TOSKA

Суб25maj

TOSKA

19:30 ·

Kupi [ 164 ]

Sadržaj
Prvi čin – Bazilika svetog Andrije
Čezare Anđeloti, nekadašnji konzul rimske republike beži iz zatvora i dolazi u cr-kvu gde mu je njegova sestra, markiza Atavanti, u kapeli sakrila odelo za bekstvo. 
Mladi slikar Mario Kavaradosi  dolazi u crkvu da nastavi rad na slici Marije Mag-dalene, čije lice podseća na markizu Atavanti. Zanesen, posmatra sliku Florije To-ske, svoje ljubavnice, u medaljonu i upoređuje lepotu Toske i markize Atavanti (arija Kavaradosija).
Iz kapele se čuje Anđeloti i slikar želi da mu pomogne u bekstvu. 
Dolazak Toske prekida njihov razgovor i Anđeloti se povlači u kapelu. Mario je zbu-njen, a Toska, čuvši razgovor, posumnja da je u pitanju druga žena. Mario umiruje lju-bomornu Tosku i ona odlazi (duet). Top sa tvrđave objavljuje Anđelotijevo bekstvo i Mario sa njim odlazi u svoju vilu, da ga sakrije. U poteru za Anđelotijem u crkvu do-lazi zloglasni šef policije Skarpija sa svojom pratnjom. 
Skarpija sumnja da je Kavaradosi pomogao bekstvo. Toska se vraća u crkvu kako bi Ka-varadosiju rekla da se ne mogu videti te večeri, jer mora da peva kantatu pred kralji-com. Skarpija joj prilazi i pokazuje lepezu markize Atavanti, koja je pronađena u ka-peli, i namerno izaziva ljubomoru kod Toske, koja odlazi uplakana sumnjajući da je Mario vara. 
Narod se okuplja u crkvi za Te Deum, a Skarpija sanja da će Toska biti njegova (arija Skarpije). 

Drugi čin – Palata Farneze
Skarpija večera u svojoj kancelariji i šalje poruku Toski da je čeka posle kantate. 
Dolazi Spoleta koji ga obaveštava da su Tosku pratili do vile, da je izašla iz vile sama, a da su Kavaradosija uhapsili jer se drsko i sumnjivo držao pred njima. 
Uvode Kavaradosija, koji poriče sve navode optužbe. Skarpija  naređuje da mučenjem iznude priznanje. Ulazi Toska i traži od Skarpije da oslobodi Maria. 
Čuju se jauci i Toska  priznaje da je Anđeloti sakriven u bunaru vile. U tom trenutku, Šarone javlja Skarpiji da ih je Napoleon pobedio kod Marenga. Mario slavi pobedu nad tiranijom  i pored očajne Toske ga odvode u zatvor gde će nad njim sutra biti izvr-šena smrtna kazna. 
Toska moli za milost (arija Toske).
Spoleta javlja Skarpiji da se Anđeloti ubio u bunaru, pre nego što su uspeli da ga uhapse. Skarpija ponudi Toski da bude njegova ljubavnica te noći, a za uzvrat će ona i Mario dobiti pasoše za odlazak iz zemlje sutradan. Toska pristaje. Skarpija pred njom naređuje Spoleti da Maria sutra prividno streljaju, kao grofa Palmijerija (koji je bio stvarno streljan). Toska će prisustvovati streljanju. Ona u trenutku Skarpiji-ne nepažnje, a ne želeći da mu se poda, uzima nož sa stola i kada joj on daje pasoše, ubija ga. Stavlja sveće i krst pored njegovog tela i rezignirano govori: „A pred njim je drhtao čitav Rim“.

Treći čin – Terasa Anđeoske tvrđave
Jutro. Čuju se zvona i radosna pesma pastira iz daljine, na terasu dolazi Tamničar sa Kavaradosijem. Nekoliko časova pred pogubljenje, Mario piše oproštajno pismo (arija Kavaradosija). Toska dolazi i saopštava mu radosnu vest: biće prividno stre-ljan, posle čega će oboje biti slobodni. Dolaze vojnici. Toska se oprašta sa Mariom. Vojnici pucaju i Kavaradosi pada. Toska mu prilazi i otkriva da je prevarena. Mario je mrtav. Ubistvo Skarpije je otkriveno. Dolaze vojnici da uhvate Tosku. U očajanju, ona se baca sa tvrđave.

