МИКЕЛАНЂЕЛО

РАДАЧОВСКИ О МИКЕЛАНЂЕЛУ 
Микеланђело је својим стваралаштвом дотакао универзум и показао колико је култура важна и како без ње људско постојање нема смисла. Задивљујући  квалитет његових дела далеко надмашује све оно што наш ум може да замисли. Иако Микеланђелове креације датирају из периода од пре пет стотина година, у савременом добу су још интересaнтније јер достојно репрезентују наш универзум. И данас међу нама постоје надарени људи попут Микеланђела, али не обраћамо пажњу на њих, на њихов дар.... у фокусу је просечност, а  потенцирањем материјалистичке визије света заборављамо на чињеницу ко смо ми, у својој суштини... Поседујући дар од Бога да види оно што нико други не може, изузетно образован, креативан, невероватно вешт, Микеланђело је, у суштини, био усамљеник који је цео свој живот посветио уметности. Никада више неће постојати геније који ће нам подарити креације попут Сикстинске капеле, Пиете или Давида... Микеланђелова  дела представљају највиши домет људског уметничког достигнућа, а управо сада је тренутак да нас подсете како ћемо само уз напоран рад, посвећеност, визију и снажан дух стићи до циља. Култура је наша ДНК, а Микеланђело ће заувек бити њен саставни део.
Приредила: Бранкица Кнежевић

МИКЕЛАНЂЕЛО - УСАМЉЕНИ ГЕНИЈЕ
Један од најзначајнијих уметника свих времена, представник раздобља високе ренесансе, Микеланђело Буонароти централна је фигура Ваше представе. Зашто сте се одлучили да управо он буде тема Вашег стваралачког подухвата?
Још за време школовања у Прагу, желео сам да своје мастер студије окончам делом о Микеланђелу. Такође, неколико пута сам посетио Италију, где сам имао прилике да видим  његова дела у Риму и Фиренци. Што сам више откривао о њему, чинило ми се да све мање знам. То је био веома чудан осећај.  Микеланђелово стваралаштво припада периоду касне ренесансе, али он за мене представља симбол поновног рађања  културе и уметности. Чини ми се да у данашњем друштву не схватамо колико је култура важна. Чак и у овом необичном тренутку у којем се налази читава планета, културни живот је највише угрожен, а људи свој фокус усмеравају на неке друге, наизглед важније садржаје. Микеланђело је био срећан због дара који му је дат и захваљујући коме је успео да створи уметничка дела којима се човечанство диви већ вековима. Избором Микеланђела и његовог стваралаштва као основне теме, желео сам да укажем на значај стваралаштва и на чињеницу колико је важно оставити нешто иза себе. Такође, инспирисала ме је и његова усамљеност. Поред грандиозних Микеланђелових дела, попут Давида или Сикстинске капеле, он је био само људско биће. Тај усамљенички живот изнедрио је нешто чему се дивимо и данас. Моја представа ће све оне људе који не познају Микеланђелово стваралаштво приближити његовој генијалности, а познаваоце и поштоваоце  подсетити на на његов изванредни таленат, али и објаснити чиме је био инспирисан док је стварао. 
Микеланђело је професионално био испуњен, али његов приватни живот није био баш најсрећнији, колико нам говоре подаци које проналазимо у записима о великом уметнику. Да ли мислите да је потрага за таквом врстом среће или утехе уткана у његова дела?
Управо ово питање нас упућује на то да је у животу неопходан баланс. Људско биће може да поседује велики дар, али ће му недостајати нешто животно, чему ће константно тежити. Колико је са једне стране био успешан, талентован и велики уметник, много ствари  му је било одузето и недоступно, уколико их посматрамо из људске перспективе. Микеланђело је је изгубио мајку у раном детињству. Свима нам је познато колико је мајка важна у животу сваког човека. Дирљива и фасцинантна Пиета је настала као успомена на њу. Своју бол је преточио у скулптуру, а потпуно је фасцинантно да је створио у својој двадесет првој години живота. Не знамо поуздано ни какав је био његов однос са најбољом пријатељицом. Такође, јасно је и да је као творац Давида, између осталог,  био опчињен снажним мушким телом, али у том периоду је био јак утицај грчке митологије и култа мушког тела које је сматрано савршенством. У свему овоме лежи чар позоришта. Публика ће и сама трагати за одговорима и, можда, открити Микеланђела у неком другом светлу. Желео сам да кроз своју представу укажем и на фантастичну Микеланђелову посвећеност стварима које је волео. Посебан је био његов однос према мермеру, којем је успевао да удахне живот и у томе је уживао, иако је већи део дана проводио у радионици, у не баш пријатним условима. Микеланђело је живео веома дуго, посебно уколико знамо колико је у његово време трајао просечан животни век и тиме је, такође доказао своју посебност. Своја дела је видео унапред, вероватно и самог Давида, јер га је створио из комада мермера који нико није желео да користи јер је наводно био оштећен и неупотребљив. 
Снажна, дирљива, емоционална музичка нит прати читаву представу. Оно што чини посебан део Ваше уметничке креације је избор музике који сте сачинили и на тај начин употпунили свој кореографски израз. Бирали сте праве бисере класичних мелодија, доминантно из периода барока...
У  свом избору сам се, пре свега, руководио идејом да музика у представи мора, неизоставно да прати расположење, односно емоције. Било ми је потребно неколико месеци да направим коначан музички избор јер сам желео да грандиозна Микеланђелова достигнућа достојно представим и музичком подлогом. Када то кажем, посебно мислим на људски глас. И лично сам једном приликом доживео невероватно духовно искуство, када сам се игром случаја нашао у цркви у Копенхагену и опчињено слушао најчистије гласове хорских певача.
Тема Ваше представе датира из далеке прошлости. Да ли је то утицало и на Ваш кореографски израз?
Желео сам да у свом делу о Микеланђелу сачувам класичан приступ. Размишљао сам и о модернијој поставци, али ипак нисам желео да изазовем шок.  Модерност се огледа у сценографији која је савремено дизајнирана, и на овај начин ћемо уз неокласичну кореографију и класичну музику имати извесне контрасте на сцени који ће, претпостављам, бити интересантни публици.
Бранкица Кнежевић, Позоришне новине бр.142,
одломак из интервјуа са кореографом Мариом Радачовским

