SUMNjIVO LICE

komedija Branislava Nušića

O predstavi

DRAMATURŠKA  BELEŠKA
Josip Đorđević (1861–1892) iz sela Trbušnica je stvarna ličnost o kojoj je pod imenom Josif iz Trbušnice Nušić pisao i autentično ga prikazao u svom delu Sumnjivo lice. Josip je bio u sukobu sa kapetanom u svom selu, sa onim u Lazarevcu i sa načelnikom Kolubarskog sreza. Iz knjige profesora Miomira Ž. Plećevića Istorijski pregled okoline Trbušnice i poreklo stanovništva Trbušnice saznajemo i: „Načelnik šalje pandure da ga uhvate i dovedu u srez, ali im on vešto umače. Posle toga Josip je za duže vreme retko kada spavao u kući, ali se nije odmetao u šumu. Prema kazivanju poznatog Trbušničkog lovca Ljubivoja-Ljube Kandića, inače jednog od potomaka loze Dimitrijevića, Josip se najčešće skrivao u kolibi na svom imanju u Rakovcu, ili u kamenjaru u njivi kod zapisa, u istom potesu. Tu ga je Ljuba često nalazio i sa njim razgovarao, kad bi u ranu zoru dolazio u lov u rakovačkom zabranu. Kada se situacija malo smirila i izmenila, a pošto nije imao nikakvih nedela, ili krivice, Josip se vrati kući. Ali, svoju naivnost i saradnju sa hajducima platio je glavom. Ubiše ga hajduci Đurica Dražetić i Vladislav Jovićević. Đuricu je opisao književnik, učitelj, Svetolik P. Ranković, iz Garaša, nazivajući ga Gorskim carem u istoimenom romanu... Josip je sahranjen na Liparu. Tu mu je podignut manji mermerni spomenik sa natpisom. Spomenik je postojao do 1945. godine.“

Molina Udovički Fotez


ANDRAŠ URBAN
Rođen 1970. u Senti. Još kao sedamnaestogodišnjak stvara samostalnu pozorišnu i književnu radionicu kao autor, reditelj i glumac. Kasnije formira pozorišnu grupu „Aiowa“ (aiowa maffia), koja teatar tretira kao specifičnu, ali ipak sveumetničku ideološku akciju. Studira filmsku i pozorišnu režiju na novosadskoj Akademiji umetnosti u klasi prof. Vlatka Gilića, režira u subotičkom Narodnom pozorištu. U prvoj trećini devedesetih napušta studije, rad u pozorištu i godinama živi povučeno. Diplomira 2000. u klasi prof. Bora Draškovića i ponovo intenzivno radi u pozorištu. Uz podršku segedinskog MASZK-a i vlastitog ansambla (Ansambl Andraša Urbana) stvara nezavisne pozorišne predstave. Od 2006. je direktor Mađarskog gradskog pozorišta „Deže Kostolanji“ u Subotici. Osnivač je internacionalnog pozorišnog festivala Desiré Central Station. Režirao 40-ak profesionalnih predstava u Subotici, Nišu, Novom Sadu, Beogradu, Segedinu, Bitolju, Ljubljani, Berlinu, Klužu, Varni, Mariboru, Rijeci. Na pozorište gleda kao na prosvetljeni prostor ponekad provokativne akcije, gde se misli, govori i organizuje specifičan vid umetničke stvarnosti. Predstava je za njega komunikacija i druga stvarnost koja postoji za sebe, ali nastaje i ispoljava se u odnosu između izvođača, izvođene stvarnosti i gledaoca. Režiju ostvaruje preko interaktivne komunikacije s glumcem. Dobitnik je nagrda i priznanja među kojima su: Nagrada „Jasai Mari“ (najprestižnija nagrada za pozorišnu umetnost Republike Mađarske), Nagrada „Joakim Vujić“, „Pro Urbe“ grada Subotice, „Pro Urbe“ grada Sente, Nagrada za „Paralelnu umetnost“ (Mediawave). Njegove režije i predstave su nagrađene na festivalima: Sterijino pozorje, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, Infant, JoakimFest, Tvrđava fest, Teatarfest, Festival alternativnih pozorišta Republike Mađarske, Festival mađarskih pozorišta, BITEF, MESS, MOT, Dani satire u Zagrebu.


