Велика драма

драма Синише Ковачевића

Велика драма је један од најамбициознијих драмских комада Синише Ковачевића, текст на којем је овај познати драмски аутор радио пуних 13 година. Реч је о потресној саги која се бави преиспитивањем наше прошлости и тиме како се овдашњи бурни послератни историјски догађаји (мисли се на Други светски рат) преламају кроз појединце и на који начин одређују њихове судбине. Писац се фокусира на црногорску породицу Вучић, која активно, у идеолошком и сваком другом смислу, учествује у колонизацији Војводине. Главни јунак Велике драме, Милорад Вучић, успева да вековима устројаваном патријархалном друштву наметне идеолошке заблуде новог времена, претпостављајући притом традицију комунистичкој визији прогреса, будућег друштвеног уређења за које свим срцем верује да је праведно, коначно уређење које ће исправити све вековима гомилане неправде. Међутим, Милорад у свом бескомпромисном и искреном подређивању вишем циљу, на жалост, заборавља на неке од основних вредности живота и, свесно их жртвујући, доживљава трагедију, а та трагедија утиче и на његову породицу генерацијама потом. Синиша Ковачевић нас у овој драми подсећа да су стубови живота у ствари једноставна хтења - провести живот са женом коју волиш, у месту које волиш и радећи посао који волиш. Та три „волиш" на жалост, како видимо из овог текста, недостижна су из разлога на које појединац тешко може да утиче. Наиме, историјске околности које се, како то писац вешто исказује у прологу и епилогу (а радња пролога и епилога се дешава пола века после догађаја из периода 1945-48) на овим просторима упорно понављају у сличним варијацијама, а са увек истим дилемама за људе који живе у њима, указујући на то да је, једноставно речено, срећа човеков недостижан сан. А поражавајуће сазнање о таквом судбинском удесу људи на овим просторима делује заиста отрежњујуће, у смислу ослобађања од сваковрсних идеолошких окова и окретања суштини битисања. Сва ова и многобројна друга питања о смислу живота, која се перманентно постављају у свим слојевима овог комплексног драмског текста, испричана су узбудљивим драмским језиком и вешто су инкорпорирана у јасну драмску акцију, која постаје свевремена захваљујући вештини писца да нам из угла наизглед превазиђених и пуно пута преиспитиваних историјских догађаја, дарује узбудљив комад који нас се итекако тиче. И најзад, оно, чини нам се, најважније: Велика драма је сва саткана од чаробне катарзичне илузије коју Расин у позоришту сматра најважнијом и коју назива - гануће!

Жељко Хубач


СИНИША КОВАЧЕВИЋ
Рођен је 30. маја 1954. у Сремској Митровици, где је завршио основну школу и гимназију. Студирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду код Љубише Ђокића, Јована Христића, Владимира Стаменковића, Слободана Селенића и Ратка Ђуровића, и дипломирао као један од најбољих студената у историји овог факултета. Пише за позориште, филм, радио и телевизију. Аутор је двадесет радио драма изведених на југословенским, руским и немачким радио станицама. Телевизијске драме Мала шала, Свечана обавеза и Вера Хофманова уврштене су у „Антологију ТВ драме“ и победнице су многих интернационалних фестивала. Аутор је телевизијских серија: Највише на свету целом, Портрет Илије Певца, Синовци и Горки плодови, од којих је последње две и режирао. Написао је сценарија за игране филмове: Држава мртвих, Најбољи, Птице које не полете, Боље од бекства, Синовци, Маша (последња два је и режирао)… Филм Синовци је победник Међународног филмског фестивала „Златни витез“ у Москви, а Маша је проглашена за најбољи филм фестивала у Ченају, у Индији. Серија Горки плодови од 32 једносатне епизоде, коју потписује као сценариста и редитељ, приказана је на националној телевизији и победник је Интернационалног телевизијског фестивала у Русији, у Липецку. Написао је позоришне драме: Последња рука пред фајронт, Ново је доба, Краљевић Марко, Свети Сава, Рави, Ђенерал Милан Недић, Јанез, Хотел Европа, Бајка о чешљу и виолини, Слепачка академија, Вирус, Чардак ни на небу ни на земљи, Зечји насип, Српска драма, Велика драма, Чудесни, Учитељица… које су извођене у готово свим професионалним и аматерским позориштима у Србији. Његова остварења преведена су на енглески, руски, јерменски, бугарски, немачки, грчки и македонски језик. Редовни је професор, био је управник Српског народног позоришта у Новом Саду, декан у два мандата на Факултету уметности БК, народни посланик… Вишеструки је добитник свих позоришних, радијских, телевизијских и филмских награда еx-Југославије и потоњих држава. Живи и ствара у Београду и Сурдуку.


