VASA ŽELEZNOVA I DRUGI

drama Maksima Gorkog

O predstavi

MAKSIM GORKI
(Aleksej Maksimovič Peškov, 1868-1936), ruski sovjetski prozaist i dramski pisac. Ušao u književnost kao nosilac buntovnih romantičarskih tendencija, simbolizovanih u pojavi „vesnika oluje“ (Pesma o vesniku oluje) i zasnovanih na legendarnim fabulama o slobodnim ljudima (Makar Čudra, Starica Izergilj), ali i na savremenom materijalu o otpadniku od konvencionalnog morala malograđanske sredine – bosjaku (Čelkaš, Konovalov, Maljva). U delima ovog smera (pod uticajem ruske tradicije i Ničea) raspravljao je o konfliktu načela akcije i pasivno –kontemplativnog stava prema životu (Pesma o Sokolu), o dilemi između „niske istine“ i  „utešne laži“ (O zebi koja je lagala i detliću-ljubitelju istine). Uporedo je slikao realnu krizu društva i proces propadanja snažnih jedinki u kapitalističkoj stvarnosti (Supruzi Orlovi, Foma Gordejev, Trojica...) što je u drami Na dnu, dovelo do raskida sa bosjačkim iluzijama. U kasnijem razdoblju, posvetio se pretežno dvema temama – traganjima za novom verom u okviru bogograditeljske koncepcije (lik Luke u Na dnu, Ispovest), koja je imala odjek u vaspitnom romanu o sazrevanju revolucionara (Mati), i ispitivanju malograđanske stvarnosti Rusije, s početka veka, njene socijalne psihologije i bezduhovne suštine njenih ambicija (Gradić Okurov, Život Matveja Kožemjakina).Od 1913. približava se temi sukoba nemirnog i nepomirljivog pojedinca i inertne sredine na autobiografskom materijalu (Detinjstvo, Među ljudima, Moji univerziteti). Posle 1917. polemisao je sa Lenjinom i boljševičkim prvacima, kritikujući stav sovjetske vlasti prema inteligenciji, borbu za političku dominaciju i manifestacije seljačke mase u godinama građanskog rata. Aktivno učestvuje u duhovnoj obnovi zemlje, što ga je predstavilo kao najznačajnijeg kulturnog poslanika u čitavoj posleoktobarskoj epohi.  Istovremeno je završavao svoja istraživanja fenomena Rusa i Rusije, vrativši se apologiji aktivnog, stvaralačkog principa u granicama konflikta junaka i sredine i osudi nove verzije „čoveka iz podzemlja“ kao rezultata lošeg uticaja društvenih okolnosti, čak i u revolucionarnoj stvarnosti (Beleške iz dnevnika, Uspomene, Priče 1922-1924. godine). Ova filozofija bezuslovnog slavljenja čoveka aktivnog načela i pobijanja pasivnog stava prema okolnostima, izražena je najpotpunije u romanu Artamonovi, a dominira i idejom tetralogije Život Klima Samgina.

U dramskim tekstovima, upotpunjavao je sliku konflikata u trgovačkoj, bosjačkoj i intelektualnoj sredini, razvijajući motiv izbora životnog puta i „bekstva“ iz učmale konzervativne realnosti u svet slobode sa vrhunskim primerom u sudbini „zakasnelog pobunjenika“ Buličova (Jegor Buličov i ostali ). Gorki je bio najistaknutiji organizator duhovnog razvoja; u domenu estetičkih traganja izjašnjavao se za realističko viđenje, uz naglašavanje „romantike“ podviga junaka i mase, polemišući sa dekadentnim opredeljenjima, Tolstojevom socijalnom pedagogijom i filozofijom „patnje“ u nasleđu Dostojevskog; sledbenik je Koroljenka i Čehova, zaslužan za obnovu legende i bajke sa savremenom građom i simbolikom, za razvoj funkcije naratora u epskom pripovedanju, za unapređenje hronike sa izdvojenom figurom „negativnog junaka“, za nastavljanje šekspirovskih dramskih konflikata u okvirima „istorijskih“ scena.