IZVORI
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošloga veka može se reći da se u nas vodila poslednja i najočajnija bitka između dva doba, jednoga koje je izumiralo i drugoga koje je nastupalo. Borba se vodila na svima linijama i na svima frontovima, i u politici, i u književnosti, i u životu. To je upravo bilo razdoblje ispunjeno sukobima, trzavicama, potresima i svima onim pojavama koje takvu epohu u razvoju jednog naroda i jednoga društva karakterišu. Prošlost se držala uporno u defanzivi; novi život, novi ljudi, novi pogledi i novi pravci su bezobzirno nadirali i osvajali, unoseći u svoje napore puno temperamenta, tako da tih godina temperatura našega javnog života, za čitav jedan decenij, nije slazila na normalu, a vrlo se često pela i na četrdeset i jedan stepen, pa prelazila gdekad i tu liniju. Politika naročito imala je jedan epidemičan karakter, i to karakter epidemije kojom je zaražen bio ceo jedan narod, te nije ni čudo što je politika često zalazila u književnost ili, ako ne to, a ono što su književnici zalazili u politiku. I najnežniji lirski pesnik toga doba, onaj koji je pisao samo o uzdahu i „njenim očima“, nije propustio da napiše i po kakvu političku pesmu ili, u najmanju ruku, epigram. Kako bi onda komediograf, sa pretenzijama da bude kroničar svoga doba, mogao ili smeo izbeći da se ne potčini toj opštoj pojavi, a kako tek, kao što je slučaj kod Sumnjivoga lica, gde pisac, pod neposrednim uticajem Gogoljevim, hoće da ismeje našu tadanju birokratiju? (...)
Ako ipak u ovoj komediji ima aluzija koje nisu zastarele; ako ima pogdekoje reči koja bi se mogla i danas reći; ako ima pojava na koje bi se i danas mogao pružiti prst – to je samo dokaz: da u birokratiji celoga čovečanstva, svih naroda i svih rasa, ima elemenata koji su i opšti i večiti, te koji će komediografima budućnosti tako isto pružiti materijal kao što ga je meni prošlost pružila. (...)

