Neuroza označava lakši, funkcionalni oblik duševnog oboljenja kod kojeg nije nađen organski uzrok. Za neurotične poremećaje specifično je da su pslihogeni, pa se neuroze još nazivaju psihoneuroze i neurotični poremećaji. Neurozu karakterišu napadi uznemirenosti, određeni oblici depresije, hipohondrija, histerične reakcije, opsesivno-kompulsivni poremećaji, fobije, različite seksualne disfunkcije i neki tikovi. Tradicionalno se smatra da je uzrok neuroze emocionalni konflikt u kome blokirni impuls pokušava da se ispolji kao maskiran odgovor ili simptom. Bihejvioristički psiholozi smatraju ih naučenim neodgovarajućim odgovorom na stres.
(Iz Vikipedije)

Neuroze su psihičke smetnje čiji temelji nastaju u psihičkim konfliktima u ranom detinjstvu. U kasnijem životu taj konflikt ostaje nesvestan. Prema Frojdu radi se o intrapsihičkom konfliktu nagonskih impulsa (id) iz dubokih slojeva ličnosti sa strukturom „ja“ (ego) i nadređenim „nad-ja“ (super-ego) u ličnosti. Struktura ega brani se potiskivanjem i sublimacijom, a zataji li, dolazi do nastanka neurotskih simptoma. Razlikujemo nekoliko podtipova neuroza: fobija (neuroza straha) histerija (konverzivna neuroza), prisilna neuroza, psihosomatske bolesti. Terapija se zasniva na psihoterapijskom pristupu bolesti. Po Frojdu, mnoge neuroze (fobije, histerične paralize i bolovi, neke vrste paranoja itd) potiču od duboko traumatskih iskustava iz prošlosti pacijenta, ali su zaboravljena, skrivena od njegove svesti.

(Medicinska enciklopedija)


LUKAS BERFUS
Lukas Berfus je rođen 1971. u Švajcarskoj gde je i odrastao. Završio je bibliotekarstvo. Od 1997. radi kao slobodni umetnik, dramski i prozni pisac. Sa Semjuelom Švarcom je 1998. osnovao „400asa“, pozorišnu trupu za koju je redovno pisao dramske tekstove. Godine 2002. dobija nagradu grada Ciriha za doprinos u kulturi, a ubrzo dobija i nagradu za književno stvaralaštvo u Bernu. Pozorište u Hamburgu (Deutsches Schauspielhaus) mu naručuje komad Othello – ein BlueMovie. To nije prvi put da radi reinterpretaciju klasike. Pre toga je napisao komad Medeja 214 opisa slika, koja je rađena za bečki pozorišni festival 2000, a kasnije je dramatizovao i Henrija IV. Napisao je knjigu Mrtvi ljudi. Seksualne neuroze naših roditelja je naručilo pozorište u Bazelu 2003. godine, a komad se odmah nakon praizvedbe igrao u Hamburgu, Štutgartu, Londonu, Berlinu i mnogim drugim gradovima u Evropi. Berfus 2003. dobija nagradu „Theater Heute“ za najboljeg savremenog mladog dramskog pisca. Dobija nagradu za komad Bus 2005. godine, kad i nagradu za najboljeg dramskog pisca godine. Drame mu se igraju u Nemačkoj, Švajcarskoj, Engleskoj i mnogim dugim zemljama u Evropi, a u Skandinaviji je jedan od najizvođenijih savremenih evropskih pisaca. Poslednji komad, Dokaz, koji je napisao 2007, imao je praizvedbu u „Kammerspiel theater“ u Minhenu. Berfus u svojim komadima postavlja veoma bitna pitanja koja muče savremeno društvo i ume da prepozna i oseti uzrok društvenih konflikata. U svojim komadima se često bavi pitanjem smrti koja je relativizovana u kapitalističkoj potrošačkoj eri. Bavi se pitanjem abortusa, eutanazije, samoubistva i raznim mehanizmima društvene represije. U svim svojim dramama on ističe ljudske slabosti i kako sam kaže: „Za mene su ljudi najbliži svojoj ljudskosti kada žive sa svojim kontradiktornostima i pokušavaju sa njima da izađu na kraj. Svi smo mi heroji na svoj način. Ali, pokazati svoju slabost, ne uspeti, ima nečeg vrlo ličnog i privlačnog u tome“. Berfus posmatra međuljudske odnose kao naučnik, kroz mikroskop, sa izvesnom distancom, ne zauzimajući stranu. U komadu Bus ili Stvaranje sveca, bavi se pitanjem religije u post-ateističko doba. U Seksualnim neurozama naših roditelja tretira pitanje društvene kontrole koja potiče ditrektno iz porodice. Zanimljivo je da su uglavnom sva izvođenja ovog komada postavljala Dorin autizam, odnosno neku vrstu mentalne zaostalosti, kao glavni problem komada. U komadu Alisino putovanje u Švajcarsku Berfus se bavi pitanjem eutanazije, a u svom poslednjem komadu, Die Probe, koji je preveden kao Proba ili Dokaz, Berfus ispituje porodične odnose u 21. veku, veku DNK, kada biološka stvarnost menja društvenu stvarnost. Njegovi komadi su uvek na granici sa groteskom, „otvoreni“ su u formi i kao da pozivaju reditelja i glumce na razne moguće interpretacije. Berfus posmatra i opisuje stanje stvari u savremenom društvu kroz vrlo duhovite dijaloge i potresne monologe koji jasno oslikavaju kontrolisani potrošački svet u kojem živimo, a koji svaku različitost tretira kao opasnost.
M. P.


