VELIKA DRAMA

Velika drama je jedan od najambicioznijih dramskih komada Siniše Kovačevića, tekst na kojem je ovaj poznati dramski autor radio punih 13 godina. Reč je o potresnoj sagi koja se bavi preispitivanjem naše prošlosti i time kako se ovdašnji burni posleratni istorijski događaji (misli se na Drugi svetski rat) prelamaju kroz pojedince i na koji način određuju njihove sudbine. Pisac se fokusira na crnogorsku porodicu Vučić, koja aktivno, u ideološkom i svakom drugom smislu, učestvuje u kolonizaciji Vojvodine. Glavni junak Velike drame, Milorad Vučić, uspeva da vekovima ustrojavanom patrijarhalnom društvu nametne ideološke zablude novog vremena, pretpostavljajući pritom tradiciju komunističkoj viziji progresa, budućeg društvenog uređenja za koje svim srcem veruje da je pravedno, konačno uređenje koje će ispraviti sve vekovima gomilane nepravde. Međutim, Milorad u svom beskompromisnom i iskrenom podređivanju višem cilju, na žalost, zaboravlja na neke od osnovnih vrednosti života i, svesno ih žrtvujući, doživljava tragediju, a ta tragedija utiče i na njegovu porodicu generacijama potom. Siniša Kovačević nas u ovoj drami podseća da su stubovi života u stvari jednostavna htenja - provesti život sa ženom koju voliš, u mestu koje voliš i radeći posao koji voliš. Ta tri „voliš" na žalost, kako vidimo iz ovog teksta, nedostižna su iz razloga na koje pojedinac teško može da utiče. Naime, istorijske okolnosti koje se, kako to pisac vešto iskazuje u prologu i epilogu (a radnja prologa i epiloga se dešava pola veka posle događaja iz perioda 1945-48) na ovim prostorima uporno ponavljaju u sličnim varijacijama, a sa uvek istim dilemama za ljude koji žive u njima, ukazujući na to da je, jednostavno rečeno, sreća čovekov nedostižan san. A poražavajuće saznanje o takvom sudbinskom udesu ljudi na ovim prostorima deluje zaista otrežnjujuće, u smislu oslobađanja od svakovrsnih ideoloških okova i okretanja suštini bitisanja. Sva ova i mnogobrojna druga pitanja o smislu života, koja se permanentno postavljaju u svim slojevima ovog kompleksnog dramskog teksta, ispričana su uzbudljivim dramskim jezikom i vešto su inkorporirana u jasnu dramsku akciju, koja postaje svevremena zahvaljujući veštini pisca da nam iz ugla naizgled prevaziđenih i puno puta preispitivanih istorijskih događaja, daruje uzbudljiv komad koji nas se itekako tiče. I najzad, ono, čini nam se, najvažnije: Velika drama je sva satkana od čarobne katarzične iluzije koju Rasin u pozorištu smatra najvažnijom i koju naziva - ganuće!

Željko Hubač

---

SINIŠA KOVAČEVIĆ
Rođen je 30. maja 1954. u Sremskoj Mitrovici, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu kod Ljubiše Đokića, Jovana Hristića, Vladimira Stamenkovića, Slobodana Selenića i Ratka Đurovića, i diplomirao kao jedan od najboljih studenata u istoriji ovog fakulteta. Piše za pozorište, film, radio i televiziju. Autor je dvadeset radio drama izvedenih na jugoslovenskim, ruskim i nemačkim radio stanicama. Televizijske drame Mala šala, Svečana obaveza i Vera Hofmanova uvrštene su u „Antologiju TV drame“ i pobednice su mnogih internacionalnih festivala. Autor je televizijskih serija: Najviše na svetu celom, Portret Ilije Pevca, Sinovci i Gorki plodovi, od kojih je poslednje dve i režirao. Napisao je scenarija za igrane filmove: Država mrtvih, Najbolji, Ptice koje ne polete, Bolje od bekstva, Sinovci, Maša (poslednja dva je i režirao)… Film Sinovci je pobednik Međunarodnog filmskog festivala „Zlatni vitez“ u Moskvi, a Maša je proglašena za najbolji film festivala u Čenaju, u Indiji. Serija Gorki plodovi od 32 jednosatne epizode, koju potpisuje kao scenarista i reditelj, prikazana je na nacionalnoj televiziji i pobednik je Internacionalnog televizijskog festivala u Rusiji, u Lipecku. Napisao je pozorišne drame: Poslednja ruka pred fajront, Novo je doba, Kraljević Marko, Sveti Sava, Ravi, Đeneral Milan Nedić, Janez, Hotel Evropa, Bajka o češlju i violini, Slepačka akademija, Virus, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Zečji nasip, Srpska drama, Velika drama, Čudesni, Učiteljica… koje su izvođene u gotovo svim profesionalnim i amaterskim pozorištima u Srbiji. Njegova ostvarenja prevedena su na engleski, ruski, jermenski, bugarski, nemački, grčki i makedonski jezik. Redovni je profesor, bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, dekan u dva mandata na Fakultetu umetnosti BK, narodni poslanik… Višestruki je dobitnik svih pozorišnih, radijskih, televizijskih i filmskih nagrada ex-Jugoslavije i potonjih država. Živi i stvara u Beogradu i Surduku.

