TRUBADUR

Сре12apr

TRUBADUR

19:30 ·

Kupi [ 239 ]

SADRŽAJ
PR­VI DEO: DVO­BOJ
Pr­va sce­na. U dvo­ra­ni zam­ka gro­fa Lu­ne, voj­ni­ci iš­če­ku­ju Lu­nin po­vra­tak. Lu­na je lju­bo­mo­ran na tru­ba­du­ra Man­ri­ka, ko­ji sva­ke no­ći pe­va pod pro­zo­ri­ma kra­lji­či­ne dvor­ske da­me Le­o­no­re. Ka­pe­tan Fe­ran­do pri­ča voj­ni­ci­ma na stra­ži o ne­stan­ku Lu­ni­nog bra­ta od pre pet­na­est go­di­na (Di due fi­gli). Sta­ri Lu­na je ta­da na­re­dio da se na lo­ma­či spa­li Ci­gan­ka ko­ja je, na­vod­no, ba­ci­la či­ni na nje­go­vog si­na. Ci­gan­ki­na kći, da bi osve­ti­la maj­ku, ukra­la je iz zam­ka ma­log Lu­ni­nog bra­ta. Na lo­ma­či je pro­na­đen sa­go­re­li deč­ji leš, pa svi su za­klju­či­li da je u pi­ta­nju ukra­de­ni gro­fov sin. Je­di­no grof u to ni­je mo­gao da po­ve­ru­je, pa je dru­gom si­nu osta­vio u za­vet da tra­ga za svo­jim bra­tom, jer su sva do­ta­da­šnja tra­ga­nja bi­la uza­lud­na. Iz­bi­ja po­noć; voj­ni­ci pro­kli­nju sta­ru ve­šti­cu.
Dru­ga sce­na. U vr­tu zam­ka, Le­o­no­ra pri­ča po­ve­re­ni­ci Ines ka­ko se za­lju­bi­la u Man­ri­ka či­ja je pe­sma sva­ke no­ći uz­bu­đu­je (Ta­cea la no­te pla­ci­da). Ines je uza­lud­no pre­kli­nje da za­bo­ra­vi Man­ri­ka. Ka­da že­ne uđu u za­mak, u vr­tu se, ka­ko bi vi­deo Le­o­no­ru, po­ja­vi grof Lu­na. Man­ri­ko­va pe­sma (De­ser­to sul­la ter­ra) iz­ma­mi Le­o­no­ru na­po­lje. U mra­ku ona za­gr­li Lu­nu ve­ru­ju­ći da je Man­ri­ko, i uve­ra­va ga u svo­ju lju­bav. Ka­da se po­ja­vi Man­ri­ko, ona shva­ta svo­ju za­blu­du, a ogor­če­ni Lu­na svog ri­va­la iza­zi­va ga na dvo­boj. Ka­sni­je će­mo sa­zna­ti da je Man­ri­ko Lu­nu po­be­dio, ali mu je po­klo­nio ži­vot.
DRU­GI DEO: CI­GAN­KA
Pr­va sce­na. U na­pu­šte­nom zam­ku Ci­ga­ni su po­di­gli ta­bor (Hor Ci­ga­na). Me­đu nji­ma je i Acu­če­na, ko­ja gle­da­ju­ći u va­tru pri­ča Man­ri­ku ka­ko je nje­na maj­ka bi­la spa­lje­na (Stri­de la vam­pa). Kad osta­ne sa­ma s Man­ri­kom, Acu­če­na se s ogor­če­njem pri­se­ća po­sled­njih maj­či­nih ča­so­va i nje­nih po­sled­njih re­či „Osve­ti me“, po­sle ko­jih je u de­li­ri­ju­mu, iz­be­zu­mlje­na Acu­če­na u va­tru gre­škom ba­ci­la sop­stve­no de­te (Con­dot­ta). I tek sad Man­ri­ko sa­zna­je da ni­je Acu­če­nin sin. Sa­mo, on ne mo­že da za­bo­ra­vi šta joj sve du­gu­je: pre krat­kog vre­me­na ona mu je spa­sla ži­vot ka­da ga je grof Lu­na na­pao sa svo­jim lju­di­ma i te­ško ra­nio. Ona mu za­me­ra što u dvo­bo­ju ni­je do­kraj­čio Lu­nu (Mal reg­gen­do). Do­la­zi gla­snik ko­ji do­no­si vest da se Le­o­no­ra po­vla­či u ma­na­stir po­što su joj re­kli da je Man­ri­ko ubi­jen. Ne oba­zi­ru­ći se na pre­kli­nja­nje Acu­če­ne, Man­ri­ko od­ju­ri da je spre­či.