Праву тензију Ковачевић овог пута не постиже толико драмском радњом (...) Њу писац понајпре постиже себи својственом, снажном репликом, некад бритком, каткад духовитом, а увек сценски ефектном.

Александар Милосављевић, „Глас јавности", Београд, 3. март 2002.


(...) Посебност Велике драме на сцени Народног позоришта лежи у чињеници да је један млади глумац успео да на својим плећима, од прве до последње сцене, изнесе ову представу. Није само реч о новом таленту, појави, глумачком мајстору. (...) Такав глумац се ретко рађа; не само да му се верује од првог до последњег тренутка, него се та енергија, глумачка експресија и трансформација, прелива на целокупно гледиште. (Вук Костић) Друга полуга ове представе јесте Видосава Вучић Љиљане Благојевић: у њеној интерпретацији похрањена је сва стаменост и трагика жена црногорског крша. Посебан трагични медаљон ове поставке јесте Јелистина Душанке Стојановић, а лирски Хелга Соње Колачарић. (...) То посебно значи у овој представи за коју се може слободно рећи да нема слабог глумачког места.

 Милутин Мишић, „Борба", Београд, 27. фебруар 2002.


(...) Ксенија Зечевић је налазила адекватне музичке рефлексе што је доводило до занимљивих усклађивања унутар живе документаристчке игре. (...) Танасије Узуновић, глумац у пуној зрелости, дочарао је Зарија Вучића импресивно, са унутарњом снагом, преображењима и изнијансираном трагиком чистог стила и пуне аутентичности.Његову жену Видосаву играла је крајње непосредно и убедљиво Љиљана Благојевић! (...) Сва пажња је концентрисана на младог Вука Костића који Милорада игра с потпуним и фанатичним заносом у коме се огледа сва трагика времена. На почетку и на крају овај лик - као остарелог и напуштеног оца, тумачи с пуном убедљивошћу Миодраг Радовановић.(...) Покретач ове целе трагичне епопеје јесте генерал Сава Вукотић Цицко којег снажно дочарава Љубивоје Тадић. Поседује све снажнији темперамент, у изразу је економичан, влада ситуацијом, довољан му је један покрет да опсервира реакције присутних, осећа иронију времена, убедљив је и све више постаје прави протагониста овако великих померања у животу и на сцени.(...)
Изван овог круга налазе се спонтана и осећајна млада Хелга коју тумачи Соња Колачарић, а у позним годинама мирно, сетно, са дискретним подсећањима на промашени живот и рафинманом, Љиљана Газдић. Велика драма је опсежна и о њој ће се још критика спорити, али је неоспорно велики и озбиљан сценски подухват, импресивне силине, упркос свему и епика у којој ансамбл Народног позоришта препознаје своје заједничке могућности.

Хаџи Петар Волк, „Илустрована политика", Београд, 23. март 2002


Синоћна представа Велика драма Синише Ковачевића у режији истог аутора, а у извођењу више од педесет глумаца Народног позоришта из Београда, на импресиван начин означила је почетак 47. Стеријиног позорја у Новом Саду. Позоришна публика на великој сцени Српског народног позоришта била је фасцинирана четворочасовном изванредном глумом свих актера Велике драме (...) 