TANjA MANDIĆ RIGONAT, reditelj
Diplomirala režiju na FDU, u klasi Dejana Mijača. Režirala je drame Lovely Rita, Gospođica Julija A. Strindberga (Atelje 212), Urnebesna tragedija D. Kovačevića (Vršac), Lolita V. Nabokova (BITEF teatar), Ljubavi Džordža Vašingtona M. Gavrana (Atelje 212), Bergmanova sonata (Narodno pozorište u Beogradu), Talula J. Stajna (BELEF), Čovek slučajnosti J. Reze (Narodno pozorište u Beogradu), Sabrane priče D. Margulisa (Atelje 212), Uho, grlo, nož V. Ruden (Atelje 212), Mrtve uše O. Bogajeva (Narodno pozorište Sombor), Terasa J. Hristića (Jugoslovensko dramsko pozorište), Ledeni svitac V. Radomana (Madlenianum), Kiseonik I. Viripajeva (Jugoslovensko dramsko pozorište), Sudija V. Moberga (Narodno pozorište u Beogradu), Ljubavno pismo F. Arabala (BITEF FESTIVAL – SERVANTES), Hitler i Hitler K. Kostjenka (Atelje 212). Dramatizovala je romane Lolita (sa B. Maksić), priče Č. Bukovskog Đavo je bio vruć, romane Mrtve duše N. Gogolja (režija Dejan Mijač) i Zli dusi F. Dostojevskog. Predstava Kiseonik je dobila nagradu TV „Metropolis" kao najbolja predstava u 2005. godini. Autor je zbirki pesama Misterija srećnog kontrabasa i Iz života ptica.


Tri pitanja dramaturga Tanji Mandić Rigonat
ROĐENI DA BI ŽIVELI ŽIVOT PUNIM PLUĆIMA