---

Pravu tenziju Kovačević ovog puta ne postiže toliko dramskom radnjom (...) Nju pisac ponajpre postiže sebi svojstvenom, snažnom replikom, nekad britkom, katkad duhovitom, a uvek scenski efektnom.

Aleksandar Milosavljević, „Glas javnosti", Beograd, 3. mart 2002.

---

(...) Posebnost Velike drame na sceni Narodnog pozorišta leži u činjenici da je jedan mladi glumac uspeo da na svojim plećima, od prve do poslednje scene, iznese ovu predstavu. Nije samo reč o novom talentu, pojavi, glumačkom majstoru. (...) Takav glumac se retko rađa; ne samo da mu se veruje od prvog do poslednjeg trenutka, nego se ta energija, glumačka ekspresija i transformacija, preliva na celokupno gledište. (Vuk Kostić) Druga poluga ove predstave jeste Vidosava Vučić Ljiljane Blagojević: u njenoj interpretaciji pohranjena je sva stamenost i tragika žena crnogorskog krša. Poseban tragični medaljon ove postavke jeste Jelistina Dušanke Stojanović, a lirski Helga Sonje Kolačarić. (...) To posebno znači u ovoj predstavi za koju se može slobodno reći da nema slabog glumačkog mesta.

 Milutin Mišić, „Borba", Beograd, 27. februar 2002.

---

(...) Ksenija Zečević je nalazila adekvatne muzičke reflekse što je dovodilo do zanimljivih usklađivanja unutar žive dokumentaristčke igre. (...) Tanasije Uzunović, glumac u punoj zrelosti, dočarao je Zarija Vučića impresivno, sa unutarnjom snagom, preobraženjima i iznijansiranom tragikom čistog stila i pune autentičnosti.Njegovu ženu Vidosavu igrala je krajnje neposredno i ubedljivo Ljiljana Blagojević! (...) Sva pažnja je koncentrisana na mladog Vuka Kostića koji Milorada igra s potpunim i fanatičnim zanosom u kome se ogleda sva tragika vremena. Na početku i na kraju ovaj lik - kao ostarelog i napuštenog oca, tumači s punom ubedljivošću Miodrag Radovanović.(...) Pokretač ove cele tragične epopeje jeste general Sava Vukotić Cicko kojeg snažno dočarava Ljubivoje Tadić. Poseduje sve snažniji temperament, u izrazu je ekonomičan, vlada situacijom, dovoljan mu je jedan pokret da opservira reakcije prisutnih, oseća ironiju vremena, ubedljiv je i sve više postaje pravi protagonista ovako velikih pomeranja u životu i na sceni.(...)
Izvan ovog kruga nalaze se spontana i osećajna mlada Helga koju tumači Sonja Kolačarić, a u poznim godinama mirno, setno, sa diskretnim podsećanjima na promašeni život i rafinmanom, Ljiljana Gazdić. Velika drama je opsežna i o njoj će se još kritika sporiti, ali je neosporno veliki i ozbiljan scenski poduhvat, impresivne siline, uprkos svemu i epika u kojoj ansambl Narodnog pozorišta prepoznaje svoje zajedničke mogućnosti.

