Seviljski berberin

Rosinijeva neiscrpna radost življenja

„Seviljski berberin je Sunce Italije“ rekao je pesnik Hajnrih Hajne. Ali, ova Rosinijeva opera koja je zaista čista radost, neslavno je prošla kada je prvi put izvedena 20. februara 1816. godine u Teatru Argentina u Rimu. Bio je to izrežirani neuspeh. Naime, iako je nekoliko kompozotora pre njega već komponovalo Seviljskog berberina (što je bila uobičajena praksa u to vreme velike produkcije operskih dela) najslavniji je bio Seviljski berberin Đovanija Paizijela iz 1782. godine. Iako je u programu za svoju operu Rosini izrazio veliko poštovanje prema ovom, kako je rekao, „besmrtnom autoru“ i svoje delo nazvao Almaviva, poklonicima Paizijelovog dela to nije bilo dovoljno. Svi su došli na premijeru kako bi iskazali svoj bes i izviždali predstavu ne obazirući se na samo izvođenje. Na ruku im je išlo i to što su se te večeri na sceni ređale nezgode. Dok je Almaviva pevao serenadu pukla je žica na gitari, Don Bazilio se u jednom momentu sapleo i pao pa je Ariju o kleveti izveo dok mu je nos krvario a onda je na scenu izašla i jedna zalutala mačka koju nisu mogli da isteraju. Sve to naočigled kompozitora koji je te večeri bio dirigent i čembalista. Već na sledećem izvođenju, kada je na predstavu došla publika koja je zaista želela da čuje novo delo, Rosini je doživeo trijumf i ova opera je do danas jedna od najizvođenijih i najuspelijih komičnih opera na svetu.
    Đoakino Rosini (1792–1868) odrastao je u pozorištu uz majku opersku pevačicu i oca koji je svirao u orkestru. Kao izuzetno plodan i svestran kompozitor pisao je brzo i lako i za dvadeset godina napisao 40 opera. Pored toga komponovao je vokalno-instrumentalna, orkestarska i kamerna dela. Prvu operu Bračni ugovor (1810) napisao je sa osamnaest godina a usledili su veliki uspesi sa operama Tankredi i Italijanka u Alžiru. Kada mu je bilo 23 godine i kada je, kako kaže Roberto Mori „Rosini već bio Rosini“, dobija narudžbinu za komičnu operu (opera buffa) Seviljski berberin koju je napisao za manje od tri nedelje. 
    Ova opera, čiji je libretista Čezare Sterbini, nastala je prema Bomaršeovoj istoimenoj komediji (1775) iz trilogije u kojoj je glavni junak Figaro, čovek iz naroda. Smatra se da je priča zasnovana na strukturi komedije del arte koju karakterišu satira i tipizirani, publici jasno prepoznatljivi likovi utvrđenih karaktera i sa maskama u kojoj god predstavi da se pojave. U svojoj trilogiji Bomarše je ismevao i kritikovao društveni i politički život u Francuskoj i ona je predstavljala odraz nezadovoljstva vladajućom klasom i plemstvom koje će kulminirati Francuskom revolucijom. 
    Rosinijev Seviljski berberin pripada novom vremenu u kome su se političke strasti stišale ali i muzički ukus operske publike veoma promenio od vremena Paizijelovog Berberina. Početak XIX veka – period ranog romantizma, u italijanskoj operi biće poznat kao epoha belkanta (bel canto – lepo pevanje) čiji su glavni predstavnici Doniceti, Belini i Rosini. U ovom periodu, prema rečima Dušana Cvejića, vladala je blistava tehnika koja se i kod soprana, baritona i basova ogledala u izvođenju koloratura, trilera, pasaža i kadenci uz neophodan dug dah. „Glas je bio instrumentalno precizan i pokretljiv a težilo se pevačkom virtuozitetu“ koji su italijanski kompozitori spajali sa lepom melodijskom linijom. 
    Sve navedeno krasi Rosinijevog Seviljskog berberina ali osim što su njegove melodije lepe one su i nezaboravne: od Figarove kavatine (uvodne arije), Almavivine serenade do Rozinine arije i Arije o kleveti Don Bazilija ali i uzbudljive orkestarske uvertire kojom počinje ova opera koja u sebi nosi „neiscrpnu radost življenja“.  

Vanja Kosanić

Saržaj
PRVI ČIN
Prva slika – Ulica u Sevilji. Pred kućom doktora Bartola grof Almaviva peva serenadu lepoj Rozini, štićenici doktora Bartola i predstavlja se kao Lindoro (arija Almavive). Dolazi Figaro, berberin, mladić veseo i pronicljiv (arija Figara). Za novac i lepe reči pomoći će grofu da se sastane sa ljubljenom devojkom. Međutim, stari doktor Bartolo ljubomorno čuva Rozinu, jer želi da se venča sa njom. Figaro savetuje grofu da se preobuče u vojnika i da za sebe rekvirira stan u kući doktora Bartola (duet).

Druga slika – Rozina u kući doktora Bartola oduševljeno peva ljubavnu ariju. Ona voli Lindora, ali ne zna da je to glavom grof Almaviva (arija Rozine). Dolazi doktor Bartolo sa Don Baziliom, učiteljem muzike, i odlučuju da grofa pred Rozinom ocrne i osumnjiče (arija Don Bazilija). Raduju se snazi smišljene klevete. Ulazi Figaro, govori o Lindoru i utvrđuje da je Rozina već zaljubljena u Lindora, odnosno grofa. Rozina daje pisamce za Lindora i Figaro veseo ode (duet). Iznenada, ulazi u sobu neki vojnik, prividno pijan. To je prerušeni grof. Nailazi Bartolo i nastaje velika svađa. Bartolo dovodi stražu da uhapsi pijanog vojnika, ali prerušeni grof pokaže svoj mač sa grbom zapovedniku straže i ovaj ga najučtivije pozdravi. Bartolo je zapanjen i ne može da dođe k sebi (veliko finale).

DRUGI ČIN
Almaviva preobučen u učitelja muzike dolazi da drži čas pevanja (duet). Figaro brije doktora Bartola i skriva ljubavnike, koji se dogovaraju o novom sastanku i bekstvu. Iznenada se pojavljuje Don Bazilio koga „oteraju na spavanje” (kvintet).Figaro odvlači pažnju Bartolu od mladog para, međutim to izaziva sumnju kod Bartola, koji najzad uvidi prevaru i počne da ih goni.
Berta, guvernanta, tuguje, jer je nesrećno zaljubljena u Bartola (arija Berte).
Na poziv Bartola dolazi Don Bazilio koji treba da pozove notara da napiše ženidbeni ugovor, jer Bartolo hoće da učini svemu kraj svojom ženidbom sa Rozinom.
Orkestarski intermeco opisuje buru.
Vraćaju se Almaviva i Figaro, dolazi i Rozina u venčanoj haljini (tercet).
Don Bazilio i notar takođe su stigli i Almaviva ih prisiljava da ga venčaju sa Rozinom. Doktor Bartolo je naišao na svršen čin. Nastaje veselje i Bartolo videvši da je izigran, pristaje na sve (finale).