М. Караџић, „Политика", Београд, 3. јун 2002.


(...) Стадионска атмосфера на крају представе зачињена непрекидним аплаузима и повицима „браво", „браво", „браво", која је трајала скоро петнаест минута, била је, у правом смислу те речи, одраз захвалности за све што је те вечери предочено публици на сцени „Јован Ђорђевић" Српског народног позоришта у Новом Саду.(...)

Микојан Безбрадица, „Политика експрес", Београд, 6. јун 2002.  


Награде:
ВУК КОСТИЋ – Стеријина награда за глуму
ЉИЉАНА БЛАГОЈЕВИЋ – Награда Народног позоришта
СИНИША КОВАЧЕВИЋ - Награда за текст „Драгиша Кашиковић"


ТРИНАЕСТ ГОДИНА НА КАРТУ ВИШЕ
„Позоришне новине“ Народног позоришта су 2010, поводом јубиларног, 150. извођења представе коју је Синиша Ковачевић режирао по сопственом, сада већ култном комаду објавиле интервју са аутором у којем је он, између осталог, рекао: „Ова представа је пуна куриoзитета, од тога да је писана 13 година, преко тога да ме је тадашњи управник, господин Љубивоје Тадић, звао истог дана када сам му дао комад на читање и то у четири сата ујутру, да би ми видно узбуђен рекао како Велика драма мора да се игра у Народном позоришту, па преко чињенице да на сцени има актера као да је у питању опера, да се увек игра на карту више, да је вољена и од оних који не играју у њој... тако да верујем да је све то, на различите начине, допринело дуговечности. Али пре свега, мислим да је Велика драма добра представа“.  Листајући „Позоришне новине“ уназад, долазимо до броја из фебруара 2006. и текста у којом је, најављујући 100. репризу Велике драме (одиграна 31. марта 2006), Гордана Вићентијевић Еремија написала и ове редове: „Ова потресна сага, која се бави преиспитивањем наше прошлости, о томе како се историјски догађаји преламају кроз појединца и на који начин одређују људске судбине, доживела  је огроман успех и код публике и код критике. То је представа у којој су сви хваљени, у којој писац, односно редитељ, и сви њени протагонисти, а има их око педесет, подједнако деле славу успеха. Три награде, две глумачке и једна за текст, потврђују изузетан уметнички домет овог великог и озбиљног сценског дела“. Настављајући ову ретроспективну шетњу кроз новинске написе, долазимо до текстова објављених у дневној штампи поводом Стеријиног позорја 2002. који бележе да је представа Народног позоришта „на импресиван начин означила почетак 47. Стеријиног позорија“, као и да је публика реаговала овацијама својственим великим спортским догађајима. Најзад, долазимо и до премијере која је играна 22. фебруара 2003, када су у београдској штампи осванули наслови „Овације Синиши Ковачевићу“, „Браво, браво, браво“, „Како је Велика драма освојила Велику сцену Народног позоришта“... Одушевљени новинари бележе: „више од 30 активних dramatis persona ‘с биографијом и биологијом’, с осталим члановима екипе – око сто ангажованих позориштника. Разнородне енергије стварају ефекат контрапункта или доброг симфонијског оркестра (...) Глумачке енергије струје са сцене и међусобно се размењују“. Оглашава се, наравно, и критика. О квалитету овог комада најречитије говори Награда „Драгиша Кашиковић“ („Српска реч“, 2004), додељена Ковачевићу који се, по мишљењу рецензената, определио да „маниром Добрице Ћосића познате историјске догађаје размотри из угла њихових коначних последица, односно данашњег времена свођења рачуна“, притом постижући тензију „себи својственом, снажном репликом, некад бритком, каткад духовитом, а увек сценски ефектном“. Овакав поступак