Pre Seksualnih neuroza naših roditelja režirala si savremene ruske komade (Kiseonik, Hitler i Hitler). Koji ti je bio najveći izazov kad si odlučila da režiraš ovog savremenog švajcarsko-nemačkog autora i koje su to kulturološke i društvene razlike koje si uočila u ove dve sredine (ruskoj i zapadno-evropskoj) preko njihovih dramskih pisaca i tema koje oni tretiraju?
Konstantin Kostjenko, čiju sam dramu Hitler i Hitler režirala u Ateljeu 212, i Ivan Viripajev, čiju sam dramu Kiseonik takođe režirala, izrazito su jake autorske ličnosti, dramski pisci koji ne trpe poređenja, i kao takvi su dragocene pojave ne samo u okvirima savremene ruske drame. Ipak, kada bih tražila nekakav zajednički imenitelj, onda bi to svakako bilo njihovo uspešno spajanje moralnih pitanja koja baštini veliki ruski roman devetnaestog veka, i eksperimentalnost drame i umetnosti sovjetske avangarde dvadesetih godina dvadesetog veka – mislim na Vedenskog i na Harmsa. Njihove drame su u formalnom smislu eksperimentalne, uronjene duboko u princip pozorišne igre i mogućnosti i specifičnosti scenskog izraza. One ne podražavaju već izražavaju. Zatim, i jedan i drugi pisac su u surovom, duhovitom, šokantnom dijalogu sa dilemama, problemima i pojavama savremenog sveta. Imaju naglašenu metafizičku dimenziju, a humor je onaj čudesni dar i njih kao pisaca i nas kao ljudi, kojim možemo da se uhvatimo u koštac sa zlom, kako u čoveku kao pojedincu tako i u društvu. Duhovitost ih krasi obojicu. Oni su protiv konzumentskog principa i u životu i u pozorištu. Njihove drame sublimišu realnost, pretvarajući je u umetničko delo koje je kao takvo već obogaćivanje života. Oni ne konstatuju pojave već ih umetnički raščlanjuju, analiziraju principom igre i transformacije na raznim nivoima. Nove forme u novom svetlu osvetljavaju teme i probleme za koje smo mislili da o njima već sve znamo. To su drame bez didaskalija, otvorene za najslobodnija rediteljska učitavanja u okviru teme, za slobodno komponovanje i same priče koja se ne podrazumeva. Lično, za mene je savremena ruska književnost nešto najzanimljivije u evropskim okvirima. Ko je čitao savremene romanopisce i dramske pisce – zna o čemu govorim i zna da moj stav nije izraz opsesivnog rusofilstva već pre prepoznavanje novog, drugačijeg i vrednog. Mada, kod nas kao da je većina zaglavljena u ruskoj književnosti kraja devetnaestog i prve polovine 20. veka. Ne može se očima devetnaestog veka posmatrati, shvatati i komentarisati ludost dvadeset prvog. Savremena ruska umetnost, mislim na njene najhrabrije pojave, nema nikakve veze sa našim lokalnim snatrenjima o njoj, sa hermetizovanjem jedne predstave koja nema nikakvo uporište u realnosti. Ali mi generalno imamo problemem sa novim, drugačijim. Ruska savremena scena, filmska i književna, u žestokom je dijalogu sa istorijom, književnim nasleđem, savremenim svetom. Šta znači društveni angažman? Za mene je svako umetničko delo koje ruši tabue, koje iz novog ugla proširuje polje poznatog, uglavnom oličenog u stereotipno angažovanom, jer je dodatak svetu, vrednosni, značenjski. Ruska stvarnost je prostor ogromnih kontrasta, ekstrema. Drama koju sada radim u formalnom smislu je „konzervativnija“, postoji jasna priča, likovi, situacija. Napisana je u ključu fragmentarne dramaturgije, što nije novost. Ali Berfusova drama ima nešto izrazito dragoceno i posebno. Pisac je pronašao način kako da temu ljudske nevinosti, operisanosti od svakog zla, plasira u svet tako da na nivou priče mi pratimo jednu ljudsku sudbinu, ali koja na širem planu postaje metafora mogućnosti slobode pojedinca u društvenom okruženju na vrlo originalan način. Priča je potresna i višeznačna. Devojčica Dora je kao dete, odlukom lekara i roditelja, lekovima dovedena u stanje vegetiranja, života van sveta. Nije išla u školu niti ima ikakva znanja o svetu u životu, nema socijalnu inteligenciju, manipulativne taktike i sposobnosti. Misliti, osećati, govoriti, raditi – za nju je isto. Majka, uz podršku lekara, odlučuje da je skine sa lekova ne bi li videla šta se krije „iza Dorinog večno istog lica iza zavese od hemije i godina letargije“. I šta se krije? Eros, životna energija, otkrivanje seksualnosti... Dorino telo postaje poligon za slikanje društvenog odraza, jer restriktivnost, agresivnost, brutalnost društvene zajednice, uvek se najlakše detektuju na ženskom pitanju: odnos prema ženskoj seksualnosti, abortusu, slobodi ličnosti... Seksualne neuroze naših roditelja su, kao i druge ruske drame koje sam radila, izraz nezadovoljstva, protesta. Protiv