ZLATNO TELE

Goran Marković, po romanu Iljfa i Petrova

O predstavi

INTERVJU S REDITELjEM
SMEH JE OBLIK JAUKANjA / VREME KRIMOKRATIJE
Kako si radio na dramatizaciji?
Dramatizaciju Zlatnog teleta počeo sam u avionu, dok sam putovao u Kinu. Pošto je let trajao šesnaest sati, sedeo sam i podvlačio tekst koji dolazi u obzir za dramu. Princip je bio jednostavan: pratiti glavni tok radnje. Uzeo sam samo ono što je bitno za osnovno zbivanje, glavni odnos, a to su krađa i prekrađa. Operacija koju Ostap Bender preduzima da bi opljačkao drugog lopova, Korejka. Svega ostalog, ma kako to bilo zavodljivo i duhovito, suštinsko za roman, morao sam da se lišim. Bio sam ubeđen da je neophodno da ispratim liniju glavnog toka radnje i da je to bitnije od bilo čega drugog. Kada sam se vratio onim delovima koje nisam uzeo, plašeći se da sam eventualno pogrešio, da sam bacio nešto što je valjalo, uverio sam se da nisam pogrešio i da je moja koncepcija ispravna. Ovaj roman sam nekada čitao kao mladić, a sada sam ga ponovo pročitao, ovoga puta iz ugla nekog ko je pola veka stariji. Ali prilikom posla koji se zove dramatizacija, u selekciji na ono što je za komad bitno a šta nebitno, nastojao sam da se ponašam kao neko ko ovu knjigu nije nikada čitao i samo želi da sazna šta se tu dešava. Trudio sam se da se ponašam kao neko ko nikad neće saznati šta sve Ostap Bender preduzima i govori van linije glavnog toka radnje. Bilo mi je žao nekih stvari, ali sam nastojao da budem srca kamenog.
Kada sam pročitala tvoju dramatizaciju, kao dramaturg sam bila zadovoljna, samo mi je bilo žao što si izbacio lik Varvare. I inače je u dramama dve trećine muških, a jedna trećina ženskih likova, pa kad se od te jedne trećine oduzme pola, onda je to... Od dva ženska lika u ovom komadu, ostao je jedan koji jedva da se pojavljuje. Valjda sam zbog toga celu priču o Varvari ugurala Kozljeviču, koji je bio relativno zanemaren kao lik.
Ti si Kozljeviču napisala ulogu u stihu. Povod za to bio je drugi lik, Vasisualij Lohankin. Njega sam, sa još mnogima, izbacio ali je on u romanu govorio u stihu i to je bilo jako zgodno za Kozljeviča, koga nema mnogo a veoma je bitan za priču. Onda sam se setio da sam poznavao jednog prodavca rezervnih delova za automobile iz Užica, koji je na nervnoj bazi govorio u stihu celog života. Kada sam to ispričao, bila je to dobra polazna osnova da osmisliš i napišeš lik Kozljeviča.
Moja zamisao je bila da ovaj komad bude postavljen na maloj sceni, odnosno na Sceni „Raša Plaović“. Zlatno tele Iljfa i Petrova. Do tog repertoarskog poteza došla sam misleći na Laneta (Gutovića). U jednom razgovoru, moj drug, Skerla me je inspirisao. Ti si onda na to rekao: „Pa to je sudbina, ja sam upravo čitao taj roman, hoću ja to da režiram“. Onda si napravio takvu postavku komada da je komad prebačen na Veliku scenu.