Dramska dela: Malograđani, Na dnu, Na letovanju, Deca sunca, Varvari, Neprijatelji, Vasa Železnova, Jegor Buličov.


REČ DRAMATURGA

O tek­stu
U stva­ra­nju pred­sta­ve tra­ga­li smo za izgu­blje­nom poro­di­com. Sanja­li smo je. U času kada smo je pro­bu­di­li, Vasa Žele­zno­va nas je napu­sti­la.

O piscu
Kada je Alek­sej koji je odra­stao sa dedom imao dva­na­est godi­na, deda ga je izba­cio iz kuće sa reči­ma: NISI MEDA­LjA DA MI VISIŠ OKO VRA­TA, IDI NA ULI­CU MEĐU LjUDE DA ODRA­STEŠ. Na uli­ci među bes­kuć­ni­ci­ma, umet­ni­ci­ma i narod­nim vođa­ma tra­ži ISTI­NU od koje i gine. I tako je postao Mak­sim Gor­ki.

Slavenka Milovanović

O likovima

ILjA VASI­LjE­VIČ ARTA­MO­NOV
Zgo­dan muška­rac kovr­dža­ve bra­de, sna­žnog sta­sa i još sna­žni­je volje. Žena mu je umr­la mla­da i ostao je sam sa dvo­ji­com sino­va, a onda posi­nio i tre­ćeg, svog neća­ka.Nakon oslo­bo­đe­nja od kmet­stva knez Geor­gi­je, kod koga je bio uprav­nik ima­nja, ga je boga­to nagra­dio i Ilja se , sa tro­ji­com sino­va, upu­tio u gra­dić Drjo­mov. Tu osni­va poro­dič­no pred­u­ze­će, koje zahva­lju­ju­ći njego­voj poslov­noj oštro­um­no­sti i rado­sti u kojoj nepre­sta­no radi brzo napre­du­je i dono­si mu dobar pri­hod. Naj­sta­ri­jeg sina ženi sa ćer­kom ugled­nog grad­skog sta­re­ši­ne i dobi­ja unu­ku Vasu. Umi­re kao što je i živeo. Brzo, naglo, izne­na­da.
PJO­TR ILjIČ ARTA­MO­NOV
Naj­sta­ri­ji Iljin sin, Vasin otac.  Miran, ćutljiv, čak pre­vi­še ozbi­ljan kao mla­dić, a kasni­je, reklo bi se, goto­vo dosa­dan čovek.Ipak, sklon ret­kim agre­siv­nim ispa­di­ma.Njego­vom se ocu čini­lo da u njemu nema dovolj­no žara, a njego­voj ženi Nata­li­ji da u njemu nema dovolj­no ljuba­vi za nju. A on je naj­če­šće bio pre­vi­še zabri­nut  zbog poslo­va i dece.Život­no ga naj­vi­še zbu­nju­ju sta­vo­vi i misli bra­ta Niki­te, sa kojim nema nor­ma­lan brat­ski odnos, pa ga nakon mno­go godi­na pose­ću­je u mana­sti­ru.
NIKI­TA ILjIČ ARTA­MO­NOV
Mla­đi Iljin sin,  rođen sa grbom na leđi­ma. Nikad zao ili lukav, već naj­če­šće blag, skro­man i dobar. Puku­šaj da se obe­si zbog sil­ne zalju­blje­no­sti u bra­to­vlje­vu ženu odvo­di ga u mana­stir. Tamo mu veli­ki broj ver­ni­ka dola­zi i  poštu­je, a on sam u svo­je pro­po­ve­di, zbog misli koje mu nado­la­ze,  ne veru­je i sma­tra da ga je igu­man izmi­slio.Sud­bo­no­sno napu­šta poro­di­cu i mir­no joj se vra­ća pred smrt.
ALEK­SEJ ILjIČ ARTA­MO­NOV
Sin sestre Ilji­ne koga je ona rodi­la u gre­hu sa jed­nim od kne­zo­va koji­ma su slu­ži­li. Mla­da je umr­la, a Ilja neća­ka posi­nio i pri­gr­lio kao svog rođe­nog.Ple­me­ni­tost Alek­se­je­vog lica, njego­va narav, a i sklo­nost poro­ci­ma, oda­va­li su njego­vo ari­sto­krat­sko pore­klo. Čim su došli u Drjo­mov zagle­dao se u Olgu Orlo­vu, a i ona u njega.  Na godi­šnji­cu oče­ve smr­ti napu­šta poro­di­cu zbog Olge, što menja sud­bi­nu njego­ve bra­će i Pjo­tro­ve žene Nata­li­je. Ože­ni se Olgom i poži­ve­še u sre­ći tri­de­se­tak godi­na.
JEV­SEJ MITRIČ BAJ­MA­KOV
Grad­ski sta­re­ši­na. Mudar i miran čovek, dobrog srca i sla­bog zdra­vlja, koje mu se naglo pogor­ša­lo po dola­sku Arta­mo­no­vih u Drjo­mov. Pri prvom susre­tu sa Iljom pomi­slio je : ,,Ovaj čovek je došao da me odme­ni na zemlji.“ i pre­pu­stio se sud­bi­ni. Posle pet dana pao je Baj­ma­kov u poste­lju, a posle dva­na­es umro. Sa poča­ću ga je sahra­nio ceo grad,.
ULjA­NA IVA­NOV­NA BAJ­MA­KO­VA
