ОТЕЛО

Са­др­жај
1. чин: У лу­ци Ки­пра Мле­ча­ни и до­ма­ћи свет са зеб­њом иш­че­ку­ју при­ста­нак Оте­ло­ве ла­ђе, ко­ја се вра­ћа из бор­бе с Тур­ци­ма. Оте­лов за­став­ник Ја­го злоб­но при­жељ­ку­је го­спо­да­ре­ву про­паст, али Оте­ло се срећ­но ис­кр­ца­ва, об­ја­вљу­ју­ћи сви­ма по­бе­ду над не­при­ја­те­љем. На­род се на оба­ли ве­се­ли по­бе­ди, игра­ју­ћи око ва­тре. Ја­го раз­го­ва­ра с Мле­ча­ни­ном Ро­де­ри­гом ко­ји је до­шао на Ки­пар јер је за­љу­бљен у ле­пу Оте­ло­ву же­ну Де­зде­мо­ну. Ја­го пот­пи­ру­је ње­го­ву же­љу уве­ра­ва­њем да му на пу­ту не сто­ји за­пра­во Оте­ло, већ мла­ди и ле­пи Оте­лов ка­пе­тан Ка­сио, на ко­га је у ства­ри Ја­го љут за­то што га је пре­те­као у на­пре­до­ва­њу. Ја­го и Ро­де­ри­го уз ча­ше ви­на, бр­зо напију не­на­ви­клог Ка­си­ја. Он по­ста­не го­ро­па­дан и Ро­де­ри­го га по Ја­го­вом пла­ну ла­ко иза­зо­ве. Баш у том ча­су до­ла­зи по Ка­си­ја офи­цир Мон­та­но да оду на стра­жу. Ка­сио ма­чем на­ва­ли на ње­га, те око њих на­ста­не гу­жва ко­ја ли­чи на по­бу­ну. У бор­би Ка­сио ра­ни Мон­та­на. Све сми­ру­је за­по­вед­нич­ки глас Оте­ла, ко­ји је си­шао из твр­ђа­ве. Ја­го му ли­це­мер­но опи­су­је Ка­си­ов из­гред и Оте­ло, раз­о­ча­ран, на ли­цу ме­ста де­гра­ди­ра мла­ди­ћа. Ја­го то сма­тра сво­јом по­бје­дом. Сви се ра­зи­ла­зе. Док Оте­ло бди­је до пот­пу­ног сми­ре­ња чи­та­вог гра­да ка ње­му из­ла­зи Де­зде­мо­на и они уто­ну у љу­бав­ни раз­го­вор о то­ме ка­ко је Оте­ло ње­ну на­кло­ност сте­као сво­јим чи­стим ср­цем и хра­бро­шћу. За­гр­ље­ни по­здра­вља­ју зве­зде на ве­дро­ме не­бу.
