TRAVIJATA

SADRŽAJ

Prvi čin - Salon u Violetinoj kući
U svom raskošnom stanu u Parizu, Violeta dočekuje goste. Među njima je i mladi Alfred Žermon koga njegov prijatelj Gaston predstavlja kao starog Violetinog obožavaoca. Društvo nagovara Alfreda da zapeva napitnicu, koju prihvate Violeta i svi ostali. Ali, Violeti iznenada pozli, veselo društvo prelazi u susednu prostoriju. Ubrzo Alfred dolazi Violeti i govori joj o svojoj ljubavi. Njegova iskrena ispovest duboko je uzbudila Violetu. Ona se u početku koleba jer ne veruje više u ljubav, ali videći da Alfred istinski oseća, pristaje da se ponovo vide kada uvene cvet kamelije koji mu je predala. Dakle: sutra! Alfred srećan odlazi. I gosti se opraštaju. Violeta ostaje sama u mislima o Alfredu i svom životu. Veselom pesmom Violeta slavi kratkotrajne radosti života, kojima se treba predati dok traju.

Drugi čin, prva slika - Seoska kuća u blizini Pariza
Sjedinjeni u srećnoj  ljubavi, Violeta i Alfred već tri meseca žive u malom  letnjikovcu u blizini Pariza, daleko od ranijeg Violetinog društva. Alfredovu sreću pomućuje vest koju slučajno saznaje od sobarice - da Violeta prodaje stvari kako bi podmirila troškove života. On žuri u Pariz da to spreči. Violeta dolazi i sa osmehom čita pozivnicu svoje prijateljice Flore za svečani bal. Tada joj prijavljuju posetu: pred nju izlazi, dostojanstvenog držanja i hladnog izraza, Žorž Žermon, Alfredov otac, koji je došao da „spase“ sina iz njenih ruku. Violeta je duboko uvređena i želi da napusti sobu. Njeno držanje zbunjuje starog Žermona, koji ubrzo uviđa da je Violeta dobro i pošteno stvorenje koje iskreno voli Alfreda. Stari Žermon je dirnut, ali ipak od Violete traži da napusti Alfreda, kako njihova veza, koja je u društvu primljena sa negodovanjem, ne bi bila prepreka srećnoj udaji Alfredove sestre. Violeta pristaje slomljenog srca i oprašta se od Žermona. Kada ostane sama, piše Alfredu oproštajno pismo. Iznenada se pojavljuje Alfred, ali mu ona ne pokazuje pismo i oprašta se od njega sa suzama u očima. Uznemiren, Alfred očekkuje najavljeni dolazak svoga oca. Ali mu komisinario, koji je tu bio u prolazu, donosi pismo koje je dobio od neke žene za Alfreda - to je Violetino pismo. Ona ga napušta i vraća se svom ranijem životu. Stiže otac koji ga nagovara da se vrati kući u rodnu Provansu. Videvši na stolu pozivnicu za bal kod Flore, Alfred odlazi u Pariz da nađe Violetu.

Drugi čin, druga slika - Salon u Florinoj kući
u Florinom salonu se sastalo staro parisko društvo, u kojem se proneo glas da je Violeta napustila Alfreda. Goste zabavlja balet. Pojavljuje se Alfred, a zatim i Violeta u pratnji barona Dufola. Alfred i baron se nađu za kartaškim stolom, za kojim Alfred dobija veliku sumu novca. Alfred izaziva barona, ali ih rastavlja Flora koja društvo vodi na večeru. Violeta je tajno pozvala Alfreda na razgovor. On žurno dolazi, u nadi da će se pomiriti. Violeta ga moli da se povuče, jer se boji da će ga baron pozvati na dvoboj. Ona ne sme Alfredu da prizna da strahuje za njega i time još više podstiče njegov bes. Priznaje mu da se zaklela da će ga ostaviti i da je to od nje tražio Dufol. Zaslepljen ljubomorom, Alfred glasno poziva celo društvo i pred svima vređa Violetu, bacajući joj pred noge na kartama dobijeni novac - kao kurtizani. Svi su zgranuti i osuđuju njegov postupak. Pojavljuje se i stari Žermon koji ga osuđuje za postupak i udaljava ga od društva. Baron izaziva Alfreda na dvoboj.