I u zre­lom dobu lepa i jedra žena. Život joj je pro­la­zio bez ika­kvih uzbu­đe­nja sve dok Arta­mo­no­vi ne dođo­še u Drjo­mov. Ilji­na poja­va odmah ju je pri­vu­kla, uzbu­di­la i upla­ši­la u isto vre­me. Uzne­mi­re­ne duše odmah je oti­šla po savet kod gata­re Bar­ska­je koja joj reče : ,,Drži se ti tog čove­ka, sreć­ne je ruke.“ Ulja­na to upam­ti. Posle izne­nad­ne smr­ti Baj­ma­ko­va nije joj tre­ba­lo dugo da se sa Iljom zbli­ži i otkri­je pra­vu strast, koja joj je do tada bila uskra­će­na. Umr­la je u dubo­koj sta­ro­sti.
NATA­LI­JA JEV­SE­JEV­NA BAJ­MA­KO­VA
Lepo­ti­ca vit­kog sta­sa, sve­tle kose i bade­ma­stih oči­ju. Kao kći jedi­ni­ca grad­skog sta­re­ši­ne poslu­šno je pošla za mla­di­ća kojeg joj je otac iza­brao. Od Pjo­tra joj se više dopa­dao njegov brat Alek­sej, a u nju se iskre­no zalju­bio grba­vi Niki­ta. Ne kaže se bez raz­lo­ga :,, Kad ne voliš, nevo­lja, kad zavo­liš, još gora.“ Njen brak sa Pjo­trom bio je težak i nesre­tan, s godi­na­ma su se sve više uda­lja­va­li jed­no od dru­gog i među­sob­no okri­vlja­va­li. Od mla­de lepo­ti­ce Nata­li­ja se pre­tvo­ri­la u zaje­dlji­vu, debe­lu ženu, tuđu i sebi samoj, i mužu, i deci svo­joj.
BAR­SKA­JA
Čuve­na posku­ri­ča­ra i gata­ra gra­da Drjo­mo­va, bez čijeg save­ta mno­gi sta­nov­ni­ci nisu bit­ne život­ne odlu­ke dono­si­li. Uvek pri­sut­na na sva­koj svad­bi i sahra­ni u gra­du. Svo­jim save­ti­ma zbu­ni­la mla­do­že­nju Pjo­tra, a spo­mi­nja­njem dana Jele­ne Lane­ni­ce sud­bo­no­sno pro­me­ni­la rođe­nje Vasi­no.
MAŠKA STU­PA
Redar i grad­ska buda­la. Niko ga nikad tre­znog nije video. Hodao je sme­šnim, gega­ju­ćim kora­kom isti­ču­ći svoj trbuh pija­ni­ce.
TIHON VJA­LOV
Pazi­ku­ća kod Arta­mo­no­vih. Bri­ne o svi­ma i sve­mu. Spa­ša­va Niki­tu od samo­u­bi­stva i Niki­ta ga i dok je u mana­sti­ru stal­no ima u misli­ma.
ANTU­ŠKA
Juro­di­va devoj­ka.
VASA BORI­SOV­NA
Mati. U poslu – unu­ka svog dede Ilje Arta­mo­no­va. Suo­ča­va­ju­ći se sa suko­bi­ma i pro­ble­mi­ma u poro­di­ci i pred­u­ze­ću suo­ča­va se i sa pita­njem o smi­slu živo­ta ne samo sop­stve­nog, već i živo­ta pre­da­ka i poto­ma­ka svo­jih. Njena pri­ro­da ni malo nije kon­tem­pla­tiv­na, već ori­jen­ti­sa­na na delo­va­nje i tre­nut­no izvr­ša­va­nje zacr­ta­nog. Trpe­ti, pod­no­si­ti napo­re i muke sva­ko­dnev­no za dobro­bit dece, ugra­đe­no je u struk­tu­ru Vasi­ne domi­nant­ne i pose­siv­ne lič­no­sti. U njenoj fan­ta­zi­ji ta deca bi tre­ba­lo da budu nalik na nju, da nasta­ve njenim putem. Spo­zna­ja da nisu takva je veli­ko isku­še­nje za Vasu i vodi je retro­grad­nom pre­i­spi­ti­va­nju svih postu­la­ta njene egzi­sten­ci­je sve dok je ne odve­de u smrt.
SER­GEJ PETRO­VIČ ŽELE­ZNOV
U mla­do­sti pomor­ski kape­tan. Kada je pre­stao da plo­vi pre­u­zi­ma upra­vu nad poro­dič­nim bro­dar­skim pred­u­ze­ćem . Vrlo brzo upra­vlja­nje pred­u­ze­ćem i klju­če­ve bla­gaj­ne pre­pu­šta svo­joj ženi Vasi i okre­će se ras­ka­la­šnom živo­tu. Alko­hol, kar­ta­nje, koc­ka­nje i poho­ta su njego­va sva­ko­dnev­ca. Uga­đa svo­joj ani­mal­noj pri­ro­di do samog kra­ja, do smr­ti.
PRO­HOR BORI­SO­VIČ HARA­POV
Vasin brat je eks­tro­ver­tan i poma­lo nar­ci­so­i­dan čovek. Hobi mu je saku­plja­nje sta­rih loko­ta, a omi­lje­na muzi­ka ope­ret­ska.Goto­vo nepre­kid­no , svo­jim ,,šestim gla­som“, tea­tral­no peva, peva, peva...kao bez­bri­žni spa­lji­vač živo­ta. Od mla­do­sti je milje­nik žena, ali sklon oni­ma nižeg sta­le­ža. Kad se ose­ti ugro­že­nim pone­kad iz njega izbi­je poti­snu­ta agre­si­ja.
NATA­LI­JA SER­GE­JEV­NA
Naj­sta­ri­ja kći Vase i Ser­ge­ja Petro­vi­ča. Živi u rodi­telj­skoj kući u stal­nom tihom suko­bu sa maj­kom, kojoj prko­si napi­ja­ju­ći se. Izbe­ga­va da se suo­či sa stvar­nim živo­tom pro­vo­de­ći dane sa uja­kom Pro­ho­rom uz vino i pesmu. Ide­a­la nema, ali pone­kad mašta o selid­bi u Ame­ri­ku.Odri­če se živo­ta, a da nije ni poče­la da ga živi.