PUČINI NA PRAGU HH VEKA

„Postoje tri zakona kada je u pitanju pozorište: probuditi interesovanje, iznenaditi i dirnuti“ rekao je Đakomo Pučini (1858 – 1924) smatrajaći ih za „tajnu svakog pozorišnog uspeha“. Uz dar da izabere dobru priču za svoje opere, stvorio je formulu neophodnu za vreme u kome je stvarao – na prelazu iz XIX u XX vek. 
Kraj XIX veka vezan je za pojavu impresionizma u muzici koji je doneo brojne novine, između ostalog i u harmonskom jeziku u vidu razgrađivanja dursko-molskog tonalnog sistema, da bi već početkom HH veka došlo do pojave moderne, atonalne muzike. Sa druge strane, 1895. godine nastaje nova umetnička forma – film. Pučini koji je u svakom smislu bio moderan čovek, ljubitelj brzih kola i jedan od prvih kompozitora koji je zabeležen na filmu („Jedan dan sa Pučinijem“ iz 1915. godine), suočen sa brojnim promenama koje je ovo vreme donelo, tragao je za modernim u operskoj umetnosti. Pronašao ga je, kako kaže Alesandro Bariko, u ideji spektakla predvidevši „sa začuđujućom tačnošću, jedan svet koji još uvek nije postojao“. Na izvestan način njegove opere nosiće karakteristike filmske umetnosti koje će sam film, iz tehničkih razloga, poprimiti tek posle Pučinijeve smrti (zvučni film pojavljuje se 1927. godine) dok će u svoj muzički jezik, u osnovi tradicionalan, uneti sve „harmonske mogućnosti svog vremena ako (i samo ako!) njihova primena služi i doprinosi izražajnosti teksta i dramske situacije“, kaže Dejan Despić. Ostajući veran romantizmu, unoseći u svoja dela elemente verizma ali pre svega realizma, stvorio je svoj lični stil i, kako je rekao maestro Antonio Papano, „uveo operu u HH vek“.
Prvi veliki, internacionalni uspeh postigao je sa operom Manon Lesko (1893) posle čijeg će izvođenja Džordž Bernard Šo, pisac i muzički kritičar, zaključiti da je Pučini, više nego bilo koji kompozitor u tom trenutku, Verdijev naslednik. Naredni, još veći uspeh ostvariće sa Boemima (1896) a njegovu slavu potvrdiće Toska (1900). Inspiraciju za ovu operu Pučini je pronašao u drami Viktorijena Sardua, iz 1887. godine, koja je bila napisana za veliku pozorišnu zvezdu Saru Bernar. Sa libretistima Đakozom i Ilikom sažeo je dramu od pet činova i time omogućio naglo smenjivanje dramskih momenata koje mu je bilo tako neophodno. Naime, svestan vremena koje se sve više ubrzava ali i zahteva nove publike kojoj je trebalo držati pažnju, Pučini je davao svojim predstavama intezivan ritam. Toska kao melodrama u kojoj su zastupljene ljubav, požuda, politika, religija, izdaja, ubistvo... pružala je tu mogućnost. Radnja predstave odvija se u Napoleonovo doba, u samo jednom danu, 17. juna 1800. godine u vreme bitke kod Marenga. Realistični elementi kojima se prethodno služio u Boemima u vidu pevanja koje „prati intonaciju svakodnevnog razgovora“  primeniće donekle i u ovoj operi. Realizam je oličen i u vernom prikazu Rima i njegovih značajnih lokacija na kojima se radnja odvija. Uloga orkestra nije bila samo da prati pevače već i da do detalja, poput filmske muzike, oslika radnju i pokrete na sceni kao i raspoloženje protagonista tokom dugih, isključivo orkestarskih deonica.
Premijera je održana u Teatru Kostanci u Rimu 14. januara 1900. godine na oduševljenje publike ali ne i kritike prema kojoj je sva ta prenaglašena dramatičnost u operi bila preterana. Na bis su izvedeni: Kavarodosijeva arija i finale prvog čina, arija Toske “Vissi d’arte”, arija Kavaradosija “E lucevan le stelle” i duet iz poslednjeg čina, numere koje do danas predstavljaju bisere operske literature. 
Toska je prvi put izvedena na sceni Narodnog pozorišta 10. januara 1914. godine samo četrnaest godina posle praizvedbe i pre zvaničnog osnivanja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu 1920. godine. Bilo je ovo za našu publiku novo delo u svakom smislu gde, kako kaže Bariko, strasti plamte „dovoljno blizu da vas podiđu žmarci i dovoljno daleko da se sačuva čarolija fikcije“.

Vanja Kosanić