surovosti sveta, društvene zajednice u kojoj odrasti znači: učiti se jeziku smrti, jeziku odustajanja od želja, istinskih potreba bića, znači učiti se azbuci laži, licemerja, surovosti, kastracije Erosa kao vrhunskog principa radosti života... Berfus briljantno prikazuje, raščlanjuje, gradira nasilje neljubavi, mehanizme društvene perverzije, kako neuroza društveno funkcioniše. Koliko je surov toliko je duhovit. Berfusu me je privukla priča koju sam poželela da ispričam kao savremeni moralitet. Porno igraonica sveta je svetilište za inicijaciju deteta u nama u svet odraslih, u svet smrti. Odrastanje je za Barfusa kao čerupanje, ubijanje duše. Biti odrastao znači biti prilagođen. Prilagođen čemu? Dakle, komadu me je privukla tema, priča, mogućnost komponovanja zanimljive scenske forme, mogućnost da kažem šta mislim o pojmu normalnosti i o pojmu društvenog zdravlja, mehanizmima manipulacije. Ko uspostavlja i na koji način obrasce društveno prihvatljivog i neprihvatljivog ponašanja u raznim sferama života. U formalnom smislu, izazov je bio naći ključ za fragmentarnu dramaturgiju koji ne bi bio linearno nizanje scena već „vertikalno“. Forma moraliteta, društvenog prikazivanja slučaja Dora, imitiranjem kolektivne pozicije kao na grupnoj terapiji (svi glumci na sceni ušančeni u svojim nišama u zidovima, kao u nekom hramu). Kada sam u glavi rešila prostor, našla sam i ključ za dubinsko čitanje psihe i društvenih igara i uloga, a ne za horizontalno oponašanje realistične priče.
Šta su za tebe Seksualne neuroze naših roditelja (kao pojam i kao drama) i šta one znače u ovoj našoj sredini danas?
Nije slučajno što se glavni lik u drami zove Dora, baš kao što je Frojd štiteći identitet svoje osamnaestogodišnje pacijentkinje nazvao devojku koju je lečio od histerije. O tome je i objavio studiju Dora, fragmenti analize jednog slučaja histerije. Berfusova drama nije scenska razrada slučaja Frojdove Dore, već potpuno autonomno umetničko delo, ali sa jasnim oslanjanjem na tekovine psihoanalize, na Frojda koji je prvi otpočeo analizu nesvesnog putem analize snova u analizi ličnosti i koji je naglašavao da neuroze imaju organsku osnovu, odnosno da se u sferi seksualnosti nalazi uzrok nastanka psihoneuroza. Neuroze nastaju kao rezultat konflikta između instinktivnih nagona i društvenih zahteva ili njihovog oblika „super ega“. Naziv drame Seksualne neuroze naših roditelja, gledano iz ugla psihoanalize, čist je pleonazam. Pisac potcrtava ulogu seksualnosti u neurotičnosti pojedinca, odnosno zajednice na kvadrat. Karin Hornaj u Neurotičnoj ličnosti našeg doba, opet naglašava da svaka neuroza ima koren u nedostatku ljubavi u detinjstvu i da ako je neuroza odstupanje od normalnog koncept normalnosti nije univerzalan, on varira od sredine, klase, zajednice... Dora je jedini lik u drami koji ima ime. Svi ostali su postavljeni funkcionalno u odnosu prema njoj: Dorini roditelji, Dorin šef... Fini Gospodin...
Zašto misliš da je većina izvođenja ovog komada u Evropi kao glavno pitanje postavila tretiranje mentalno zaostale dece i njihov položaj u društvenom poretku, i koja su za tebe najznačajnija pitanja koja si postavila u toku procesa rada na ovoj predstavi?
Ne znam. Biti drugačiji, biti obeležen, biti „društveno bolestan“, za mene ima mnogo šire polje značenja. Ljubav, talenat, osetljivost, nežnost, iskrenost, poštenje, spontanost, direktnost, nepatvorenost – nisu li to sve „simptomi bolesti“ u „zdravorepresivnom“ svetu pseudo-vrednosti i pseudo-sloboda. Neki moji prijatelji psiholozi su čitali dramu i potvrdili ono što smo pričali na probama: da Dora nije ilustracija jedne konkretne bolesti, ili mentalne poremećenosti. Ona je umetnička a ne medicinska činjenica. Ona je neki id, univerzalno dete u sistemu ličnosti. Ona je ogledalo izvitoperenosti onih koji se ogledaju u njoj, za pervertiranu roditeljsku ljubav-neljubav, za društvene autoritete oličene u šefovima i doktorima, onima koju superviziraju našu podobnost, korektnost, upotrebljivost u „svetu društvenog zdravlja“. Kroz život, snažno me je osim beletristike nadahnjivala psihološka literatura od Sasa, Rajha, Junga, Froma i naravno Frojda i K. Hornaj, pa do Slobodne dece Samerhila... Društvenu kastraciju snažno osećam i u vremenu u kojem živim i mislim da Dora ima istinsku, potresnu univerzalnost. To je dete istrčalo u svet čiju azbuku uči kao partituru: ne raste ka plamenu već ka smrti želje i autentičnosti, onog vrhunskog ideala da budemo ličnost, celovita, jedinstvena, neponovljiva, rođena da bi živela život punim plućima.