Dru­ga sce­na. Ma­na­stir. Grof Lu­na sa Fe­ran­dom i voj­ni­ci­ma če­ka Le­o­no­ru ka­ko bi je spre­čio da se za­mo­na­ši (Tut­to e de­ser­to). Ču­ju se zvo­na i pe­va­nje mo­na­hi­nja. Ka­da do­đe sve­ča­na po­vor­ka s Le­o­no­rom, Lu­na joj pre­pre­či put, ali u taj čas do­ju­ri Man­ri­ko sa svo­jim lju­di­ma i Le­o­no­ra mu se, sreć­na, ba­ca u na­ruč­je. Po­sle bor­be s Lu­ni­nim voj­ni­ci­ma, tru­ba­du­ro­va prat­nja raz­o­ru­ža­va gro­fa. Man­ri­ko i Le­o­no­ra be­že.
TRE­ĆI DEO: CI­GAN­KIN SIN
Pr­va sce­na. Lu­na op­se­da za­mak Ka­ste­lor, u ko­ji su se po­vu­kli Man­ri­ko i Le­o­no­ra. Su­de­ći po ras­po­lo­že­nju voj­ni­ka, to je „je­dan ve­seo rat“. Fe­ran­do do­no­si no­vost da je uhva­će­na Ci­gan­ka ko­ja se šu­nja­la oko lo­go­ra. To je Acu­če­na. Kad Lu­na poč­ne da je is­pi­tu­je, ona mu pri­ča o svom ži­vo­tu (Gi­or­ni po­ve­ri vi­vea), ali Fe­ran­du se či­ni da mu je po­zna­ta. Kad je Lu­na upi­ta zna li ne­što o de­ča­ku ko­ji je pre pet­na­est go­di­na tu spa­ljen, Acu­če­na se trg­ne. Fe­ran­do shva­ta ko je ona i Lu­na je hap­si ka­ko bi i nju po­gu­bi­li.
Dru­ga sce­na. Na ka­pi­ji zam­ka. U to­ku su pri­pre­me za od­bra­nu pred op­sa­dom. Man­ri­ko i Le­o­no­ra ža­le što su se ova­kve okol­no­sti is­pre­či­le nji­ho­vom ven­ča­nju i on je uve­ra­va u sna­gu lju­ba­vi (Ah! Si, ben mio). Ru­iz sa­op­šta­va Man­ri­ku da je Acu­če­na uhva­će­na i ka­kva je sud­bi­na če­ka. On na to na­re­di da se svi sku­pe ka­ko bi iz­vr­ši­li pro­boj i spa­si­li Acu­če­nu (Di qel­la pi­ra).
ČE­TVR­TI DEO: PO­GU­BLjE­NjE
Pr­va sce­na. U tam­ni­ci Lu­ni­ne pa­la­te Man­ri­ko le­ži oko­van; iz­gu­bio je bit­ku i sam pao u rop­stvo. Le­o­no­ra je, me­đu­tim, us­pe­la da umak­ne i sa­da, is­pred pa­la­te, že­li da svom dra­gom spa­se ži­vot (D'amor sul'ali rosee). Iz ka­pe­le se već ču­je mo­li­tva za spas du­še, Man­ri­ko i Le­o­no­ra se opra­šta­ju (Mi­se­re­re). Do­la­zi Lu­na, Le­o­no­ra ga mo­li da po­mi­lu­je Man­ri­ka, ali po­što je grof od­bi­je, ona mu se obe­ća­va. Me­đu­tim, Le­o­no­ra kri­šom po­pi­je otrov iz svo­ga pr­ste­na (Du­et).
Dru­ga sce­na. Man­ri­ku je do­zvo­lje­no da se opro­sti od Acu­če­ne. U mrač­noj tam­ni­ci, on po­ku­ša­va da je umi­ri. Ona već ose­ća hlad­ni dah smr­ti, i sko­ro po­lu­de­la od stra­ha, na­da se da će se ogre­ja­ti na lo­ma­či. Se­ća­ju se ra­ni­jeg ži­vo­ta (Ai no­stri mon­ti). Do­la­zi Le­o­no­ra i ja­vlja svom vo­lje­nom da je oslo­bo­đen. Ka­da mu na nje­go­vo na­va­lji­va­nje pri­zna po ko­ju je ce­nu to po­sti­gla, on je u di­vljoj srdž­bi op­tu­žu­je za ne­ver­stvo. Me­đu­tim, Le­o­no­ra pod dej­stvom otro­va umi­re (Pri­ma che d'al­tri vi­ve­re). Ka­da grof pri­me­ti da je pre­va­ren, on na­re­di da po­gu­be Man­ri­ka. Po­sle po­gu­blje­nja, Acu­če­na tri­jum­fal­no ka­že gro­fu: „To je bio tvoj brat! Maj­ko, osve­će­na si!“