LjUD­MI­LA SER­GE­JEV­NA
Mla­đa kći Vase i Ser­ge­ja Petro­vi­ča. Živi u rodi­telj­skoj kući, a često beži u svoj svet sno­va i slut­nji. Omi­lje­na knji­ga joj je Sanov­nik. Jedan doga­đaj iz detin­stva, sa ocem, ju je obe­le­žio. Nesi­gur­na je kad Vasa nije kod kuće.Igra devoj­či­cu koja voli maj­ku i koja bi žele­la da bude kao maj­ka.Želi zalju­blje­nost i igra strast zalju­blje­no­sti. Želi da se ose­ti živom, a samo igra taj ose­ćaj. Sud­bin­ski spo­zna­je da je san koji je sanja­la o soko­lu i zmi­ji vezan za oca i maj­ku.
RAŠEL
Sna­ha Vase i Ser­ge­ja Petro­vi­ča, uda­ta za njiho­vog sina Fjo­do­ra. Obra­zo­va­na i inte­li­gent­na mla­da žena jevrej­skog pore­kla. Rano se prik­nju­či­la soci­ja­li­stič­kim kru­go­vi­ma. Naj­dra­ži pisci su joj Niče i Marks. Jedi­no o čemu sanja je – veli­ka soci­jal­na revo­lu­ci­ja čita­vog sve­ta, ali je pore­me­ti nemo­guć­nost da od Vase, maj­ke svog muža, ne može da dobi­je sina Kolju. To joj menja sud­bi­nu, a i karak­ter.
ANA ONO­ŠEN­KO­VA
Vasi­na sekre­ta­ri­ca i jedi­na oso­ba kojoj Vasa veru­je. Vešto se pre­tva­ra­ju­ći da je bri­žna i oda­na, da je član poro­di­ce, mani­pu­li­še dru­gi­ma kad­god  joj se uka­že moguć­nost za to. Odbi­je da pri­ja­vi Rašel poli­ci­ji, jer potaj­no odo­bra­va njene sta­vo­ve o soci­jal­noj prav­di.
LIZA
Soba­ri­ca kod Žele­zno­vih.Od rane mla­do­sti čita ljubav­ne i avan­tu­ri­stič­ke roma­ne. Nije se naro­či­to izne­na­di­la kad je jed­ne noći u njenu sobu ušao Pro­hor Bori­so­vič, jer su gla­si­ne o njego­voj sklo­no­sti pre­ma soba­ri­ca­ma bile dobro pozna­te – više se izne­na­di­la sop­stve­nom stra­snom pre­pu­šta­nju. Naiv­nost je sku­po košta. Obe­si se.
MELj­NI­KOV
Član okru­žnog suda kome je život­ni san da bude vla­snik bro­dar­skog pred­u­ze­ća. Dono­si Vasi kru­ci­jal­ni dokaz muže­vlje­vog pre­stu­pa.
PJA­TOR­KIN
Biv­ši voj­nik, a sada lađar. Šar­mant­no se udva­ra žena­ma i odlič­no svi­ra i peva.
PAVEL
Vasin sin, koga se ona, jer ga je ote­ra­la u mana­stir, u sva­kom svom sud­bin­skom tre­nut­ku, stal­no i nesret­no seća. Gent­ski nasled­nik grbe na leđi­ma Niki­te Arta­mo­no­va, kao i sud­bi­ne da ga poro­dič­ne okol­no­sti odve­du u mana­stir.  Emo­tiv­no nesta­bi­lan , lako se pre­pu­sti oča­ju ili besu, kao i sva­koj dru­goj nagloj pro­me­ni ras­po­lo­že­nja, a što je sve posle­di­ca odra­sta­nja uz maj­ku kakva je Vasa.
LjUD­MI­LA
Pave­lo­va žena. Odra­sla bez maj­ke uz nedo­volj­no auto­ri­ta­tiv­nog oca, te vrlo labil­nog karak­te­ra i u več­noj potra­zi za sta­bil­nom uzor­nom figu­rom, kakvu tra­ži  u ljubav­ni­ku Pro­ho­ru, a zapra­vo nala­zi jedi­no u Pave­lo­voj maj­ci Vasi.
MIHA­I­LO VASI­LjEV
Dugo­go­di­šnji uprav­nik ima­nja kod Vase. Pre­ma kće­ri pre­vi­še popu­stljiv, te zato i pred­u­zi­mljiv kada joj je potreb­na pomoć. Ini­ci­ja­tor kra­ja kćer­ki­nog ljubav­ni­ka Pro­ho­ra.
PRO­HOR ŽELE­ZNOV
Brat Vasi­nog muža. Eks­trem­no kole­rič­ni tem­pe­ra­ment. Ljubav­nik Vasi­ne sna­je Ljud­mi­le. Umi­re , jer biva otro­van.
LIPA
Soba­ri­ca. Teško se odu­pi­re pri­ti­sci­ma i sklo­na je da uči­ni sve što bilo ko od nje zatra­ži, čak i da, u nezna­nju, pod­met­ne otrov.
KOLjA
Sin Fjo­do­ra i Rašel. Naj­vi­še je voleo svo­ju mamu i dedu Ser­ge­ja, koji mu je poklo­nio lađu. Omi­lje­na pri­ča mu je bila ,,Ali­ba­ba i četr­de­set raz­boj­ni­ka“. Ovde raz­go­va­ra sa svo­jim dedom reče­ni­ca­ma malog Fome i njego­vog oca iz roma­na ,,Foma Gor­de­jev“.
 