Hadži Petar Volk, „Ilustrovana politika", Beograd, 23. mart 2002

---

Sinoćna predstava Velika drama Siniše Kovačevića u režiji istog autora, a u izvođenju više od pedeset glumaca Narodnog pozorišta iz Beograda, na impresivan način označila je početak 47. Sterijinog pozorja u Novom Sadu. Pozorišna publika na velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta bila je fascinirana četvoročasovnom izvanrednom glumom svih aktera Velike drame (...) 

M. Karadžić, „Politika", Beograd, 3. jun 2002.

---

(...) Stadionska atmosfera na kraju predstave začinjena neprekidnim aplauzima i povicima „bravo", „bravo", „bravo", koja je trajala skoro petnaest minuta, bila je, u pravom smislu te reči, odraz zahvalnosti za sve što je te večeri predočeno publici na sceni „Jovan Đorđević" Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.(...)

Mikojan Bezbradica, „Politika ekspres", Beograd, 6. jun 2002.  

---

Nagrade:
VUK KOSTIĆ – Sterijina nagrada za glumu
LjILjANA BLAGOJEVIĆ – Nagrada Narodnog pozorišta
SINIŠA KOVAČEVIĆ - Nagrada za tekst „Dragiša Kašiković"

---

TRINAEST GODINA NA KARTU VIŠE
„Pozorišne novine“ Narodnog pozorišta su 2010, povodom jubilarnog, 150. izvođenja predstave koju je Siniša Kovačević režirao po sopstvenom, sada već kultnom komadu objavile intervju sa autorom u kojem je on, između ostalog, rekao: „Ova predstava je puna kurioziteta, od toga da je pisana 13 godina, preko toga da me je tadašnji upravnik, gospodin Ljubivoje Tadić, zvao istog dana kada sam mu dao komad na čitanje i to u četiri sata ujutru, da bi mi vidno uzbuđen rekao kako Velika drama mora da se igra u Narodnom pozorištu, pa preko činjenice da na sceni ima aktera kao da je u pitanju opera, da se uvek igra na kartu više, da je voljena i od onih koji ne igraju u njoj... tako da verujem da je sve to, na različite načine, doprinelo dugovečnosti. Ali pre svega, mislim da je Velika drama dobra predstava“.  Listajući „Pozorišne novine“ unazad, dolazimo do broja iz februara 2006. i teksta u kojom je, najavljujući 100. reprizu Velike drame (odigrana 31. marta 2006), Gordana Vićentijević Eremija napisala i ove redove: „Ova potresna saga, koja se bavi preispitivanjem naše prošlosti, o tome kako se istorijski događaji prelamaju kroz pojedinca i na koji način određuju ljudske sudbine, doživela  je ogroman uspeh i kod publike i kod kritike. To je predstava u kojoj su svi hvaljeni, u kojoj pisac, odnosno reditelj, i svi njeni protagonisti, a ima ih oko pedeset, podjednako dele slavu uspeha. Tri nagrade, dve glumačke i jedna za tekst, potvrđuju izuzetan umetnički domet ovog velikog i ozbiljnog scenskog dela“. Nastavljajući ovu retrospektivnu šetnju kroz novinske napise, dolazimo do tekstova objavljenih u dnevnoj štampi povodom Sterijinog pozorja 2002. koji beleže da je predstava Narodnog pozorišta „na impresivan način označila početak 47. Sterijinog pozorija“, kao i da je publika reagovala ovacijama svojstvenim velikim sportskim događajima. Najzad, dolazimo i do premijere koja je igrana 22. februara 2003, kada su u beogradskoj štampi osvanuli naslovi „Ovacije Siniši Kovačeviću“, „Bravo, bravo, bravo“, „Kako je Velika drama osvojila Veliku scenu Narodnog pozorišta“... Oduševljeni novinari beleže: „više od 30 aktivnih dramatis persona ‘s biografijom i biologijom’, s ostalim članovima ekipe – oko sto angažovanih pozorištnika. Raznorodne energije stvaraju efekat kontrapunkta ili dobrog simfonijskog orkestra (...) Glumačke energije struje sa scene i međusobno se razmenjuju“. Oglašava se, naravno, i kritika. O kvalitetu ovog komada najrečitije govori Nagrada „Dragiša Kašiković“ („Srpska reč“, 2004), dodeljena Kovačeviću koji se, po mišljenju recenzenata, opredelio