TRUBADUR U NARODNOM  PO3ORIŠTU
Verdijev Trubadur je na sceni Narodnog pozorišta prvi put izveden 24. aprila 1913, u režiji A. I. Andrejeva i u dekoru izrađenom po nacrtima V. V. Baluzeka. Orkestrom je dirigovao Stanislav Binički.
(...Da se) naslutiti da je Binički svoju predstavu 'strategijski' pripremao, da su je on i njegovi protagonisti tokom čitave 1912. imali na umu (...) i kada je konačno 24. aprila 1913. u Narodnom pozorištu dignuta zavesa na premijeri Trubadura – bio je to početak ostvarenja jednog dugog i grozničavog sna, koji će i Binički i njegovi protagonisti tako silovito i besprimerno 'dokrajčiti', izvodeći u toku jedne godine šest opera (...). Šta više, može se i mora se reći, po onom što je taj njihov Trubadur značio za pobedu 'operske ideje' i po onom kako je ona prihvaćena, da je datum te premijere stvarni i jedini datum osnivanja i početka rada Beogradske opere, tj. 24. april 1913.“ (Slobodan Turlakov Verdi u Beogradu). „Ali značaj premijere Trubadura nije bio samo u uspehu predstave. Ta premijera bila je povod da se ozbiljno razmišlja o osnivanju stalnog operskog ansambla. Ovo mišljenje bilo je potkrepljeno činjenicom da su protagonisti Trubadura bili uglavnom domaći pevači, članovi dramskog ansambla Narodnog pozorišta: Draga Spasić (Leonora), Teodora Arsenović (Acučena), i Vojislav Turinski (Manriko). U ulozi grofa Lune nastupio je Rudolf Fejfar, bariton ljubljanske Opere. (...)
Ali bilo je i oštrijih sudova kritičara, mada su svi isticali kako je Verdijev Trubadur za naše prilike, bio dobro izveden izuzimajući znatne primedbe na račun orkestra, kao i hora. (...) Premijera Trubadura obeležava i početke operske režije u nas. Režija ove popularne opere bila je poverena novoangažovanom ruskom umetniku Andrejevu. Prema oceni kritike, njegova režija nije bila tradicionalna, niti 'stereotipna, kabotenska i banalna'.“ (Raško Jovanović Predistorijat Beogradske opere). U ponedeljak, 4. februara 1929, „prvi put u novoj opremi“, Trubadur je izveden u prevodu Milana Dimovića (dirigent g. Matačić, reditelj g. Kintl, Grof Luna g. Ertl, Leonora gđa Žaludova, Acučena gđa Pinterović, Manriko g. Šimenc). Sledeća premijera Trubadura bila je istovremeno i prvo posleratno prikazivanje ove opere u Beogradu. Dogodilo se to u četvrtak, 28. juna 1951. godine, pod dirigentskom palicom Predraga Miloševića i u režiji Josipa Kulundžića. Ulogu Lune pevao je te večeri Stanoje Janković, Leonore Zdenka Zikova, Acučene Melanija Bugarinović, a Manrika, kao gost, Boris Marinov, član Zagrebačke opere. Predstavu je „dekorski postavio“ Staša Beložanski, „kostimski“ Mara Trifunović, a horove spremio Milan Bajšanski. Šesnaest godina kasnije, još jednom u prevodu Milana Dimovića, pevali su Nikola Mitić (Luna), Milka Stojanović (Leonora) Đurđevka Čakarević i kao gost, Salvatore Puma, tenor iz Milana (Manriko). Te večeri 29. juna 1967, dirigovao je Borislav Pašćan. Reditelj Arsa Jovanović. Dekor po nacrtima Vladimira Marenića, kostim po nacrtima Ljiljane Dragović. „Iz težnje da rastereti, deromantizira i pročisti libreto rezultirala je predstava sasvim određenih stilskih kvaliteta. Iako je bilo veoma uočljivih režijskih inovacija, iako su statični horovi mestimično podsećali na oratorijum, ipak su muzičke vrednosti ostale u prvom planu dok je tok dramskog zbivanja bio i razumljiv i zanimljiv“ - napisao je u svojoj recenziji nažalost nepotpisani kritičar „Politike" (Trubadur u novom ruhu, 5. jula 1967). Mariji Koren predstava se još više dopala - u članku pod naslovom Sa ukusom i merom objavljenom u Borbi od 1. jula 1967, ona je napisala da su „mera, ukus i kultura Arse Jovanovića i Borislava Pašćana i sklad njihovih koncepcija spasli Trubadura čak i onih slabosti koje on objektivno nosi, omogućili da ga doživimo kao suptilnu muzičko-psihološku priču velike sugestivnosti i lepote“. Prošlo je deset godina i u proleće 1977. Opera Narodnog pozorišta pripremila je novu postavku Trubadura u režiji Borislava Popovića; dirigent je opet bio Borislav Pašćan. Održane su dve premijere: u Kragujevcu, u sali Šumadija, u petak, 22. aprila (Vladeta Dimitrijević kao grof Luna, Radmila Smiljanić kao Leonora, Breda Kalef kao Acučena, Stojan Gančev kao Manriko), i u Beogradu, naravno u Narodnom pozorištu, u subotu 23. aprila (grof Luna – Zoran Aleksandrić, Leonora – Slavka Popović, Acučena – Đurđevka Čakarević, Manriko – Zvonimir Krnetić). Dekor je u ovoj produkciji dizajnirao Miomir Denić, a kostime Ljiljana Dragović. Stana Đurić-Klajn, tada kritičar „Politike", iznela je međutim ovoj predstavi ozbiljnu zamerku koju najjednostavnije sažima naslov njenog članka – Vraćanje na staro. „Beogradska premijera koju smo sada videli nije premijera po tome što u njoj učestvuju mnogi raniji izvođači: što je dirigovao Boris Pašćan, doduše manje precizno, poletno i usklađeno nego na premijeri pre deset godina; što je u ulozi Acučene, Đurđevka Čakarević opet ispoljila svoje priznate glasovne kvalitete, ali sa rutinom primadone koja je prešla preko mnogih svetskih pozornica; što je u tumačenju Manrika, Zvonimir Krnetić obnovio jednu svoju, u svim komponentama (u dikciji, fraziranju, glumi) sazrelu i lepo uobličenu rolu; što je Slavka Popović u ulozi Leonore, očigledno indisponirana a samim tim i dekoncentrisana, pevala svoju partiju ispod svog uobičajenog standarda i na način koji ne odgovara premijerskom prezentiranju.“ („Politika", 6. maj 1977). U svojoj novoj postavci, Trubadur je ove, 2001. godine okupio neke od najvažnijih umetnika i saradnika Opere. Predstavu je, kao svoju debitantsku režiju, na scenu postavila Ivana Dragutinović, koja je opersku režiju diplomirala na Akademiji umetnosti BK, 1999. godine, u klasi Mladena Sabljića.