Treći čin - Violetina soba
U skromno nameštenoj sobi jutro zatiče budnu Violetu, a pored nje u fotelji zaspalu sobaricu Aninu. Violeta je teško bolesna od tuberkuloze i s mukom ustaje iz postelje. Posećuje je lekar, doktor Grenvil, koji saopštava Anini da se Violetin život bliži kraju. Violeta ponovo čita pismo Alfredovog oca koji joj zahvaljuje što je održala obećanje. Dvoboj je održan, Dufol je ranjen. Alfred je u inostranstvu, vratiće se da je moli za oproštaj i uskoro će je obojica posetiti. Posmatrajući u ogledalu svoje uvelo lice, Violeta strahuje da će sve biti prekasno. U isti mah, kroz otvoreni prozor dopiru veseli glasovi pariske mladeži, koja se raduje karnevalu. Anina uzbuđeno ulazi i priprema Violetu na iznenađenje: došao je Alfred. On ulazi i strasno je grli, obećavajući da će je odvesti iz Pariza negde gde će se oporaviti i započeti sa njim novi život. Violeta bi htela da se obuče i izađe, ali joj to snage više ne dopuštaju. Stiže i stari Žermon, ali prekasno, da bi je zagrlio kao kćer. Ona se očajno čita da li će je zaista mimoići životna sreća, sada, kada joj se najzad nasmešila. S tim mislima predaje Alfredu svoju sliku iz medaljona i umire.

---

OKO TRAVIJATE

Đuzepe Verdi je tokom celog života neumorno tragao za novim, smelim, interesantnim sadržajima, koji bi mogli poslužiti za osnovu operskog libreta. Tako je 1848. godine, odmah po izlasku iz štampe, zapazio roman Aleksandra Dime Sina Dama s kamelijama, o kome se mnogo raspravljalo u svim krugovima. Verdi čak pripravlja za svog budućeg libretistu scenario sa sadržajem preuzetim iz romana, ali napušta detaljniju razradu. On neumorno piše opere, jednu za drugom: 25. oktobra 1848. je premijera Korsara u Trstu, 27. januara 1849. prikazuje se Bitka kod Lenjana, 8. decembra iste godine izvodi se Lujza Miler, 16. novembra 1850. Stifelno. Posle tog ubrzanog tempa pisanja i pripremanja njihovih premijera u burnim godinama revolucije, ustanka, bitaka i osvajanja, Verdi je sazreo, i kao ličnost i kao umetnik, tako da njegova sledeća dela: Rigoleto, Trubadur i Travijata predstavljaju ne samo njegove najveće dotadašnje uspehe, već i prava remek-dela operske literature i daleko nadmašuju celokupno evropsko opersko stvaralaštavo epohe (izuzev Vagnera). Verdi je posle tragičnog gubitka porodice uspeo da se otrgne iz očajanja i potištenosti; sopstvenik je imanja u Le Ronkolu i palate u Busetu i, sa tastom, utanačuje kupovinu velikog plodnog zemljišta Sant Agata na Pou. U pevačici Đuzepini  Streponi  pronašao je idealnog životnog saputnika, ženu, druga i prijatelja. Sada ima znanja, snage i iskustva da stvara velika dela. Sa Đuzepinom putuje na premijere svojih opera a u Parizu se oseća najbolje. Njihova veza nije ozakonjena, što smeta Italijanima, sugrađanima u Busetu, tastu Bareciju, ali u Parizu, tome niko ne pridaje nikakav značaj. Kad su u teatru Vodvilja zajedno gledali scensku verziju Diminog romana, ostali su oboje fascinirani, Verdi sa libretistom Pijaveom izrađuje okosnicu radnje. Za samo četrdesetak dana cela opera je komponovana! Premijera je predviđena u pozorištu Feniče u Veneciji. Verdi u pregovorima sa upravom pozorišta u Veneciji