Iz Nušićevog Predgovora Sumnjivom licu

***

Iz izveštaja policijskog poručnika u Zemunu, Henriha Velša o događajima u Beogradu početkom osamdesetih godina XIX veka
„ (...) U Beogradu boravi već mesecima jedna zagonetna osoba. Zove se Bazil Mukenzev, profesor univerziteta u Varšavi. U početku je stanovao u hotelu 'Srpski Kralj', zatim u 'Zdanju', a sada u privatnom stanu pored hotela 'Pariz'. Isti je pod tačnom prismotrom srpske policije, ali dosada se nije moglo saznati (ergrunden) uzrok njegovog dolaska u Beograd, pošto on iskazuje (ergibt) da je došao u Beograd radi studiranja srpskog jezika, a njime se slabo bavi. Na lukav način izvlači se iz svake kontrole i prismotre. Isti je češći gost u lokalu redakcije Radnika. Ne zna se zato (es ist nun zweifelhaft) da li je Mukenzev glavni agent nihilista i davalac novca za Radnika, pošto je uvek dobro snabdeven novcem, ili je vrlo vešto delujući policijski agent koji se približava Radniku, a koga je poslala ruska vlada za nadziranje srpskih nihilista i socijalista. Bivši arhimandrit Pelagić nalazi se, prema sigurnim obaveštenjima, još u Turn Severinu (...)
Trećeg jula su stigla u redakciju Radnika tri manja paketa Freiheit-a. Isti su ipak još išli preko Nemačke, Austrije i Mađarske za Beograd. Broj prispelih primeraka iznosi 200, a nekoliko (mehrere) dolazi skriveno natrag za Austriju, i to i za Novi Sad i Štajerdorf, u radionice železnice. U Beogradu već 48 njih su abonirani. Socijalisti u Beogradu primili su svoje pošiljke po svoj prilici preko Pančeva, jer danas pre podne u 10 1/2 sati došao je, kao što sam poverljivim putem saznao, jedan slušalac Velike škole, nažalost nepoznatog imena, lađom Pataj iz Pančeva i imao je, kako desno tako i levo, u džepovima kaputa male pakete, koje nije dao oporezati. Srpski civilni narednik (Zivilwachmann), obučen u civilu, po imenu Gavra, izgleda da ga poznaje, jer ga je pratio pažljivim pogledima. Dotični mladi čovek bio je obučen u dugačak, crni, zatvoren Gehrock, imao je lake letnje pantalone, okrugli, meki i niski šešir od filca. On je kod srpskog prelaza predao jedan izgužvani, često upotrebljavani certifikat. U vezi sa Freiheit-om, koju prilažem u dva primerka iz nove pošiljke, obratio sam se gospodinu c. k. majoru i savetniku poslanstva Pinteru, radi pronalaženja tako tajno čuvanog puta kojim ovaj socijalistički list (Zeitschrift) stiže preko Austro-Ugarske. Sada opet vodi ozdraveli Cenić, urednik Radnika, spisak abonenata Freiheit-a. Prošle nedelje sugerirao je (veranlaste) Cenić, koji ima veliki uticaj na studente beogradske Velike škole, jednu adresu, onih koji studiraju, na bugarski narod. Ova adresa štampana je tajno u Beogradu i to u Zadružnoj štampariji, pa je prokrijumčarena u 2000 primeraka za Sofiju. Kao potpisnici (Zeichner) adrese na Bugare fungiraju svi đaci beogradske Velike škole, teološkog seminara i učiteljske škole (Lehramtsschule). Adresa je trebalo da bude  objavljena preko Radnika br. 63 od 23 jula, ali je konfiskovana od strane srpske vlade. Prilaže se jedan primerak Radnika br. 63, pored nemačkog prevoda adrese. Broj abonenata Radnika izgleda da iznosi 1200, sa kolportažom prosečno 2000 primeraka; Cenić smatra da je list još u deficitu, ali će ipak za kratko vreme opet biti štampan. (...)
