ГОДИНЕ ВРАНА

О представи
Београд 1917. и 1918.године. Дунав је заледио и рат већ траје. Толико недаћа, да пошаст у виду небројивости врана само употпуњује библијске околности. За разлику од Сартрових ``Мува``, вране не опомињу, оне су више од симбола. Вране су равноправни грађани Београда и сведоци су догаћаја. 
Биле су то године неочекиваних пријатељстава, профитера, тихих сахрана, вешања, грејања на паркет, двобоја, преког суда што -правног што друштвеног и да биле су то године жељне љубави. Године кад интелект губи вредност прегажен потребностима уличног пуког сналажења. Из таквих историјских околности рађају се најискреније људске приче, у којима је љубав немогуће порећи и у којима таква чиста и искрена емоција мора да боли. 

Данка Секуловић

Реч драматурга
Историја која се преселила у драму, драма која је постало роман, бестселер, и која се сада остварила као представа. Баш толико је ова прича желела да се исприча, толико да јој ни један уметнички облик није ништа одузео - већ ју је сваки нови облик додатно обогатио. 
Ово је прича о судбини Београда током првих година слободе након Првог светског рата. Прича о љубави којој се не можемо одупрети и која је наравно забрањена. О временима кад је грешно волети, и кад нас само љубав може загрејати. 
Док драматис персоне суочене са незапамћеном хладноћом покушавају да презиме огревом на књиге, њихове судбине нас још једном уче како је то живети и преживети светски рат. 
Иако се данас више животом не брани част, и изласци на двобој део су прошлости, вредности за које смо се јуче и данас борили делују тек само као слаби траг у поређењу са некадашњим борбама за опстанак, борбама за сваки залогај или лек. 
Попут учитељице која не одустаје од својих ученика, ова историјска прича упозорава и подсећа на све жртве које рат доноси, и то у несрећном тренутку док нам прети Трећи светски рат. 
Често је ``Велика драма`` Синише Ковачевића описивана као најамбициозније дело овог аутора. Тој тврдњи морамо додати синтаксу ДО САД! Јер ``Година врана`` без устручавања или лажне скромности претендује да преузме тај опис. Препуна историјских факата, уклопљених у лиричне мотиве ова драма је и више од велике, то је дело које нас води и кроз догађаје који су временски у прошлости у односу на радњу, док несумњиво слуте на недаће које ће се тек догодити, тј које ће тек постати део наше пребогате историје. 

СИНИ­ША КОВА­ЧЕ­ВИЋ­
Рођен је 30. маја 1954. у Срем­ској Митро­ви­ци, где је завр­шио основ­ну шко­лу и гим­на­зи­ју. Дипло­ми­рао је дра­ма­тур­ги­ју на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду. Пише и режи­ра за позо­ри­ште, филм, радио и теле­ви­зи­ју.
Напи­сао је позо­ри­шне дра­ме: Послед­ња рука пред фај­ронт, Ново је доба, Кра­ље­вић Мар­ко, Све­ти Сава, Рави, Ђене­рал Милан Недић, Јанез, Хотел Евро­па, Бај­ка о чешљу и вио­ли­ни, Сле­пач­ка ака­де­ми­ја, Вирус, Чар­дак ни на небу ни на земљи, Зеч­ји насип, Срп­ска дра­ма, Вели­ка дра­ма, Нај­лон и сви­ла, Чуде­сни, и нарав­но Учи­те­љи­ца која ће бити изво­ђе­на под нази­вом Годи­не вра­на.
Аутор је два­де­сет радио дра­ма изве­де­них на југо­сло­вен­ским, руским и немач­ким радио ста­ни­ца­ма. Теле­ви­зиј­ске дра­ме Мала шала, Све­ча­на оба­ве­за и Вера Хоф­ма­но­ва увр­ште­не су у „Анто­ло­ги­ју ТВ дра­ме“ и побед­ни­це су мно­гих интер­на­ци­о­нал­них фести­ва­ла. Аутор је теле­ви­зиј­ских сери­ја: Нај­ви­ше на све­ту целом, Пор­трет Или­је Пев­ца, Синов­ци и Гор­ки пло­до­ви, од којих је послед­ње две и режи­рао. Напи­сао је сце­на­ри­ја за игра­не фил­мо­ве: Држа­ва мртвих, Нај­бо­љи, Пти­це које не поле­те, Боље од бек­ства, Синов­ци, Маша (послед­ња два је и режи­рао)… Филм Синов­ци је побед­ник Међу­на­род­ног филм­ског фести­ва­ла „Злат­ни витез“ у Москви, а Маша је про­гла­ше­на за нај­бо­љи филм фести­ва­ла у Чена­ју, у Инди­ји. Сери­ја Гор­ки пло­до­ви од 32 јед­но­сат­не епи­зо­де, коју пот­пи­су­је као сце­на­ри­ста и реди­тељ, при­ка­за­на је на наци­о­нал­ној теле­ви­зи­ји и побед­ник је Интер­на­ци­о­нал­ног теле­ви­зиј­ског фести­ва­ла у Руси­ји, у Липец­ку. 
Добит­ник је зна­чај­них награ­да у земљи и ино­стран­ству.
Редов­ни је про­фе­сор дра­ма­тур­ги­је на Уни­ве­р­зи­те­ту.
Њего­ва оства­ре­ња пре­ве­де­на су на енгле­ски, руски, јер­мен­ски, бугар­ски, немач­ки, грч­ки , маке­дон­ски и пољ­ски језик  . 
Живи и ства­ра у Бео­гра­ду и сели­ма Сур­дук у Сре­му и При­стан у Боки Котор­ској.