ZLATKO SVIBEN
Zlatko Sviben, reditelj i pozorišni pedagog, diplomirao je komparativnu književnost i filozofiju na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu i pozoršnu režiju, u klasi profesora Dimitrija Đurkovića, na Fakutetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Na istom fakultetu u Beogradu pohađa i postdiplomske studije na  odseku dramaturgije. Režirao je predstave u mnogim gradskim i nacionalnim teatrima (Skopje, Bitola, Niš, Leskovac, Užice, Beograd, Vršac, Novi Sad, Subotica, Zenica, Tuzla,Sarajevo, Dubrovnik,Split,Zadar, Rijeka, Osijek, Zagreb). U riječkom HNK Ivana pl. Zajca  u više navrata je obavljao dužnost direktora Hrvatske drame, umetničkog rukovodioca i stalnog redilja. Aktivan i u pozorišnoj pedagogiji (Novi Sad, Tuzla, Zagreb), naročito kada je u programskom smislu inicirao i formirao odsek Gluma i lukarstavo u vreme  osnivanja nove Umetničke akademije Univerziteta J.J.Štrosmajer u Osijeku. Dobitnik je stručnih nagrada. Izdvajamo nagradu Žar ptica; uz pet nominacija,  u tri navrata, u hrvatskom teatru svakako i najprestižniju – Nagradu hrvatskog glumišta (2002. za režiju predstave ,,Večeras improvizujemo“ (HNK, Zagreb), a 2005. i 2012.  za osječke predstave ,,Sirano de Beržerak“ i ,,Unterstadt“ (HNK, Osijek)) ; republičku Nagradu Vladimir Nazor (2012.) i dubrovačku Nagradu Orlando (2013.). U Srbiji Zlatko Sviben je dobitnik Nagrade za režiju Joakim Vujić (1985.) i Nagrade Ardalion, koju je 2013-te godine dobila predstava ,,Zločin i kazna“(Kazalište Gavela, Zagreb) u celini, a i posebno reditelj za režiju. Na Sterijinom pozorju učestvuje od 1984. do 1987. sa četiri predstave, a od 2013. do 2016.godine sa još tri predstave.