писца условио је „редитељево инсистирање на детаљу“, које су пратили сценографија Герослава Зарића и „стилизован рализам костима“ Марине Вукасовић Меденице, те „адекватне музичке рефлексије“ Ксеније Зечевић, уз закључак да је ово „неоспорно велики и озбиљан сценски подухват импресивне силине“. Критика је готово једногласна у мишљењу да у овој представи нема слабог глумачког места. По некима, у бројном ансамблу највише се истичу Љиљана Благојевић, Љубомир Бандовић, Синиша Убовић, Лепомир Ивковић и Бранко Јеринић, по другима „њени стамени стубови јесу искусни мајстори: Танасије Узуновић, Миодраг Радовановић, Ружица Сокић, Љубивоје Тадић, Рада Ђуричин, Бошко Пулетић“, по трећима су најбољи Анђелка Тадић, Бранислав Томашевић, Ненад Маричић... док неки у први план истичу игру младих глумаца – Вука Костића, Бојане Стефановић, Соње Колачарић, Иване Јовановић (потоња Шћепановић)... 
Поред осталог, критика бележи је „најјачи драмски моменат представе сцена оплакивања мртве девојчице у којој је Душанка Стојановић, промишљеним и контролисаним глумачким средствима, донела снажну мајчинску емоцију, превазилазећи сваку патетичност и досежући истински трагички патос“, док је „спонтана и осећајна“ Колачарићка од своје Хелге начинила „лирски медаљон“, да су Сокићка и Ђуричин дале „нешто ново у својој карактерној игри (...) свежег и упечатљивог израза“, а да Љиљана Газдић свој лик доноси „мирно, сетно, са дискретним подсећањима на промашени живот“. Љиљана Благојевић, којој је Видосава Вучић донела Награду Народног позоришта, окарактерисана је као „друга полуга ове представе (...) у њеној интерпретацији похрањена је сва стаменост и трагика жене црногорског крша“, које је уметница дочарала „крајње непосредно и убедљиво“. Јунак вечери је свакако био Вук Костић: „један млади глумац успео да на својим плећима, од прве до последње сцене, изнесе ову представу. Није само реч о новом таленту, појави, глумачком мајстору (...) такав глумац се ретко рађа, не само да му се верује од првог до последњег тренутка, него та енергија, глумачка експресија и трансформација, прелива се на целокупно гледалиште“. Млади Костић је за ову улогу овенчан Стеријином наградом. Тешко је набројати све актере овог спектакла, а поготовo све промене у подели током протекле деценије играња представе. Поменимо бар да су са Ружицом Сокићк и Радом Ђуричин у алтернацији биле Огњанка Огњановић Жутић и Горјана Јањић, те да су запажене улоге остварили и Александра Николић, Добрила Ћирковић, Јелена Хелц, Милена Сијерковић (потоња Ђорђевић), Вјера Мујовић, Анастасиа Мандић, Сена Ђоровић, Марија Вицковић, Калина Ковачевић, Љиљана Цинцар Даниловић, Србољуб Милин, Радован Миљанић, Андреја Маричић, Предраг Милетић, Урош Урошевић, Игор Илић, Немања Јокић и многи други. После најава премијере, те извештаја после те свечане вечери и осврта критике, медијска пажња најчешће јењава или сасвим замире. Не и кад је реч о Великој драми! Убрзо по премијери новине су почеле да објављују како су се пред врата Позоришта вратили тапкароши који улазнице за ову представу продају по цени дуплој од реалне, новинари и јавне личности су читаоцима почели да препоручују овај наслов, који се нашао на свим топ-листама популарних позоришних остварења. И – тако пуних тринаест година. Укупно 200 представа и скоро 100.000 гледалаца.

Јелица Стевановић

Београд, 22. фебруар 2015.

 

На репертоару

Велика сцена, 28 октобар 2024, 19:30

Премијерно извођење

Премијера 22. фебруара 2002.