Ono što je najdramatičnije, jeste pitanje da li će taj humor Iljfa i Petrova, odnosno harizmatična ličnost Ostapa Bendera, naći odjek u ovom svetu. Ono što je neosporno jeste da je naš današnji svet veoma sličan sa svetom od pre osamdeset godina kada je roman Zlatno tele napisan. Sa periodom velikih društvenih promena u Sovjetskom savezu, takozvanom NEP-o (Novi ekonomski poredak), dakle sa tranzicijom. I tadašnje sovjetsko društvo i ovo današnje naše imaju pojavni oblik koji bih nazvao – krimokratija. Vladavina kriminala, dominacija kriminala kao osnovne poluge u društvu. Danas, u ovome društvu, mi živimo okruženi prizorima kriminalnog ustrojstva. Kad se okrenete na ulici, videćete da se mladići oblače kao kriminalci, a da devojke u neku ruku imitiraju prostitutke. Taj strašni sunovrat sličan je onome koji opisuju Iljf i Petrov. Oni se, međutim, sa tim šale i imaju jako mnogo simpatija za te likove, dok je danas u ovoj zemlji vrag odneo šalu. Ostaje, međutim, pitanje da li će taj humor funkcionisati, i da li će naći ovde rezonancu ili neće. Imam na to da ti kažem sledeće: verujem da hoće. Iz jednog psihološkog razloga. U pravu si kad kažeš da je vrag odneo šalu, ali meni kao gledaocu je potreban ventil, jer ja znam gde živim. To što je Ostap Bender simpatičan, što su likovi dragi, što ja sa njima mogu da se identifikujem, što tu postoji neka vrsta nežne ironije, to je ono što meni, kao gledaocu, može danas da omogući i katarzu i spoznaju. Ako krimokratiju opisuješ krimokratijom, onda je to zagušujuće, nepodnošljivo. Ako mi daš prostor, pukotinu, gde ja mogu da prođem, da se veselim i da se smejem, meni će tako prikazana i apokaliptična stvarnost biti prihvatljiva. Zato mi se čini da će ovaj komad biti gledan, da će publika hteti da ga gleda.
Ja ne mislim suprotno od tebe. Smatram da je smeh oblik jaukanja. Odnosno ne može biti smešno ništa što ne boli. Da čoveka nešto mora da tišti da bi mu bilo smešno. Samo je pitanje mehanizma kako se bol ispoljava, jaukom ili smehom.
Način na koji plačeš! Lakše ti je ako se smeješ, osećaš se superiorno.
Samo je pitanje da li će taj ključ za komediju proraditi. Po mom mišljenju, komedija je jedini žanr, za razliku od ostalih, koji je subverzivan. On nema nikakav smisao osim da ruši, da nešto demontira. Ne moraš da imaš nikakav drugi motiv osim da se smeješ i to eksploatišeš, produžavaš niz komičnih situacija. Za razliku, na primer, od melodrame koja jako dobro analizira porodicu, društvo. Melodrama se bavi nekom ljubavnom vezom kojoj stoji na putu - prepreka. Ali ta neostvarena ljubavna veza uvek je suštinski povezana sa odnosima u društvu, konstitucijom društva. Ili recimo, horor. Mračna sila protiv pojedinca, to je definicija horora… Svaki od žanrova ima svoje obaveze i zabrane i u okviru toga je fiksiran. Jedino komedija to nema. Komedija je slobodna. Ti nađeš nešto što izaziva komične situacije i obrćeš to do besvesti, bez ikakvog naročitog smisla. Ovde govorim, naravno, samo o mehanizmu komedije.