Odsutnosvo njegovog rediteljskog rada u srpskim pozorištima dugo je decenijama, a spisak predstava, kao i ono što je iz srpske dramske književnosti režirao, je :
,,Leto na sunčanoj terasi“, Mladen Popović, (RZUPR Pod razno i SKC Beograd),1980.
,,Uvek zeleno“, Aleksandar Popović, (Narodno pozorište , Niš), 1980.
,,Četvrti zid“, Slavenka Milovanović, (Otvoreno pozorište Doma kulture ,,Studentski grad“ , Novi Beograd), 1980.
,,Poseta morske tetke tj. tragedija genija“, Branko Dimitrijević, (HNK Ivana pl.Zajca u Rijeci, Hrvatska drama), 1981.
,,Kuća strave“ , Franc Ksaver Krec, ( SNP i Veseli teatar ,,Ben Akiba“ , Novi Sad) 1981.
,,Kapetan Džon Piplfoks“, Dušan Radović i Miroslav Belović, (SNP u  Novom Sadu) 1982.
,,Neko vreme u Salcburgu“, po romanu Jovana Ćirilova, (Narodno pozorište u Zenici), 1982.
,,Sablja dimiskija“, Aleksandar Popović, (Beogradsko dramsko pozorište),1983.
,,Kako vam drago ili kako hoćete“ (,,Kako vam drago“/,,Bogojavljenska noć“), Vilijam Šekspir, (Narodno pozorište , Subotica), 1983.
,,Događaj u mestu Gogi“, Slavko Grum, (Beogradsko dramsko pozorište), 1984.
,,Kraj partije“, Samjuel Beket, (Pozorište ,,Godo-fest“, Beograd) 1984.
,,Nečastivi na Filozofskom fakultetu“, Ivo Brešan, (Narodno pozorište, Leskovac) 1985.
,,Magna karta“, Mario Rosi (Naroden teatar, Bitola) , 1986.
,,Magbet“, Vilijam Šekspir, (Narodno pozorište  Subotica, Šekspir-fest, Palić) 1986.
,,Klaustrofobična komedija“, Dušan Kovačević, (Kazalište Marina Držića, Dubrovnik) 1988.
,,Malograđanska svadba“, Bertold Breht, (Večernja scena pozorišta ,,Duško Radović“, Beograd), 1989.
,,Sablja dimiskija“, Aleksandar Popović, (Večernja scena pozorišta ,,Duško Radović“, Beograd), 1990.
,,Alkestida“, Euripid, (Narodno pozorište  Subotica, Festival- Balkanske tragedije, Kelebija), 1990.
,,Hromi ideali“, dramatizacija Olge Dimitrijević romana Milutina Uskokovića ,,Čedomir Ilić“ (Narodno pozorište, Užice ) 2016.