Razgovor vodila Maja Pelević


KAD JE ŽENA KURVA
Jednom mi je jedan od mojih muževa rekao, sve su žene kurve, ti se ovih dana samo dobro kotroliraš. Čisto medicinski gledano, kad je žena kurva?
Žena je kurva kad dobije prvu menstruaciju, dok je ne dobije, ona je samo buduća kurva?
Nije istina, žena je kurva i kad viče, ne, ne, ne, dok joj tata uvaljuje velikoga pišonju u petogodišnju pipicu.
Kurva je i u četrnaestoj kad iz kuće izađe u minici, tajicama, dekoltiranoj majici... Sama je kriva ako je netko dograbi u parku u pet popodne i siluje.
Žena je kurva kad kćeri od četrnaest godina ne kaže da su sve curice u minici, tajicama i dekoltiranoj majici kurve.
Žena je kurva kad uvečer sama uđe u bar, kad u dva popodne sama uđe u restoran, kad ujutro sama uđe u kafić. Da nije kurva, ne bi ulazila u muške prostore bez pratnje, njeno samo tijelo jasna je poruka, meni treba kurac.
Žena je kurva napaljuša kad odbije muškarca koji sjedne pokraj nje pa joj kaže, ja imam ono što tebi treba.
Žena je kurva kad ne da pičke ocu svoje najbolje prijateljice.
Žena je kurva kad je za sise zgrabi djed njene najbolje prijateljice.
Žena je kurva kad ne želi raditi prekovremeno sa šefom u njegovoj kancelariji, ona na stolu, on među njenim nogama.
Žena je kurva kad ostavi muža zbog drugog muškarca.
Žena je kurva kad ostavi muža zbog sebe same.
Žena je kurva kad odlazi frizeru jednom tjedno, kad joj je kosa sijeda, kad odbije kuhati svakodnevno, kad ne vozi djecu u vrtić, kad ne ostane na bolovanju zbog dječjih kozica, kad ne želi peglati sama nego za to unajmljuje kurvu. Kad je bolesna, žena je bolesna kurva, kad je on bolestan, žena je kurva koja kuha prevruć čaj, preslabu kavu, odvratnu juhu, donosi mlako pivo, uvaljuje toplomjer, traži od njega da se okupa iako je bolestan.
Žena je kurva kad joj zbog raka odrežu sisu.
Kurvetina je svaka žena bez sise koja traži lovu za silikonsku sisu.
Žena je kurva kad ne da rastavu bez frke, žena je kurva kad želi rastavu, žena je kurva kad dio svoje plaće potroši na torbicu, čizme i kaput iako već ima torbicu, čizme i kaput.
Žena je kurva kad ne nosi smeće, kad odbije brinuti se o njegovim roditeljima, kad pročita u njegovu mobitelu poruku koju mu je poslala kurva. Samo kurve prčkaju po tuđem mobitelu.
Žena je kurva kad telefonom razgovara sa svojom majkom kurvom.
Žena je kurva kad telefonom razgovara.
Žena je kurva kad se njemu ne diže.
Žena je kurva kad želi biti sama, a ima njega i s njim decu. Žena je kurva kad na njegovom pogrebu glasno plače, žena je kurva kad na njegovom pogrebu tiho plače, žena je kurva kad na njegovom pogrebu ne plače, on je umro zato što mu je žena kurva.