Ti zapravo ne govoriš o komediji nego o komičnosti, o onome što izaziva smeh, ali tu takođe funkcioniše društvena kritika. Kritika mana, da li pojedinca, naravi, situacije ili društva, svejedno.
Naravno. Ima tu mnogo podvrsta: satira, komedija situacije, komedija naravi, i slično. Ja sam ovde kao reditelj hteo da napravim paralelu sa „slepstik“ komedijom. Slepstik je najelementarnija i najuprošćenija komedija koja ima uporište u nemom filmu. Zato sam i insistirao na nemim filmovima, čiji inserti se stalno pojavljuju u predstavi. Iako u tim citatima ima i veoma značajnih dela sovjetske kinematografije, citirao sam i filmove koji su potpuno marginalni. To mi je poslužilo da napravim milje, slepstik milje, da bi inscenacija profunkcionisala baš u tom smeru, a ne u nekom drugom. Ovaj komad je mogao da se razvije kao komedija u različitim smerovima. Ja sam izabrao ovaj. Da li sam uspeo, videćemo. Zato sam uveo orkestar koji prati, kao u nemom filmu, događanja na platnu ali i na bini. Time se devalvira navodna ozbiljnost bilo koje situacije u komadu. Hteo sam da kažem: ovo je sve samo zabava, sve je samo privid i nema nikakvu težinu.
Zašto je to bila tvoja namera?
Kažem: privid. Želeo sam da na kraju, kad se sve završi, gledalac kaže: „Aha, pa ovo i nije baš tako neobavezno“.
 To se u književnoj stilistici zove litota. Uvećanje umanjenjem. To što si ti hteo da stvoriš kao rediteljski izraz je litota... Da se krajnje olakša problem. I vraćamo se na početak razgovora, da je to bio tvoj način da se svari stvarnost u kojoj živimo.
Treba reći da sam radeći na dramatizaciji Zlatnog teleta otkrio da su junaci Iljfa i Petrova kasnije jako često citirani. Setite se samo stripa Alan Ford. To je direktno iskopirano društvo iz Zlatnog teleta. Pa, čuveni italijanski film Obično nepoznati lopovi, ili naš, Balkan ekspres. Motiv smešne, nespretne bande simpatičnih lupeža je nebrojeno puta preuzet, bez navođenja uzora. Ono prvo smatram legitimnim, ovo drugo ne baš. U svakom slučaju, sve ove primere jako volim, pa je i to bio razlog što sam se latio Zlatnog teleta“. Ostap je čovek sa stilom i duhom i to amnestira njegov poziv. On jeste lopuža, ali ima „oko 400 relativno poštenih načina za oduzimanje tuđe imovine“. U takvoj izjavi leži ono što ga čini pesnikom lopovluka. Teza mog komada će biti da Ostap krade iz ljubavi prema krađi, a ne iz koristoljublja. Drugi (naši) lopovi nastoje da otmu tuđe, a Ostap Bender krađu pretvara u kreaciju koja je sama sebi cilj.