 

Premijerno izvođenje

Premijera, 9. septembar 2020 / Velika scena

Dramatizacija delova romana i adaptacija Zlatko Sviben
Reditelj Zlatko Sviben
Dramaturg Slavenka Milovanović
Scenograf Miodrag Tabački
Kompozitori Ana Krstajić, Jana Rančić
Kostimograf Katarina Grčić
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Koreograf/Scenski pokret Sonja Vukićević
Autor video materijala Svetlana Volic
Izvršni producent Milorad Jovanović
Producent u drami Nemanja Konstantinović
Pjanista Jana Rančić


Premijerna podela:
Prolog i međuigre iz romana Delo Artamonovih

Vasa Borisovna
LjILjANA BLAGOJEVIĆ  
Kolja, Vasin unuk
GAVRILO IVANKOVIĆ / VIKTOR MUSTAJBAŠIĆ   
Ilja Vasiljevič Artamonov, došljak u grad Drjomov
GOJKO BALETIĆ  
Pjotr Iljič, njegov stariji sin
NEMANjA STAMATOVIĆ
Nikita Iljič, njegov guravi sin
IVAN ĐORĐEVIĆ / BOJAN KRIVOKAPIĆ
Aleksej, njegov nećak  i posinak 
BRANISLAV TOMAŠEVIĆ  
Jevsej Mitrič Bajmakov, gradski starešina
RADOVAN MILjANIĆ
Uljana Ivanovna, žena starešine Bajmakova
VANjA MILAČIĆ
Natalija Jevsevna, njihova kćer i Pjotrova žena
BOJANA STEFANOVIĆ
Barskaja, poskuričara i vračara
RADA ĐURIČIN POPOVIĆ  
Maška Stupa, redar
BOGDAN BOGDANOVIĆ
Tihon Vjalov, pazikuća kod Artamonovih
RADOVAN MILjANIĆ
Antuška, jurodiva devojka
BOJANA BAMBIĆ
Drjomovci, žitelji i galamdžije
NEBOJŠA KUNDAČINA, BOGDAN BOGDANOVIĆ I LUKA PAVLOVIĆ
Drjomovke, žene zaprepašćene
SUZANA LUKIĆ, ZORANA BEĆIĆ I BOJANA BAMBIĆ



