ŽIVOTINjSKO CARSTVO

Razgovor sa Ksenijom Krnajski
PLASTIKA JE ZAVODLjIVA SAMO DOK JE NOVA
Životinjsko carstvo – metafora međuljudskih odnosa, hijerarhije unutar društveno-političkog sistema, kritika kulturne scene ili prikaz glumačkog sveta u back-stage-u? Tvoja prva asocijacija?
Oduševila me je ova drama baš zato što tako nepretenciozno funkcioniše na svim ovim nivoima... O glumačkom svetu iza kulisa su napisane mnoge drame i snimljeni brojni filmovi i to je svaki put uzbudljivo, i za gledaoce i za umetnike koji se tom temom bave. Međutim, meni je u ovom komadu značajnija bila parabola određene kulturne politike, kako domaće, tako i svetske. Pozorišta sve više funkcionišu kao male fabrike u kojima se proizvode, ne toliko lepe i svakako ne mnogo kvalitetne, ali tako rasterećujuće šarene đinđuve. Njihova najveća uloga je da zablješte pred očima i da zarade pare. Postalo je nevažno da li će o tim đinđuvama pričati naša deca ili ih naslediti naši unuci. Plastika je zavodljiva samo dok je nova i ako je ima puno na gomili. Tako i junaci ove drame već šest godina igraju životinje u jednoj pozorišnoj šarenici.
S obzirom da komad obuhvata tri odvojene celine: predstavu koja se igra za „neku tamo publiku“, život iza scene i novu predstavu koja zamenjuje staru, kako si se odlučila da ih prikažeš u različitim žanrovima? Posebno me interesuje, zašto si od predstave, koja je u komadu prilično narativna, napravila kantri mjuzikl? Kako te je baš ovaj žanr privukao?
Osećala sam da u žanru treba zaoštriti predstavu koju naši junaci igraju već „šest godina, sedam puta nedeljno, i za Božić, i za Uskrs“, koja je ovim ljudima ukrala identitete, uvukla im u grudi gnev, a u kolena tremu od sledećeg dana. To je moralo biti nešto atraktivno i ležerno, potpuno suprotno od njihovog realnog života. Bio nam je potreban naš Lion King. Ni blizu tako skup i pompezan kao „njihov“, ali duhovit, i u ishodu tužan, svakako. Kantri muzika je doživela svetsku renesansu poslednjih godina kroz neke filmove, tv serije i gomilu tinejdžerskih muzičkih zvezda. Činilo mi se da je put koji je kantri prešao od Doli Parton do popa u metropolama, isti onaj koji pređu neki ljudi od obora do limuzine. Računa se belina osmeha, a ne istina. Na taj način smo i sastavljali predstavu-mjuzikl za imaginarnu publiku (čitaj: javnost), a život u garderobi za sudbinu.
Životinjsko carstvo je središnja drama trilogije koja obuhvata još dve drame, Poseta ocu, te Kraj i početak. Koliko su ove drame povezane i koliko su ti pomogle a koliko odmogle prošlosti i budućnosti likova? Da si imala uslova, da li bi pristala da radiš celu trilogiju, iako to još uvek nigde nije rađeno?
One su povezane više pesnički nego dramski, pa su vrlo autonomne i dorečene svaka za sebe, iako se možda ne čini tako na prvi pogled. Bojana Denić je bila dragocen saradnik i sagovornik, zbog odličnog prevoda ne samo Životinjskog carstva već i fragmenata ove druge dve koji su mi se činili važnim i sočnim, pre svega kao glumački materijal. Nemam potrebu za spajanjem ova tri komada, najviše zato što su oni u svojoj strukturi kao različite epohe, ali bih se sa velikim žarom bacila na svaki ponaosob.
Praizvedbu ove drame je radio jedan od najvećih nemačkih reditelja, Jurgen Goš. S obzirom na to da si videla fotografije iz predstave, da li ti je to predstavljalo neku vrstu opterećenja i koliko je srpska praizvedba drugačija od nemačke?Verovatno onoliko koliko i Srbi od Nemaca (hihihiiii)... Sudeći po tome šta sam čitala o Gošovoj predstavi i po fotografijama, on je „parabolu propasti“ video ekspresionistički. Glumci su smešteni u apstraktni beli prostor i od početka predstave su potpuno goli. Slikaju po telu životinje koje igraju, lepe po koži pravo perje, mažu se od glave do pete, i ta priprema, kako nam reče Šimelpfenig, traje dvadeset minuta! Ja sam htela redukovane elemente prave garderobe i prave ljude koji šest godina igraju u nečemu što bi i kod nas moglo da ima publiku toliko dugo. Sumnjam da bi u Srbiji bilo dovoljno zainteresovanih da puni salu predstave sa golim glumcima, u belom prostoru, koji igraju životinje. Svi mi koje to zanima, pogledali bismo je u toku dve nedelje. Životinjsko carstvo je u Srbiji nešto drugo nego u Nemačkoj, iako bih ja volela da nije...
Ovaj komad tretira i temu tranzicije, kroz smenu stare predstave novom. Koliko ti je ovaj aspekt predstave bio bitan i šta je za tebe to staro, a šta novo?
Bilo nam je važno da se vidi koliko ni repertoari, ni honorari, ni produkcioni uslovi  ne zavise od glumaca, koji su najvažniji mehanizmi u mašineriji zvanoj pozorište. Oni su često nezadovoljni, poneki lajavi, neki sa čvrstim stavom o sebi i svetu, neki bez njega, neki genijalni, neki zavidni, ali ih ni u jednom slučaju niko ništa ne pita. To vam je kao mala država, neće se državnici baviti potrebama pojedinaca ili grupa, već svojom vizijom budućnosti. A glumci, naročito oni „na plati“ će najčešće igrati ono što im se servira, svidelo im se to ili ne. O tome se govori i u našoj predstavi, svi se bune protiv novog naslova, jer su, iako ga nisu pročitali, odlučili da je igrati Jaje na oko i Flašu kečapa ponižavajuće. Ali, svi će na kraju igrati u toj budalaštini od loše interpretiranog teksta nagrađenog pisca... I zato je kraj tužan... Zato sam zahvalna celoj ekipi sa kojom sam radila, pogotovo Borisu, Milošu, Anji, Gojku, Kuburi i Zlatiji, jer su bili dovoljno mudri i dovoljno nesujetni da misle i igraju ono što je važno i što nas se itekako tiče.