da „manirom Dobrice Ćosića poznate istorijske događaje razmotri iz ugla njihovih konačnih posledica, odnosno današnjeg vremena svođenja računa“, pritom postižući tenziju „sebi svojstvenom, snažnom replikom, nekad britkom, katkad duhovitom, a uvek scenski efektnom“. Ovakav postupak pisca uslovio je „rediteljevo insistiranje na detalju“, koje su pratili scenografija Geroslava Zarića i „stilizovan ralizam kostima“ Marine Vukasović Medenice, te „adekvatne muzičke refleksije“ Ksenije Zečević, uz zaključak da je ovo „neosporno veliki i ozbiljan scenski poduhvat impresivne siline“. Kritika je gotovo jednoglasna u mišljenju da u ovoj predstavi nema slabog glumačkog mesta. Po nekima, u brojnom ansamblu najviše se ističu Ljiljana Blagojević, Ljubomir Bandović, Siniša Ubović, Lepomir Ivković i Branko Jerinić, po drugima „njeni stameni stubovi jesu iskusni majstori: Tanasije Uzunović, Miodrag Radovanović, Ružica Sokić, Ljubivoje Tadić, Rada Đuričin, Boško Puletić“, po trećima su najbolji Anđelka Tadić, Branislav Tomašević, Nenad Maričić... dok neki u prvi plan ističu igru mladih glumaca – Vuka Kostića, Bojane Stefanović, Sonje Kolačarić, Ivane Jovanović (potonja Šćepanović)... 
Pored ostalog, kritika beleži je „najjači dramski momenat predstave scena oplakivanja mrtve devojčice u kojoj je Dušanka Stojanović, promišljenim i kontrolisanim glumačkim sredstvima, donela snažnu majčinsku emociju, prevazilazeći svaku patetičnost i dosežući istinski tragički patos“, dok je „spontana i osećajna“ Kolačarićka od svoje Helge načinila „lirski medaljon“, da su Sokićka i Đuričin dale „nešto novo u svojoj karakternoj igri (...) svežeg i upečatljivog izraza“, a da Ljiljana Gazdić svoj lik donosi „mirno, setno, sa diskretnim podsećanjima na promašeni život“. Ljiljana Blagojević, kojoj je Vidosava Vučić donela Nagradu Narodnog pozorišta, okarakterisana je kao „druga poluga ove predstave (...) u njenoj interpretaciji pohranjena je sva stamenost i tragika žene crnogorskog krša“, koje je umetnica dočarala „krajnje neposredno i ubedljivo“. Junak večeri je svakako bio Vuk Kostić: „jedan mladi glumac uspeo da na svojim plećima, od prve do poslednje scene, iznese ovu predstavu. Nije samo reč o novom talentu, pojavi, glumačkom majstoru (...) takav glumac se retko rađa, ne samo da mu se veruje od prvog do poslednjeg trenutka, nego ta energija, glumačka ekspresija i transformacija, preliva se na celokupno gledalište“. Mladi Kostić je za ovu ulogu ovenčan Sterijinom nagradom. Teško je nabrojati sve aktere ovog spektakla, a pogotovo sve promene u podeli tokom protekle decenije igranja predstave. Pomenimo bar da su sa Ružicom Sokićk i Radom Đuričin u alternaciji bile Ognjanka Ognjanović Žutić i Gorjana Janjić, te da su zapažene uloge ostvarili i Aleksandra Nikolić, Dobrila Ćirković, Jelena Helc, Milena Sijerković (potonja Đorđević), Vjera Mujović, Anastasia Mandić, Sena Đorović, Marija Vicković, Kalina Kovačević, Ljiljana Cincar Danilović, Srboljub Milin, Radovan Miljanić, Andreja Maričić, Predrag Miletić, Uroš Urošević, Igor Ilić, Nemanja Jokić i mnogi drugi. Posle najava premijere, te izveštaja posle te svečane večeri i osvrta kritike, medijska pažnja najčešće jenjava ili sasvim zamire. Ne i kad je reč o Velikoj drami! Ubrzo po premijeri novine su počele da objavljuju kako su se pred vrata Pozorišta vratili tapkaroši koji ulaznice za ovu predstavu prodaju po ceni duploj od realne, novinari i javne ličnosti su čitaocima počeli da preporučuju ovaj naslov, koji se našao na svim top-listama popularnih pozorišnih ostvarenja. I – tako punih trinaest godina. Ukupno 200 predstava i skoro 100.000 gledalaca.

Jelica Stevanović

Beograd, 22. februar 2015.