                                  Miloš Krečković

OPČINjAVAJUĆA SUGESTIVNOST
(...) Reduciran scenski pokret omogućava interpretatorima da daju maksimum na vokalnom planu. To naročito potvrđuju likovi koji ne stoje u prvom planu: izvanredni Ferando (Bratislav Jatić), Ines Olivere Dukić, spremne i za kompleksnije uloge, kao i Ruiz (Aleksandar Dojković). Najkomplikovanije deluju velike scene, jer pod vođstvom dirigenta Dejana Savića, hor i orkestar nisu samo potpora junacima priče o trubaduru, već bazična nit. (...) Kostimi Ljiljane Radonjić Orlić su svedeni, nenatrpani, jasno definišu likove, njihov status, karakter. Na isti način koncipirana je i scenografija (Aleksandar Zlatović) koja, usklađena sa jednostavnošću režije, biva rešena već pomenutim masivnim kamenolikim blokovima i pokretnom kružnom scenom. Opčinjava sugestivnosti, glas koji preplavljuje dvoranu – pripadaju Jeleni Vlahović. Nesvakidašnja glumica, sama oblikuje višeslojni lik Acučene (...) Prekrasno zatamnjenog dubokog registra i zaobljenih visina, impozantne pojave. Jelena Vlahović je stožer nove postavke „Trubadura”.

 Marija Ćirić, „Politika", Beograd, 2. decembar 2002.

(...) U predstavi je briljirala Jelena Vlahović kao Ciganka Acučena, predivno tamno obojenog voluminoznog glasa, izvanredne izražajnosti u svim lagama (...) Dušan Plazinić kao Manriko znatno je bolji od ostalih likova koje je do sada ostvario. (...)

Gordana Krajačić, „Blic", Beograd, 26. novembar 2001.

ZAMRŠENA FABULA O LjUBAVI, MRŽNjI I OSVETI
(...) Slušajući orkestar Opere Narodnog pozorišta pod izvanrednim vođenjem maestra Dejana Savića, koji je zvučao bolje nego ikad, uverili smo se da je u pripremu Verdijeve opere „Trubadur” uložen veliki trud i rad. I hor je gotovo uvek bio na istoj visini.

 Donata Premeru, „Borba", Beograd, 28. novembar 2001.