Tri čina iz Vase Železnove (druge varijante), napisano 1935. godine

Vasa Borisovna, vlasnica brodarskog preduzeća 
LjILjANA BLAGOJEVIĆ  
Sergej Petrovič Železnov, Vasin muž, bivši pomorski kapetan 
PETAR BOŽOVIĆ
Prohor Borisovič Hrapov, Vasin brat 
NEBOJŠA KUNDAČINA
Natalija Sergejevna, Vasina starija kćer 
SONjA KOLAČARIĆ
Ljudmila Sergejevna, Vasina mlađa kćer 
SUZANA LUKIĆ
Rašela, Vasina snaja, žena njenog sina Fjodora 
BOJANA STEFANOVIĆ
Ana Onošenkova, Vasina sekretarica 
ZORANA BEĆIĆ
Meljnjikov, član okružnog suda 
RADOVAN MILjANIĆ
Gurij Krotkih, šef u Vasinom preduzeću 
BOGDAN BOGDANOVIĆ
Liza, služavka 
BOJANA BAMBIĆ
Pjatorkin, bivši vojnik, sada lađar 
BRANISLAV TOMAŠEVIĆ



Prizori Vasinih sećanja i neka liza iz (prve) drame Vasa Železnova (Mati), napisano 1910. godine

Vasa Borisovna
LjILjANA BLAGOJEVIĆ   
Pavel, Vasin sin
IVAN ĐORĐEVIĆ/BOJAN KRIVOKAPIĆ
Ljudmila, Pavelova žena
VANjA MILAČIĆ
Prohor Železnov, brat Vasinog muža i ljubavnik Pavelove žene
LUKA PAVLOVIĆ
Mihailo Vasiljev, upravnik kod Vase i otac Pavelove žene
GOJKO BALETIĆ
Ana Onošenkova, kao mlada
ZORANA BEĆIĆ
Liza, Vasina sobarica kao mlada
BOJANA BAMBIĆ



Međuigra snova Vasine kćeri Ljudmile iz prozne Pesme o sokolu

Zmija zemaljska
MAJA STOJAKOV
Ranjeni Soko
MILOŠ ŽIVANOVIĆ
Ljudmila, Vasina kćer u spoznaji sna
SUZANA LUKIĆ                         
Pogrebni hor Sokolov
ANSAMBL



Epilog prema romanu Foma Gordejev i pričama Život i doživljaji Maksima Gorkog po njegovom kazivanju

Kolja Fjodorovič Železnov, osmogodišnji  Rašelin sin
GAVRILO IVANKOVIĆ / VIKTOR MUSTAJBAŠIĆ
Sergej Petrovič, Koljin deda
PETAR BOŽOVIĆ
Vasa Borisovna, pokojna Koljina baka
LjILjANA BLAGOJEVIĆ



Inspicijenti Saša Tanasković, Sanja Ugrinić Mimica
Sufleri Danica Stevanović, Marija Nedeljkov
Asistent reditelja Jelena Risteljić
Asistent scenografa Jasna Saramandić
Asistent kostimografa Aleksandra Pecić
Majstor scene Miodrag Milivojević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Zoran Mirić, Branko Perišić
Majstor tona Tihomir Savić
Video operater Zvonko Jelušić
Video projekcija Petar Antonović
Dekor i kostimi su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu

Galerija