Žena je kurva ako joj je mala plaća, samo kurvetine dobro zarađuju. Sve su pjevačice kurve, i glumice, i TV voditeljice, i novinarke, i političarke, i spisateljice. Da nisu kurve, ne bi se za njih znalo.
Ako se žena bavi sportom, kurva je kad ne sruši svjetski rekord.
Kad žena sruši svjetski rekord, kurva je željna slave i slikanja.
Žena je kurva kad je on ostavi zbog mlađe kurve, žena je kurva kad ostavljena nađe nekog mlađeg, kad nađe nekog starijeg, kad nađe nekog svojih godina, kad nikoga ne nađe.
Žena je kurva ako je liječnica, a htjela bi biti šefica odjela.
Žena je kurva kad je novinarka, a htjela bi biti urednica.
Žena je kurva kad rodi žensko dijete koje je tek rođena kurva.
Žena je kurva kad je mama, a više ne želi biti mama. Žena je kurva kad nije mama i ne želi biti mama. Žena je kurva kad je mama pa opet hoće biti mama. Žena je kurva kad je mama a htjela bi otići u kino, kazalište, na kavu.
Najveće kurve ne mogu roditi čak ni kurvu.
Žena je kurva ako na televiziji radije gleda film nego nogomet, žena je kurva kad govori dok Hrvatska na terenu gubi, žena je kurva kad se ne veseli, a mi smo dali gol, žena je kurva kad se smije, a mi nismo dali gol.
Žena je kurva kad djeca u školi imaju jedinice i neopravdane satove, žena je kurva kad ne ode na roditeljski sastanak na koji ih je pozvala kurva.
Žena je kurva ako se za njega ne dotjeruje, žena koja se dotjeruje nafrakana je kurva.
Žene se slikaju gole jer su kurve, žene koje se ne slikaju gole ružne su kurve.
Žena je kurva ako pije pelinkovac s limunom i ledom, žena je kurva ako pije vino, pivo, viski, rakiju. Žena koja nikad ne pije alkohol kurva je koja se preserava. Sve one iza kase u marketima lijene su kurve, tete u vrtiću lijene su kurve, one u bankama lijene su kurve, medicinske sestre lijeno vade krv iz žile, stara majka već mjesecima umire, nikako da umre, živimo u svijetu kojim vladaju lijene kurve.
Žena je kurva ako ne osjeti da je on umoran nakon posla, žena je kurva kad je umorna nakon posla, žena je kurva kad ne da pičke, prava je kurvetina kad je nudi.
Žena je kurva kad ju muškarac uhvati za guzicu, u autobusu, vlaku, na poslu, u tramvaju, na plesu. Samo kurve svijetom hodaju noseći guzicu.
Žena je kurva kad je stara. Svaka je žena stara kurva kad navrši tridesetu.
Uvijek treba naglasiti, sve su žene kurve.
Autorica ovoga teksta kurva je nad kurvama, samo takvoj kurvi može pasti na pamet pisati o tome kad je žena kurva.
U Hrvatskoj barem jedna kurva mjesečno plati životom zato što je kurva.
Kad žena prestaje biti kurva?
Kad umre?
Kad žena umre ona ne prestaje biti kurva.
Ona postaje mrtva kurva.
Vedrana Rudan, iz knjige Kad je žena kurva, V.B.Z, Beograd, 2008.