МАРИО РАДАЧОВСКИ
Након дипломирања на Плесном конзерваторијуму Eva Jaczová у Братислави, постаје члан Балета Словачког народног позоришта 1989, и  убрзо постаје солиста.  1992. године добио је понуду за ангажман у Холандском плесном театру (NDT) Јиржија Килијана у Хагу. Током свог рада у NDT-у сарађивао је са великим бројем значајних кореографа данашњице, укључујући Јиржија Килијана, Матса Ека, Нача Дуата, Охада Нахарина, Виљема Форсајта, Едуарда Лока, као и многих других. Први солиста Великог канадског балета из Монтреала  постаје 1999, а затим се враћа у Балет Словачког народног позоришта 2000, као гостујући солиста, а затим обавља и функцију уметничког директора у периоду од 2006. до 2010. године. Основао је ансамбл Балета у Братислави којим је руководио од 2011. до 2013. године. Од 2013. на позицији је уметничког директора Балета Народног позоришта у Брну. Звање мастера у области кореографије на Академији извођачких уметности у Прагу стекао је 2018. године. Своје кореографско стваралаштво започео је 2002. године у Великом канадском балету у Монтреалу. Први ангажман Радачовског била је минијатура Писмо, а затим су уследиле Инспирација (2002) и Железничка станица (2004). Након повратка у Словачко народно позориште, поставио је балете Замена (2005), Састанак са лабудом (2007), Ворхол (2007), 68 (2008) и Еверест (2009). На сцени Балета у Братислави, поставио је Монос (2012), Краљицу (2013) или мјузикл Мата Хари (2013). Међутим, већина његових кореографија постављене су ван граница Словачке: Болеро (2006) у Омладинском балету у Квебеку у Канади, Ромео и Јулија (2011), Црно и бело (2012) и Бетовен (2015) у Балету у Гранд Рапидсу у САД и Компулсивно (2013) у Diablo балету у Сан Франциску. Поставио је своју кореографију Црно и бело такође, и у Краљевском балету на Новом Зеланду. Поставке у позориштима у Републици Чешкој: Верне љубави (2012), Заједно (2016), плесна верзија чувеног мјузикла Прича са западне стране (2017) и Ромео и Јулија (2019) у Народном позоришту у Брну, Словенски квартет за Прашки камерни балет (2014) и Кармен за балет Театра Ј. К. Тyл у Плзењу (2016). Остала значајна дела у иностранству: Piano Concerto у летонском Националном балету у Риги (2014) и мјузикл Maria de Buenos Aires за Национални театар оперете у Букурешту (2010). Тренутно ради на поставци представе Бетовен у Народном позоришту у Брну. 

МАРЕК ХОЛИ
Дипломирао на Академији музичких и драмских уметности у Братислави где је стекао звање мастера у области сценографије
Стипендије и међународне студије:
MAPA / Moving Academy of Performing Arts, Холандија 
- Академско позориште, Радионица сценографије, Утрехт, Холандија
- Rencontre de jeunesse, Позоришни фестивал у Авињону, Француска
- Уметнички колеџ Дартингтон, Радионица сценографије, Велика Британија
Аутор је сценографије за преко осамдесет представа, укључујући драме, опере, балете и мјузикле. Као сценограф сарађивао је са професионалним позоришним кућама у Словачкој, Републици Чешкој, Румунији /Национални театар оперете Букурешт/, Летонији /Национални балет Рига/, Украјини /Национална опера у Лавову/, Србији /Балет Народног позоришта у Београду/, Новом Зеланду /Краљевски балет Новог Зеланда/ и САД /Балетска трупа у Гранд Рапидсу/. Његове сценографије за Националну оперу и балет Словачке биле су део званичне изложбене поставке на Светској изложби сценографије у оквиру Прашког квадријенала 2011. године. Израда сценографија за ТВ серије, ТВ студија и филмове представља значајан део његовог стваралаштва. Дизајнирао је сценографију за преко 120 ТВ продукција у Републици Чешкој и Словачкој, неколико реклама и три телевизијске серије. Радио је сценографије за ТВ студија у Букурешту и у Њујорку. Његове сценографске поставке награђене су на неколико међународних фестивала. Од 2010. године делује као независни уметник.