Socijalisti su sasvim pometeni time što su nekoliko pošiljki Freiheit-a zadržale, ali se ne zna gde, i nisu stigle u Beograd. Cenić, vođ radikala i glavni urednik Radnika, još se uvek nalazi na agitacionom putu i ovih dana se očekuje iz Aleksinca; ovim izveštajem dopunjava se izveštaj Pr. № 58 da je isti bio u Pančevu, Smederevu, Štajerdorfu, u rudnicima u Oravici, Turn Severinu, Negotinu, Zaječaru, gde izgleda da ima značajan broj socijalista koji stoje u vezi sa Bugarskom. Da li je Cenić bio u Sofiji, koju je nameravao posetiti, nisam još do sada mogao saznati. Hapšenje navodnog nihilista Grinberga ili Grinvalda izazvalo je u Beogradu veliku pažnju i istraga se vodi u tajnosti. On je živeo u vrlo skromnim uslovima i izjavljuje da se sklonio u Beograd pred osvetom nihilista. U Ministarstvu spoljnih poslova i unutrašnjih dela vlada grozničavo uzbuđenje po otkriću sadržaja spisa kod Grinberga, prema kojima je nameravan atentat na cara Aleksandra III i cara Viljema. Grof Braj prima svakodnevno izveštaj o toku istrage i referiše isto tako dnevno Berlinu. Kao što mi je saopštila jedna osoba koja je bliska Ministarstvu, istraga je pre svega usmerena na to da dokuči nisu li nihilisti i socijalisti planirali atentat i protiv kneza Milana, da bi onda imali oštar povod za preduzimanje mera protiv njih (zum Einschreiten). Ne veruje se iskazima uhapšenog Grinberga da je on pobegao u Beograd ispred osvete nihilista, već vlada čvrsto ubeđenje da je Grinberg pripremao jedan atentat u Beogradu, pošto je severozapadna granica Rusije sada oštro nadzirana, to je nihilistima put iz Beograda, gde lako mogu nabaviti legitimacije, prema južnoj granici Rusije zgodniji. Veruje se da je Mukenzev, opisan već sa Rez. 32 dat. 1 jula 1881, u izveštaju PR. br. 52, koji je navodno došao na jezične studije u Beograd, stojao u vezi sa Grinbergom. Mukenzev je pre 14 dana nestao iz Beograda. U vladinim krugovima postoji bojazan da socijalisti planiraju atentat protiv kneza, ali da su pri tom ipak samo oruđe Karađorđevića. Socijalista Ninkić [Nančić], slušalac univerziteta u Gracu, otputovaće sledeće nedelje u Vršac, u svoj zavičaj, pošto hoće posle raspusta da opet ide u Grac, a pre toga da nekoliko nedelja provede u Ugarskoj, da bi se upoznao sa raspoloženjem u Ugarskoj. Ninkić je vitak čovek, 24 godine star, oblači se elegantno. Ima fine manire i nastaniće se u Beogradu kao lekar kada položi rigoroz. Beogradski socijalisti demonstriraju protiv kneza Milana u gostionicama na taj način što ne daju muzičkim bandama koje tamo igraju, da sviraju Milanovu himnu, i naručuju demonstrativno Marseljezu. (...)
Student tehnike Radovanović koji u Parizu studira, prestavlja srpske socijaliste na socijalističkom kongresu u Cirihu. On je otputovao 10 oktobra iz Pariza za Cirih i odatle će se vratiti u Srbiju. Radovanović je već više godina u Parizu i pripada terorističkoj stranci. Poslat je od internacionalnog socijalističkog komiteta u Srbiju da bi ovde organizovao ekstremni pravac revolucionarne partije socijalista, jer londonski komitet nije zadovoljan sa umerenim držanjem (Vorgehen) Cenića i Ljočića. Moglo bi sada doći do rascepa u socijalističkoj stranci Srbije. Kao drugi delegat Srbije na ciriškom socijalističkom kongresu fungira Buković, drugi urednik Radnika.  On je već pre 4 nedelje otputovao za Cirih. Buković će zastupati umerenu socijalističku stranku Srbije. (...)
Drugi urednik Radnika Buković vratio se 13 o. m. sa internacionalnog socijalističkog kongresa u Cirihu. On je opisao kongres kao najužasniju zaveru, ali samo na rečima, dok se na delu samo malo može očekivati, iako mogućnost pojedinačnih atentata ne ostaje isključena. Kongres je sa negodovanjem reagovao na umereno držanje socijalista. Drugi delegat Srbije, koji je poslat za Pariz i London, kao i za Grac i za Beč Srbima koji tamo studiraju, izjasnio se za otvorenu revoluciju i atentate i obećao da će za nekoliko nedelja otići u Srbiju da bi Srbe socijaliste pridobio za politiku nasilja. Ali Cenić i Ljočić hoće da se suprotstave Radovanoviću i da istraju na dosadašnjem umerenijem i laganom širenju opšte revolucije, a ne da atentatima škode partiji. Freiheit već dve nedelje nije se pojavila u Beogradu. (...)“