NEMA NAGONA BEZ SLOBODE ALI NI SLOBODE BEZ NAGONA (V. FRANKL)
(Svaki dramski tekst, kao i Seksualne neuroze naših roditelja, izaziva kod čitaoca misaoni asocijativni sistem koji ne mora biti u vezi sa rediteljskom koncepcijom i scenskim ostvarenjem. Zbog toga su tekst drame i tekst predstave dva stvaralačka rezultata zasebnih vrednosti. Ovaj napis o neurozi uopšte, podstaknut je dramskim tekstom, a kako ga je scenski tumačila rediteljka Tatjana Mandić Rigonat zajedno sa glumačkim ansamblom, videćemo večeras.) Poznato je iz psihološke literature da neurotične ličnosti nisu u stanju da usklade sopstvene težnje sa zahtevima okoline, iako im odnos sa realnošću nije poremećen kao kod psihoza. Zbog toga neurotična ličnost živi pod pritiskom emocionalne napetosti, straha, depresije i drugih psihopatoloških smetnji. Ova pojava poremećaja psihičke strukture poznata je još iz antičkog doba a u današnjem dobu, moglo bi se reći da skoro ne postoji ličnost koja u izvesnoj meri nije neurotizirana. Postoji i tzv. neurotični karakter koji se odlikuje osećanjem inferiornosti a ispoljava se kroz agresivnost, histeriju i potrebu za samokažnjavanjem. Ovakve ličnosti imaju rigidan ego a prisutna je i izvesna rascepljenost bića koja se u odnosu na sopstvenu seksualnost iskazuje kroz lažni moral. Neurotičan čovek je i otuđen čovek. (Otuđena osoba nije u kontaktu sa samom sobom kao što nije u kontaktu ni sa drugim osobama. Ona doživljava sebe kao što se doživljavaju stvari, čulima i zdravim razumom, ali ne uspostavlja produktivnu vezu sa samom sobom i spoljnim svetom – Erih From). Psihoanalitičar Karen Hornaj, koja se bavila fenomenom otuđenja, smatra da je to proces koji sakati čovekovu ličnost, onemogućavajući razvoj i u njemu mogućnost čoveka da upozna svoje pravo Ja. Rascepljen neurozom, takav čovek ima sukob između onoga što jeste i onoga što pod pritiskom neuroze – on mora da bude. Kad ga stvarnost demantuje, on doživljava sebe kao bezvredno biće.Frojd je začetak neuroze kao bolesti, video u detinjstvu. (Uzroci mogu biti razni, a jedan od uzroka je nemanje pravog autoriteta tokom razvoja, odnosno čvrstog merila za dobro i zlo, ružno i lepo, dozvoljeno i zabranjeno). Alfred Adler je neurozu takođe smatrao bolesnom pojavom, međutim, za Karla Gustava Junga, neuroza nije savim negativna, budući da ona nosi poruku punu smisla za čoveka. Čovek može, suočavajući se sa svojim neurozom na adekvatan način, da otpočne proces osvešćivanja svojih nesvesnih delova, integrišući međusobno protivrečne slojeve bića. To je, po Jungu, put do uspostavljanja celovite ličnosti, što je cilj individuacije. Ali, do toga nije moguće doći i bez intimnog oslobađanja ličnosti od poistovećivanja sa Personom – društvenom maskom koja čoveka štiti od društvenih povreda, ali je pogubna za svaki razvoj ukoliko čovek svoje Ja poistoveti sa njom. Slično stanovište Jungovom ima i Karl Jaspers koji smatra da cilj psihoterapije nije dovoljan ukoliko od čoveka stvara takozvano sasvim zdravo biće. To vodi stvaranju konformističkih ličnosti koje više nisu ni zainteresovane za smisao svoje egzistencije.Čovek ima suštinsku potrebu za slobodom i smatra se da „kad god je lična sloboda ukinuta, nastaje kompenzacija time što ljudi svojim najnižim impulsima streme ka slobodi. Otud proističu nastrane forme, nezasitost, zavist, orgijanje, gramzivost“. Tek razvijena ličnost doseže do erotizma koji je suprotan svemu onome što je u vezi sa razmnožavanjem; erotizam pripada području seksualnosti, ali je prevazilazi.Po Stekelu (i ne samo po njemu), prava ljubav je lek koji sve leči. A u vezi sa ljubavlju inspirativan je i čuveni dijalog između Sokrata i Diotime. Na Sokratovo pitanje: Ko je savršeniji, onaj koji voli ili onaj koji je voljen, Diotima odgovara: Onaj koji voli jer je u njemu prisutno božanstvo.