traži dobre tumače glavnih uloga, jer zna da je sadržaj za operu nov i neobičan. Na sceni se prikazuje radnja iz savremenog života, koji publika poznaje i u kome učestvuje. Na premijeri 6. marta 1853. Travijata neslavno propada. U pismu učeniku i saradniku Emanuelu Muciju, Verdi piše: „Travijata sinoć propala. Da li je krivica do mene ili do pevača?... Vreme će odlučiti". Rikordiju javlja: „Moram Vam nažalost saopštiti jednu tužnu vest, ali ne mogu sakriti istinu. Travijata je propala. Ne istražujmo uzroke." Hroničari su uglavnom zabeležili tri osnovna uzroka neuspeha. Prvo, pevače: Violetu Valeri je pevala Fani Salvini Donateli, krupna žena najboljeg zdravlja, koja je izazvala smeh u publici u sceni umiranja. Tenor Lodoviko Graciani, tumač Alfreda, bio je gotovo izgubio glas, a bariton Feliče Varezi je, potpuno nezainteresovan za svoju ulogu, loše pevao, danas tako popularnu ariju Žermona. Drugo: Verdi i libretista Pijave su iz nerazumljivih razloga bili pristali na korišćenje kostima iz doba Luja XIV, što sasvim menja odnos gledaoca prema sadržaju. Treće: novost sadržaja, odnosno nepripremljenost publike da na operskoj sceni vidi osudu postojećeg sistema u kome se jedino novac ceni i u kome se sve kupuje novcem. Verdi je bio uveren u vrednost svog remekdela i za novu premijeru 6. maja sledeće (1854) godine u venecijanskom pozorištu San Benedeto za naslovnu ulogu uzima jedinstvenu Mariju Specija, koja je zaslužna za trijumfalni ishod ove premijere. Travijata vrlo brzo osvaja operski svet, tako da slava opere održava i Diminu dramu na sceni. Sara Bernar, Eleonora Duze i Edviž Fejer su njeni nezaboravni tumači na sceni, a Greta Garbo je milionima bioskopskih gledalaca ostala u trajnom sećanju. Posle Italije Travijata osvaja Beč, Rio de Žanejro, Buenos Ajres, Meksiko Siti: 24 maja 1856, London je očaran, 3. decembra Njujork oduševljen. Varšava, Petrograd, Barselona i Lisabon daju operu u uzastopnim serijama. Opera se prikazuje na italijanskom, ali svuda ubrzo i na jeziku zemlje u kojoj se daje. Publika želi da razume i shvati radnju, da doživljava strasti, zanose i ljubav Violete, a ne samo da osluškuje raskošne glasove. Među najpoznatije operske Violete spadaju Marieta Pikolomini, Adelina Pati, Meri Garden, Lili Leman, Marčela Sembrih, Luiza Tetračini, Neli Melba, Amelita Gali-Kurči, Selma Kurc, Roza Ponsel, Žeraldina Farar. Alfreda su pevali Karuzo i Đilji i Lauri-Volpi, Žermona Karlo Galefi, Rikardo Stračiari i Đuzepe de Luka. U naše doba Renata Tebaldi je bila jedinstvena Violeta, a predstave Travijate sa Marijom Kalas, Đuzepe di Stefanom i Etore Bastijaninijem su bacale prisutne u pravi trans. Karajan je 1963. u milanskoj Skali sarađivao sa Mirelom Freni koja ovu ulogu tumači u snimljenoj filmskoj verziji predstave. Ana Mofo i Noan Saterland su se trudile da dosegnu nenadmašnu opersku tragičarku Kalasovu, a režiseri Felzenštajn, Steler i Viskonti uložili su više vremena u režiju Travijate no što je to uobičajeno. U našoj zemlji Travijata je prvi put izvedena 11.marta 1879. u Zagrebu, a u Beogradu 6.aprila 1921. Sve naše operske kuće izvode ovu operuz tako da je ona upravo stalno na repertoaru.