***
U godinama izlaženja lista pod imenom Borba 1882–1883, kada su dinastija i vlada u borbi sa opozicijom, u prvom redu sa radikalima preživljavali mučne dane, kada je revolt pojedinaca i masa izbijao čak i u obliku atentata i buna (atentat Ilke Markovića na kralja Milana, Timočka buna) s njom se postupalo ne samo kao sa nosiocem protivburžoaskih socijalističkih stremljenja već i kao sa podstrekačem nemira izazvanih aktivnošću radikala.
U Državnom arhivu Srbije, među hartijama Ministarstva unutrašnjih dela, sačuvan je akt upravnika grada Beograda ministru o preduzimanju mera protiv lista Borbe i njegovog urednika povodom jednog članka koji je, pošto je pisan protiv režima nekoliko dana pre atentata na kralja, doveden u vezu sa samim atentatom. U ovom aktu, pod datumom od 12 oktobra 1888, koji sada prvi put objavljujemo, stoji:
„Gospodinu ministru unutrašnjih dela Novine 'Borba' u svome 100. broju od 6 oktobra ove godine, pod uredništvom g. Nikole P. Nikolića, izdavaoca i odgovornog urednika, u svome uvodnom članku pod naslovom 'Politička nemoć', pretresajući rascep u političkom i ekonomskom životu društva kod nas, navele su ovo: 'Ljudi koji su postavili sebi za cilj života da se bore za ostvarenje pravde u društvu... ne smeju se ograničiti samo na negativnu kritiku štetnih sila u današnjem društvu' (...) Društvena korupcija koju pomaže vlada, uzima sve veći mah... Čitave slojeve društva obuzima neka grozna srdžba iz koje niču najcrnji zločini. U isto vreme, takvo stanje društveno, strasnim i energičnim prirodama utiskuje revolver, bombu ili mač u ruke, i hoće li onda biti čudno i nepojmljivo, ako i kod nas čujemo prasak bomba i revolvera?!... Zar je vlada naša u poslednje vreme, svojim bezumnim delima, malo doprinela takvom stanju?' (...) Zločin je u društvenom životu ono što je bolest u fizičkom. Jedan simptom nereda u organizmu. I protiv te patološke pojave, mislite zar da vam može pomoći reakcija? O, jadna sojtario! Računaš na bajonete, na topove!'...
Ovo pozivanje 'Borbino' da se treba ostaviti negativne kritike, da dakle treba otpočeti aktivnu radnju; – ova pretnja njena i ovo nagoveštavanje njeno, da će se i kod nas čuti prasak revolvera, – ispunilo se je. Juče pre podne – peti dan posle izišavšeg 100 broja 'Borbinog', Jelena, udova ubijenog Jevrema Markovića, bivšeg oficira, pucala je u sabornoj crkvi iz revolvera na Njegovo Veličanstvo Kralja. To je i ona sama priznala na svome ispitu. U delu ovog izvršenog atentata, rešenjem isljedne vlasti od jučerašnjeg, urednik 'Borbe' g. Nikolić, stavljen je pod krivično isleđenje i pisac pomenutog članka g. Božo Vučković. Pošto je dakle 'Borba' pomenutim svojim spisom ciljala na to da se poremeti zakoniti red u zemlji, a urednik i jedan saradnik njen, sada pod isleđenjem u delu izvršenog atentata i pošto je inače svojim dosadašnjim pisanjem 'Borba' jasno pokazala da odobrava i hvali nihilističke težnje, kao što se to vidi iz pisama koja su u tim novinama iz Rusije i Austrije štampana, i kao što se uopšte iz celog njenog držanja vidi da rasprostire nihilizam i komunizam – to uprava varoši Beograda izveštava o ovome g. Ministra da bi imao dobrotu doneti svoje rešenje odnosno daljeg izdavanja novina 'Borbe'.