Razgovor vodila Ivana Dimić


ILjF I PETROV
Iljf (Ilja Arnoljdovič Fajziljberg 1897–1937) i Petrov (Jevgenij Petrovič Katajev 1903–1942) su ruski pisci. Zajedno su napisali više dela, ali su najpoznatija Dvanaest stolica (1928) i Zlatno tele (1931) sa junakom Ostapom Benderom, tipom novog pustolova čiji su pikarski doživljaji propraćeni satiričnim skicama stvarnosti.
Enciklopedija Larus (izd. Vuk Karadžić)


GORAN MARKOVIĆ
Rođen je u Beogradu, 1946. Diplomirao je filmsku režiju na filmskoj akademiji FAMU, u Pragu, Čehoslovačka. Posle završenih studija, od 1970–1976. godine, radi za televiziju dokumentarne filmove, kojih je snimio oko pedeset. Od 1976. se bavi isključivo pisanjem i režiranjem celovečernjih filmova. Do sada ih je snimio jedanaest, uglavnom po sopstvenim scenarijima, uključujući i jednu televizijsku seriju.Od 1978. godine radi na Fakultetu dramskih umetnosti, u Beogradu, gde je bio docent na predmetu Rad sa glumcima, zatim redovni profesor predmeta Filmska režija, da bi danas predavao na masters studijama istog fakulteta. FILM: Specijalno vaspitanje, Nacionalna klasa, Variola vera, Tajvanska kanasta, Već viđeno, Sabirni centar, Tito i ja, Urnebesna tragedija, Srbija nulte godine, Kordon i Turneja. Ovi filmovi su prikazani na festivalima u Veneciji, Berlinu, San Sebastijanu, Valensiji, Londonu, Montrealu, Monpeljeu i mnogim drugim na kojima su osvojili brojne nagrade. Do sada su u Francuskoj napravljene tri retrospektive filmova Gorana Markovića: u La Rošelu, u Monpeljeu i u Strazburu. Na velikoj retrospektivi Jugoslovenskog filma, organizovanoj 1987. godine u Centru „Pompidu“, u Parizu, Goran Marković je bio predstavljen sa tri filma. Retrospektivu svih filmova ovog autora, 2002. godine, napravili su međunarodni filmski festival u Roterdamu, Kinoteka u Ljubljani i Kinoteka u Zagrebu. POZORIŠTE: Dramski opus Gorana Markovića čine drame: Turneja, Govorna mana, Osma sednica ili Život je san, Pandorina kutija, Parovi, Vila Sašino, Delirijum tremens i Falsifikator. Dobitnik je Sterijine nagrade za tekst savremene drame Turneja, 1997. Njegova drama Falsifikator je na konkursu koji je raspisao Gete institut, a u povodu dvadesetogodišnjice pada Berlinskog zida, ušla među šest najboljih predstava u Evropi i prikazana na smotri u Drezdenu 2009. Režirao je komade Pazarni dan A. Popovića, Beogradska triologija B. Srbljanović, Pomorandžina kora M. Pelević (za koji je ove godine na Festivalu Jugoslovenskih Pozorišta u Užicu dobio nagradu za najbolju režiju), Terapija J. Cvetanovića, te svoje tekstove Pandorina kutija, Delirijum tremens, Osma sednica ili Život je san, Falsifikator i Zlatno tele – sopstvenu dramatizaciju istoimenog romana Iljfa i Petrova. KNjIGE: Napisao je knjigu Češka škola ne postoji, kratki roman Tito i ja i dnevničku prozu Godina dana. Objavio je sabrane drame u knjizi Osma sednica i druge drame i roman Male tajne.

Premijerno izvođenje

Premijera, 06. oktobra 2010 / Velika scena

Preveo s ruskog Nikola Nikolić
Dramatizacija i režija Goran Marković
Dramaturg Ivana Dimić
Scenograf Boris Maksimović
Kostimograf Ljiljana Petrović
Kompozitor Zoran Simjanović
Lektor Ljiljana Mrkić Popović
Autor video radova Andreja Maričić
Scenske borbe dr Aleksandar Tasković

Premijerna podela:

Ostap Bender Milan Gutović
Korejko Igor Đorđević
Panikovski Vlastimir-Đuza Stojiljković
Šura Balaganov Hadži Nenad Maričić
Adam Kozljevič Darko Tomović
Predsednik izvršnog odbora i Putnik Radovan Miljanić
Zosja Sinjicka Ivana Jovanović
Funt [Rade Marković] / Radovan Miljanić
Mladić Ivan Zarić

Orkestar: Zeina Živković (klavir i udaraljke), Ljiljana Cincar Danilović (harmonika), Kosta Naumović (violina), Zoran Kočišević (kontrabas)
Solisti: Milan Šavija, Aleksandar Vukić, Ognjen Vitković, Sergije Andrijević, Zoran Trifunović

Asistent reditelja Andreja Maričić
Asistent kostimografa Tina Bukumirović
Asistent scenografa Maja Nanović
Snimatelj muzike Zoran Uzelac
Organizator Jasmina Urošević
Inspicijent Miloš Obrenović
Sufler Danica Stevanović
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor tona Nebojša Kostić
Dekor i kostimi izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu.
U predstavi su korišćeni materijali iz filmova: „Devojka sa kutijom" Borisa Barneta; „Šesti deo sveta" i „Čovek sa filmskom kamerom" Dzige Vertova; „Oktobar", „Oklopnjača Potemkin" i „Štrajk" Sergeja Ejzenštajna; „Elita" Jakova Protazanova; „Pastir Kostja" Grigorija Aleksandroviča

Galerija