2. чин: У вр­ту Оте­ло­ве па­ла­те, Ја­го је упу­тио Ка­си­ја да по­тра­жи Де­зде­мо­ну и од ње из­мо­ли ми­лост код Оте­ла. Ја­го, остав­ши сам, ли­ку­је у сво­јој вла­сти­тој злоби. На­и­ла­зи Оте­ло, упра­во у ча­су кад се у вр­ту Ка­сио опра­шта од Де­зде­мо­не. Оте­ло је то за­па­зио, и Ја­го спрет­ним раз­го­во­ром бу­ди у ње­му сум­њу нај­пре у по­ште­ње Ка­си­ја, а за­тим и у од­нос Де­зде­мо­не пре­ма Ка­си­ју. Оте­ло, су­ви­ше на­и­ван да би по­сум­њао у Ја­га, смје­ста по­ста­је жр­твом нај­стра­шни­јих љу­бо­мор­них сум­њи. До­ла­зи гру­па Ки­пра­на ко­ји Де­зде­мо­ни уз пе­сму пре­да­ју цве­ће и да­ро­ве. По­сле то­га Де­зде­мо­на при­ла­зи Оте­лу мо­ле­ћи ми­лост за Ка­си­ја, но он је раз­дра­жен и ­ба­ци ма­ра­ми­цу ко­јим му она же­ли по­ве­за­ти бол­но че­ло. Ту ма­ра­ми­цу по­ди­же са пода Ја­го­ва же­на Еми­ли­ја, Де­зде­мо­ни­на пра­ти­ља, но Ја­го јој је по­тај­но ис­трг­не из ру­ке. Ја­го за­тим на­ста­вља под­ба­да­ти Оте­ло­ву љу­бо­мо­ру. Да би му пре­до­чио до­ка­зе о гре­шној ве­зи Де­зде­мо­не и Ка­си­ја, он нај­пре при­ча ка­ко је чуо Ка­си­ја ка­ко у сну при­зи­ва Де­зде­мо­ну и ње­не по­љуп­це, а за­тим твр­ди да је у ње­го­вој ру­ци ви­дио Де­зде­мо­ни­ну ма­ра­ми­цу ко­ји је Оте­ло до­ду­ше ма­ло­час имао у ру­ци али га ни­је ни по­гле­дао, а са­да Ја­го њи­ме пле­те сво­ју пр­ља­ву сплет­ку. По­ве­ро­вав­ши та­квим до­ка­зи­ма Оте­ло се, ду­бо­ко по­вре­ђен у сво­ме по­ште­њу, за­кли­ње на осве­ту. Ја­го му обе­ћа­ва сво­ју по­моћ.
3. чин: У дво­ра­ни за при­је­ме Оте­ло при­ма вест да се при­бли­жа­ва мле­тач­ка га­ли­ја с ду­жде­вим по­сла­ни­ком. Ја­го му до­шап­та­ва по­след­ње мрач­не ми­сли, под­се­ћа­ју­ћи га на мармицу, а за­тим се по­вла­чи пред до­ла­ском Де­зде­мо­не. Оте­ло при­ла­зи же­ни, то­бо­же је уљуд­но по­здра­вља, но иро­нич­но на­во­ди раз­го­вор на марамицу за ко­ју Де­зде­мо­на ве­ру­је да је из­гу­би­ла. Она у пр­ви час не схвата озбиљ­ност Оте­ло­ва бе­са и ми­сли да је он ти­ме хо­ће од­вра­ти­ти од ње­них мол­би за Ка­си­ја. То да­ка­ко љу­бо­мор­ног Оте­ла пот­пу­но из­ба­цу­је из рав­но­те­же. Де­зде­мо­на пла­че пр­ви пут у свом до та­да срет­ном бра­ку, но Оте­ло оста­је не­ми­ло­ср­дан те је у бе­су на­зи­ва кур­ти­за­ном. Сле­ђе­на од те увре­де, Де­зде­мо­на се је­два при­бе­ре. Оте­ло­во из­ви­ње­ње са­мо је но­ва зам­ка, по­сле ко­је по­на­вља те­шку увре­ду и те­ра же­ну од се­бе. Остав­ши сам, он нај­пре мо­ли не­бо да га по­ште­ди раз­о­ча­ре­ња ко­ја не мо­же под­не­ти а за­тим по­ново пла­не же­љом за осве­том и до­ка­зом. Утр­ча­ва Ја­го: Ка­сио је ту, и до­каз ће Оте­ло ви­де­ти за­час. Оте­ло се скри­ва и при­слу­шку­је раз­го­вор Ја­га и Ка­си­ја. Њих дво­ји­ца раз­го­ва­ра­ју о Ка­си­је­вој де­вој­ци Бјан­ки, но Оте­ло је пре­да­ле­ко да би то