Sanja Živanović


S OKRUGLOG STOLA O PREDSTAVI  („Novi list“ 6.maj 2009.)
Potraga za ljubavlju i patologija društva
Granice normalnosti

Seksualne neuroze naših roditelja, u režiji Tatjane Rigonat Mandić te izvedbi ansambla Drame Narodnog pozorišta, potresle su (čak dva puta u istom danu) riječku publiku. Još jedna predstava koja propituje granice „normalnosti“ ukazuje na psihopatologiju društva koja temelje ima u obitelji. Iako se radi o izvrsnom ansamblu, u kojem je svaki glumac ponio dio tereta ove zahtjevne predstave, sjajnom se igrom nametnula Nada Šargin u ulozi djevojčice Dore, koja je u ovu rolu – nedavno uskočila. Darko Gašparović izdvojio je i odličnu igru glumaca koji su tumačili roditelje stvorivši dojmljivu kazališnu priču o fundamentalnim problemima današnjice, koji nas se i te kako tiču! I ovu je predstavu riječka publika ocijenila s visokih – 4.47!


KAZALIŠTE - MJESTO OSLOBAĐANjA FRUSTRACIJA I TABUA
ŠOKANTNA SPOZNAJA

Da je Festival malih scena prije svega festival koji u središte stavlja glumca, potvrdila je i predstava Seksualne neuroze naših roditelja Narodnog pozorišta iz Beograda. Predstava je nastala prema tekstu mladog europskog dramatičara – Švicarca Lukasa Barfusa, koji u ovom komadu otvara problem seksualnih tabua i njihovih tragičnih posljedica. Jedan od tih tabua pitanje je seksualnosti vlastitih roditelja. To je jedna od tema o kojima se ne razgovara, pa se u tom smislu kazalište i ovoga puta pojavljuje kao važno mjesto za oslobađanje svekolikih frustracija. Središnji lik Barfussova komada djevojčica je Dora, koja se na početku predstave nalazi u stanju katatonije. Kao dijete s teškoćama u razvoju nju pokušavaju liječiti tabletama, što je samo sinonim za eutanaziju. U trenutku kad prestane uzimati lijekove, dolazi do obrata – tjelesno i emotivno umrtvljena djevojčica počinje se buditi i reagirati na svijet oko sebe. Izvrsna Nada Šargin u ulozi Dore uvjerljivo je, s jedva primjetnom transformacijom i nikad ne prelazeći granicu koja bi prešla u karikaturalnost, odglumila seksualno buđenje i sazrijevanje retardirane djevojke. Dok je majka još uvijek tretira kao dijete kojemu treba čitati bajke, Dora, nesvjesna opasnosti i posljedica, prolazi seksualnu inicijaciju sa slučajnim prolaznikom. No, njena je ljubav nevina i čista, za razliku od okruženja koje ne iskazuje emocije i šuti o spolnosti. U takvom kontekstu Dora se pojavljuje kao sistemska greška, dok je za svoje roditelje ona i devijantni genetski materijal. Tu Barfus otvara univerzalnu temu o odnosu pojedinca i društva koje ga na svaki način želi kontrolirati – od obitelji do psihijatrijskih ustanova. U tom smislu seksualnost se pojavljuje kao jedina zona slobode, u kojoj Dora na trenutak izmiče nadzoru. No, ubrzo opet dolazi pod kontrolu – izmanipulirana roditeljima i okolinom ona pristaje na pobačaj i odstranjivanje maternice, jer je stav društva da retardirani ne bi smjeli imati.
Svjetlana Hribar, „Novi list“, 6. maj 2009.


Nagrade:
Predstava je učestovala na Međunarodnom festivalu u Rijeci i dobila sjajne kritike.
Stručni žiri, dodelio je Nagradu „Veljko Maričić“ za najbolju žensku ulogu (Dora) Nadi Šargin.
Stručni žiri, dodelio je Nagradu „Veljko Maričić“ za najbolju epizodnu ulogu (Fini gospodin) Igoru Đorđeviću.
Žiri „Novog lista“ dodelio je Nadi Šargin Nagradu „Mediteran“.
Riječka publika ocenila je predstavu visokom ocenom 4,47.

Premijerno izvođenje

Premijera 30. aprila 2008. / Scena „Raša Plaović"

Prevela Bojana Denić
Reditelj Tanja Mandić Rigonat
Scenograf Aleksandar Denić
Kostimograf Milena Jevtić Ničeva Kostić
Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović
Dramaturg Maja Pelević
Scenski pokret postavio Damjan Kecojević
Izbor muzike Tanja Mandić Rigonat
Dizajn scenskog zvuka Zoran Jerković

Premijerna podela:

Dora Vanja Ejdus Kostić / Nada Šargin
Fini gospodin Igor Đorđević
Dorina majka Dušanka Stojanović Glid
Dorin otac Slobodan Beštić
Dorin šef Miloš Đorđević
Dorin doktor Miodrag Krivokapić
Žena, šefova majka Dobrila Stojnić

Organizator Saša Petković
Inspicijent Miloš Obrenović
Sufler Danica Stevanović
Dizajner svetla Srđan Mićević
Kreator maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Nebojša Kostić
Kostimi i dekor su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta.

Galerija