Велика сцена

Редитељ Синиша Ковачевић
Сценограф Герослав Зарић
Костимограф Марина Вукасовић Меденица
Композитор Ксенија Зечевић
Драматург Жељко Хубач
Лектор Радован Кнежевић
Сценски покрет Ивица Клеменц
Сценске борбе Слободан Петковић
Продуценти Борислав Балаћ и Горан Мирјачић

Премијерна подела:

Милорад Вучић Вук Костић
Зарија Вучић Танасије Узуновић
Видосава Вучић Љиљана Благојевић
Милорад Вучић Миодраг Радовановић
Тијана Ружица Сокић  / Огњанка Огњановић
Зорка Вучић Рада Ђуричин  / Горјана Јањић
Марија Хелга Хофман Соња Колачарић  / Бојана Стефановић
Саво Вукотић-Цицко Љубивоје Тадић  / Радован Миљанић
Батрић Вучић Љубомир Бандовић
Стеван Вучић Ненад Маричић
Даринка Анђелка Тадић
Данило Вучић Бранислав Томашевић
Поп Стојан Србољуб Милин
Новак Секуловић Лепомир Ивковић
Ђорђија Лабовић Андреја Маричић
Светозар Јанкулов Бранко Јеринић
Момир Вучић Синиша Убовић  / Игор Илић
Зорка Вучић Ивана Шћепановић
Јелистина Вучић Душанка Стојановић Глид  / Јелена Хелц
Бранка Вучић Ана Капларевић  / Катарина Шврака
Зарија Вучић унук Марко Цолић  / Марко Вујошевић
Вјера Вјера Мујовић  / Ана Франић  /Анастасија Мандић  / Данијела Томовић
Јаница Милена Ђорђевић  / Сена Ђоровић
Тијана Бојана Стефановић  / Калина Ковачевић
Крстина Вучић Александра Николић / Добрила Ћирковић
Ранко Мијовић Предраг Милетић  / Лепомир Ивковић  
Оптужени, Милош Урош Урошевић
Марија Хелга Хофман Љиљана Газдић
Бранко Лазовић Бошко Пулетић  / Радован Миљанић
Жена Ранка Мијовића Јелена Хелц  / Јелена Ћурувија
Син Ранка Мијовића Небојша Петровић  / Александар Вујовић
Дутина Борко Сарић
Олга Ана Савићевић / Ива Радић
Александар Зоран Миловановић
Пионирка Љиљана Цинцар Даниловић

Организатор Тијана Морача
Асистент костимографа Олга Мрђеновић
Консултант за униформе Душан Бабац
Инспицијент Саша Танасковић
Суфлер Душанка Вукић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор тона Мирослав Вуковић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Реквизита Дејан Јанковић
Оружар и пиротехничар Мирослав Петровић
Гардероба Слободан Михајловић, Вера Мекић
Модни детаљ Радица Комазец
Кројачки радови: Даница Огњеновић, Љиљана Секулић, Дрена Дринић, Божо Зарић
Вајарски радови: Станимир Павловић, Борислав Стојиљковић
Сликарски радови: Светислав Живковић, Илија Крковић, Миодраг Мустеровић, Мирослав Николић, Срђан Пушељић
Столарски радови: Младомир Јаковљевић, Горан Мишић, Никола Иваниш, Сабри Липовица, Небојша Драмицанин, Бранко Марић, Далибор Марковић, Страхиња Самарџић
Браварски радови: Горан Милошевић, Никола Валдман, Миодраг Антонијевић, Негован Симић, Зоран Косановић
Тапетарски радови: Саво Ћуровић, Ненад Станојловић
Статисти: Андријевић Борко, Андрић Ненад, Анџић Ивана, Поповић Наташа, Балент Влада, Боснић Јово, Вукић Александар, Грачанин Јасмина, Денић Драгољуб, Дмитровић Милош, Дојковић Срђан, Ђисалов Светлана, Капларевић Ана, Мијајловић Данијел, Милетић Срђан, Миловановић Зоран, Митровић Владимир, Мраковић Дејан, Вељковић Сашо, Томић Бранко, Трбојевић Сава, Трифуновић Зоран, Шавија Милан.
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта.

Претрага