Konstantin Vinaver

---

REČ REDITELjA
Travijata je opera koja se stalno vraća u moj život, a nikako da se u potpunosti uhvatimo u koštac, nas dve, nasamo, od početka do kraja. Kada sam se pripremala za prijemni ispit za studije operske režije na Akademiji umetnosti (1995), zamolila sam reditelja Aleksandra Pantelića, porodičnog prijatelja, da mi iz svoje bogate kolekcije video snimaka raznih (belo)svetskih operskih produkcija izabere jednu, koju bih detaljno proučila i izvršila dramaturšku analizu dela. Njegov izbor je bila filmska verzija Travijate u režiji Franka Zefirelija, sa Terezom Stratas u naslovnoj ulozi. To nije bio slučajni izbor, jer je filmskim sredstvima bilo mnogo lakše nepogrešivo pronići u muzičku dramaturgiju dela i dati pravo značenje svakom tonu, akordu, tonalitetu i svakoj muzičkoj frazi. Bio je to školski primer besprekorno analizirane muzičke partiture od strane vrhunskog reditelja, a samim tim, bukvar saznavanja čitave lepeze rediteljskih zahvata, bez mogućnosti greške (što je u teatru uvek prisutno i nikada se ne zna da li je reditelj nešto baš tako želeo, ili je samo tog puta slučajno tako ispalo). Ovaj snimak je prvi, ali ne i jedini „krivac“ što sam sa matematičkog fakulteta pobegla na opersku režiju i što sam za sva vremena zavolela Verdijevu damu sa kamelijama. Sledeći susret sa Travijatom bio je pri izboru teme za diplomski ispit. Želela sam da primenim nova saznanja, dobijena tokom četvorogodišnjeg studiranja od profesora Mladena Sabljića i Gordana Dragovića, i da ovoga puta samostalno izrežiram jednu scenu iz opere. Režirala sam prvu sliku drugog čina, odnosno scenu u bašti. Moja prva Violeta je bila Sanja Kerkez, kojoj je to bio prvi nastup u ulozi Violete Valeri. I Janko Sinadinović je debitovao kao Alfred, a muzički, i dobrim delom dramaturški, pripremala ih je Ana Zorana Brajović, koja je tada već bila kao asistent dirigenta i dirigent u našoj Operi. Jedino su Miodrag D. Jovanović kao Žorž Žermon i Aleksandra Stamenković Garsija kao Anina već pevali u „velikoj“ predstavi. Upravo je Ana dirigovala predstavu Travijate na Velikoj sceni, 24. marta 1999. na koju sam došla da vidim kostime iz drugog čina, ali su se odmah posle prvog čina oglasile sirene i najavile bombardovanje, tako da sam gledanje kostima, kao i sam diplomski ispit morala da odložim za koji mesec. „Moja bašta“, na Sceni „Raša Plaović“ je ličila na „Borinu baštu“ na Velikoj sceni. Nameštaj je bio isti, ali sam malo promenila raspored, kostimi su bili isti, ali sam se trudila da napravim novi, drugačiji mizanscen, a da isto tako bude logičan i dramatičan, kao što je to bio slučaj sa mizanscenom u predstavi sa Velike scene, koju je 1980. pa zatim 1991. režirao gospodin Borislav Popović. Pre nekoliko godina, imala sam priliku da ponovo režiram skraćenu verziju Travijate na Sceni „Raša Plaović“, kojom je tenor Ljubomir Popović polagao magistarski ispit iz pevanja, ulogom Alfreda, a kako „stara“ Travijata u to vreme nije bila na repertoaru, napravili smo celu predstavu, bez horskih numera, uz klavir, sa Gordanom Tomić kao Violetom i ostalim mladim kolegama, od kojih su neki bili i polaznici Operskog studija. Moj četvrti susret sa Travijatom je obnova režije Borislava Popovića, čija je premijera bila 1980, a koju je i on sam obnavljao i menjao mnogo puta. Ovog puta je trebalo pomiriti sećanja onih koji su nastupali u predstavi više od tri decenije sa onima koji debituju u svojim ulogama, trebalo je uvesti dosta novih, mladih članova hora, osvežiti i pomalo modernizovati kostime (koji su i dalje u epohi i rađeni po starim snimcima i skicama gospođe Božane Jovanović, ali ipak izmenjeni i dopunjeni, a sve pod nadzorom naše kostimografkinje Olge Mrđenović)... i konačno, scenografija, koja je dosta izmenjena u odnosu na onu iz 1991, čije je obnavljanje i sve promene u dogovoru sa mnom vršio scenograf Boris Maksimović. Budući da jedan čovek uvek mora na kraju da odlučuje i presuđuje kako će dotična predstava izgledati i koju će poruku nositi sa sobom, stojim iza svake konačne odluke, timski donesene, a sve za dobrobit predstave i za što lepši ugođaj našoj publici. Ovim zahvatima nismo reanimirali 34 godine staru predstavu i produžili život starici koja bi opet da bude devojka, nego smo devojku obukli u iskustvo i znanje, naučili je da poštuje mudrost i tradiciju, a naoružali je smelošću i lepotom i pustili je da živi i da nas uzbuđuje, zabavlja i rastužuje još mnogo godina na našoj sceni.

* * *

ZAŠTO CRVENA KAMELIJA? Umesto odgovora na ovo pitanje, citiraću pasus iz romana Aleksandra Dime, mlađeg, o buketu kamelija koji je bio Violetin „zaštitni znak“:

...Dvadeset pet dana u mesecu kamelije su bile bele, a pet dana su bile crvene. Nikada se nije saznalo za razlog tog menjanja boje, koje beležim, mada ne mogu da ga objasnim, a koje su njeni prijatelji i stalni posetioci pozorišta u koja je češće zalazila, zapazili isto kao i ja...

Mislim da svaka žena razume njen znak kojim je na vrlo prefinjen način stavljala do znanja da kada su kamelije crvene, ona odlazi kući sama. Muškarcima je malo teže da shvate taj sasvim ženski znak, pa ja ni u jednoj „muškoj režiji“, ne videh da Violeta Alfredu (u romanu i drami Margerita Armanu) daje crvenu kameliju odgađajući njihov intimni susret dok cvet ne uvene, odnosno do sledećeg dana. Svi reditelji, čije sam postavke imala prilike da vidim, kako u operi, tako i u drami, romantizovali su taj gest poklanjanja cveta i davali Violeti u ruke belu kameliju, ne prepoznajući informaciju žene, koja je verovatno samo onima sa kojima je bila najintimnija prijateljica i trenutna ljubavnica, na taj način davala do znanja da tih večeri, kako bismo danas rekli – ima poštedu. Taj i još nekoliko detalja i malih izmena, moj su doprinos ovoj predstavi da bude što bolja i znam da mi naš Bora Popović to neće zameriti. Jer sve što smo uradili – našem Bori je u čast. 

Ivana Dragutinović Maričić