Upravnik varoši Beograda
Ž. M. Blaznavac

(...)“

Priredile Kata Đarmati i Molina Udovički Fotez
(iz: Andrija Radenić, Istoriografski doprinosi – rasprave i osvrti IBeograd, 1999.


NUŠIĆEVO SUMNjIVO LICE NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA
Posle više od tri i po decenije povlačenja po fiokama, Nušićeva „gogoljijada u dva čina“ Sumnjivo lice, praizvedbu je doživela 29. maja 1923, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Predstavu je režirao Pera Dobrinović koji je i tumačio lik Jerotija Pantića, Persa Pavlović je tumačila lik njegove žene Anđe, njihova kći Marica je bila Ljubinka Bobić, Čiča Ilija Stanojenović je bio Žika, Nikola Gošić je bio Vića, a Božidar Savić – Tasa. U ostalim ulogama su bili Mirko Kujačić (Milisav), Bogosav Milošević (Đoka), Jovan Đedo Antonijević (Aleksa Žunjić), Nikola Dinić (Gazda Spasa), Miodrag Ristić (Gazda Miladin) i Milan Ajvaz (Josa). Shodno uvreženom mišljenju koje je savremena kritika imala o Nušiću kao piscu, i ovog puta su u prvi plan isticani piščev „od prirode neocenjivi dar veselosti“, njegova „plodnost komičnih pronalazaka“ uz odsustvo „dubljih psiholoških motivacija“, a komad je ocenjen kao nepretenciozna, laka, zabavna komedija čiji je cilj da izazove smeh radi smeha. U oceni postavke komada, ocene se (po običaju) ne poklapaju – jedni hvale realistički prikaz ambijenta i likova i predstavi predviđaju dug život, dok drugi smatraju da predstava nije iskoristila sve što komad pruža. Jedni vele da su i režija i igra glumaca bili „izvanredni“, drugi da predstava „ni glumački ni režijski nije zadovoljila“. Jedni kažu da su uloge bile loše podeljene, drugi da „veče zaista pripada našim umetnicima, koji su svi nesumnjivo doprineli slikovitosti celine. To je veče njihovog trijumfa“. Ali, uspeh Nušićevih komada kod savremene publike nikad nije bio dovođen u pitanje. Čak i najneprijateljskije nastrojeni kritičari svedoče da je komad izazvao „buru smeha kod gledalaca“. Sledeća postavka je, po ondašnjim običajima, tretirana kao obnova, iako režiju potpisuje Jovan Gec, koji je i igrao Jerotija Pantića. Premijera je bila ubrzo po Nušićevoj smrti, 14. marta 1938. Teodora Arsenović je bila Anđa, Katarina Cvetanović (Marica), Dragutin Petrović (Vića), Dobrivoje Radenković (Žika), Jovan Nikolić (Milisav), Milorad Veličković (Tasa), Pavle Bogatinčević (Đoka), Jovan Antonijević (Aleksa Žunjić), Milorad Dušanović (Gazda Spasa), Bratoljub Gligorijević (Gazda Miladin), Đura Marinković (Josa). Do kraja XX veka, Sumnjivo lice je na sceni doživelo još svega dve premijere: 7. oktobra 1960. u režiji Braslava Borozana i 20. aprila 1985. u režiji Gradimira Mirkovića. Scenografiju i kostim za Borozanovu postavku je kreirao Zuko Džumhur, ulogu Jerotija je tumačio Severin Bijelić, Dara Vukotić Plaović je bila Anđa, Maricu je igrala Slavka Jerinić, Miodrag Lazarević je bio Vića, Rastko Tadić je tumačio Žiku, Miroslav Petrović je bio Milisav, u ulozi Tase je bio Stanko Buhanac, Zoran Benderić je bio Đoka, Vasa Pantelić je igrao Aleksu Žunjića, Sava Jovanović je bio Gazda Spasa, a Radmilo Ćurčić – Gazda Miladin. Autorski tim poslednje postavke su, uz Gradimira Mirkovića, činili dramaturzi Milenko Misailović i Žarko Komanin, scenograf Vladimir Marenić, kostimograf Ljiljana Orlić, izbor muzike je načinio Pavle Minčić, a lektor je bio Branivoj Đorđević. Minčić je, u ulozi Jerotija Pantića i predvodio glumački ansambl koji su činili Ljiljana Janković (Anđa), Zorica Mirković (Marica), Dragan Zarić (Milisav), Bogić Bošković (Žika), Bogoljub Dinić (Vića), Đorđe Pura (Tasa), Branko Jerinić (Đoka), Marko Nikolić (Aleksa Žunjić), Rodoljub Simić (Gazda Spasa), Bogdan Mihajlović (Gazda Miladin), Boško Puletić (Josa), te Dušan Ostojić, Slavko Aćin, Anat Mićović (Praktikanti).

Jelica Stevanović

 

Premijerno izvođenje

Premijera 21. juna 2017. / Scena „Raša Plaović"

Adaptacija i režija Andraš Urban
Dramaturg i saradnik reditelja Kata Đarmati
Dramaturg Molina Udovički Fotez        
Scenograf Andraš Urban
Scenograf realizator Miraš Vuksanović 
Kostimograf Marina Sremac 
Kompozitor Irena Popović Dragović 
Lektor Ljiljana Mrkić Popović
Izvršni producent Milorad Jovanović
Organizator Nemanja Konstantinović

Premijerna podela:
Jerotije Pantić Slobodan Beštić          
Anđa Nela Mihailović 
Marica Suzana Lukić
Vića Pavle Jerinić 
Žika Nikola Vujović
Milislav Hadži Nenad Maričić
Tasa Nebojša Kundačina
Aleksa Žunjić Miloš Đorđević
Gazda Miladin Anastasia Mandić
Đoka
Bojan Krivokapić
Josa
Dragan Nikolić 

Inspicijent Sandra Žugić Rokvić
Sufler Danica Stevanović
Organizator na praksi Martina Vranjić (student AU)
Asistent scenografa Jasna Saramandić
Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Dejan Radenković
Majstor tona Nebojša Kostić
DEKOR I KOSTIMI SU IZRAĐENI U RADIONICAMA NARODNOG POZORIŠTA

 

Galerija