Razgovor vodila Maja Pelević

ROLAND ŠIMELPFENIG
Rođen je u Getingenu 1967. Najpre je radio kao novinar i pisac u Istambulu, ali 1999. odlučuje da studira pozorišnu režiju na Fakultetu „Oto Falkenberg“ u Minhenu. Po završenom školovanju počinje da radi kao asistent reditelja, a nešto kasnije postaje i član umetničkog tima Kameršpile (Kammerspiele) pozorišta u Minhenu. U sezoni 1999/2000. radio je kao dramaturg i pisac u berlinskom Šaubune (Schaubühne). Trenutno je angažovan kao stalni autor u Nemačkom dramskom teatru u Hamburgu (Deutsches Schauspielhaus). Nagrade i priznanja: 
* Nagrada „Else-Lasker-Šuler“ (Else-Lasker-Schüler-Prize) za dramu Riba za ribu (Fisch um Fisch) 1997;    
* Nestroj nagrada 2002. godine za najboljeg mladog autora;     
* Nestroj nagrada 2009. godine za najbolju dramu, za komad Poseta ocu (Besuch bei dem Vater);    
* Nagrada „Else-Lasker-Šuler“ (Else-Lasker-Schüler-Prize) za umetnički rad, 2010. godine;     
* Dobio je više poziva da učestvuje na Pozorišnom festivalu Milhajm, i to: za dramu Davno u maju (Vor langer Zeit im Mai), 2000. godine; za dramu Arapska noć (Arabische Nacht) 2001. godine; za dramu Push up 1-3, 2002; za dramu Pre / posle (Vorher/Nachher), 2003; za dramu Žena iz prošlosti (Die Frau von früher), 2005; te za dramu Ovde i sada (Hier und Jetzt), 2009. godine. Sa komadom Zlatni zmaj (Der Goldene Drache), koji je režirao u bečkom Burgteatru, Roland Šimelpfenig se nalazi u selekciji Festivala drame u Milhajmu (za najbolji dramski tekst) i Berlin Teatertrefen (za najbolju režiju), 2010. 

KSENIJA KRNAJSKI
Rođena 10. aprila 1977. u Novom Sadu. Diplomirala pozorišnu režiju 2001. godine na Akademiji umetnosti „Braća Karić“, u klasi prof. Nikite Milivojevića i Anite Mančić. Član redakcije pozorišnog časopisa Scena (2004–2008. godine). Dosadašnje režije:  Javna čitanja – Daleko Keril Čerčil, Beograd-Berlin Maje Pelević, Rumunija 21 Štefana Peke. Celovečernje predstave – Jezički rulet Dare Karvila (Bitef teatar), Polaroidi Marka Rejvenhila (Narodno pozorište u Beogradu), Porša Koklan Marine Kar (Večernja scena „Radović“), omnibus Govornica Jagoša Markovića (Teatar Narodne armije, Sofija, Bugarska), Pokondirena tikva Jovana Sterije Popovića (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad), Pod plavim nebom Dejvida Eldridža (Narodno pozorište, Subotica), Budite Lejdi na jedan dan Maje Pelević (39. BITEF, Bitef teatar), Beograd-Berlin Maje Pelević (Zvezdara teatar), Četiri male žene Ljiljane Jokić Kaspar, u dramatizaciji Svetislava Jovanova (Narodno pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin), Aveti Henrika Ibzena (Srpsko narodno pozorište), Lek od breskvinog lišća Zorice Kuburović, u dramatizaciji Maje Pelević (Malo pozorište „Duško Radović“, Beograd), Sve o ženama Mira Gavrana (Dom kulture Valjevo), Totally Spies – Totalni Mraz Maje Pelević (Pozorište „Boško Buha“, Beograd).