ра­зу­мео, те ми­сли да се њи­хо­ве дво­лич­не при­мед­бе од­но­се на Де­зде­мо­ну. Осим то­га, Ка­сио по­ка­зу­је Де­зде­мо­ни­ну ма­ра­ми­цу ко­ју је на­шао у свом ста­ну. Оте­ло је из за­кло­на пре­по­зна­је, не слу­те­ћи да је Ја­го био тај ко­ји је ма­ра­ми­цу оста­вио у Ка­си­је­вом ста­ну. Тру­бе, од­је­ку­ју­ћи са свих стра­на, на­ја­вљу­ју до­ла­зак мле­тач­ког по­сла­ни­ка. Ка­сио се по­вла­чи, а Оте­ло с Ја­гом до­го­ва­ра да Де­зде­мо­ну уби­је у ње­ној по­сте­љи, док ће се за Ка­си­ја по­бри­ну­ти Ја­го. До­ла­зи Ло­до­ви­ко, по­сла­ник из Ве­не­ци­је, и до­но­си пи­смо мле­тач­ког ду­жда Оте­лу. Овај из пи­сма са­зна­је да је сме­њен, и да власт на Ки­пру пре­у­зи­ма Ка­сио. Ка­сио бу­де по­зван и Оте­ло му сме­ста пре­да­је власт, а за­тим пред чи­та­вим дво­ром јав­но вре­ђа Де­зде­мо­ну и про­кли­ње је. Сви по­бе­ег­ну од ње­га, он па­да у не­свест, го­њен ви­зи­јом ма­ра­ми­це и Де­зде­мо­ни­ног гре­ха. Над њиме по­дло ли­ку­је Ја­го.
4. чин: У сво­јој спа­ва­о­ни­ци Де­зде­мо­на се спре­ма на по­чи­нак. Ве­о­ма је ту­жна, јер не раз­у­ме Оте­ло­во по­на­ша­ње. Еми­ли­ја је те­е­ши, рас­пли­ћу­ћи јој ко­су. Де­зде­мо­на пје­ва ту­жну пе­сму о вр­би - о де­вој­ци ко­ју је оста­вио њен дра­ги. Те­шка ср­ца се опра­шта од Еми­ли­је, из­го­ва­ра сво­ју мо­ли­тву и ле­же у по­сте­љу. Ула­зи Оте­ло, при­ла­зи ти­хо усну­лој же­ни и бу­ди је по­љуп­цем. Та­да је крат­ко оба­ве­шта­ва да јој је куц­нуо по­след­њи час; оп­ту­жу­је је да је би­ла љу­бав­ни­ца Ка­си­ју, а кад она тра­жи су­о­че­ње, Оте­хо од­го­ва­ра да је Ка­сио већ мр­тав, и да­ви не­срет­ну же­ну. На вра­та ку­ца Еми­ли­ја. Она ја­вља Оте­лу да је Ка­сио убио Ро­де­ри­га. Та­да се с по­сте­ље за­чу­је глас уми­ру­ће Де­зде­мо­не. На Еми­ли­ји­ну ви­ку сви до­тр­че. Она пред сви­ма оп­ту­жу­је Ја­га за сплет­ке о не­ве­ри Де­зде­мо­не. Ја­го по­бјег­не. Оте­ло пре­ка­сно уви­ђа сво­ју коб­ну за­блу­ду, те се и сам уби­ја; уми­ру­ћи, не­жно по­след­њи пут љу­би мр­тву Де­зде­мо­ну.

ВЕРДИ И ЊЕГОВА ОПЕРА ОТЕЛО

После Аиде, која je први пут изведена у Каиру 24. децембра 1871. године, приликом отварања Суецког канала, наступила je у Вердијевом стваралаштву пауза од скоро шеснаест година. Мислило се да je велики маестро, већ одавно стар, дефинитивно напустио стваралачки рад и да je за њега дошло време да буде један од оних стараца за које je Манцони рекао да „отварају своју душу чистим и невиним мислима гроба“. Међутим, стари Верди за време ове паузе и ћутања од шеснаест година трансформирао се у једног новог и подмлађеног уметника, који je у седамдесетчетвртој години дао своје ремек-дело, Отела. Идеја да компонује потресну Шекспирову трагедију одавно je преокупирала Вердија. Унутрашњи рад његове мисли и његовог духа око Шекспировог сижеа морао je бити дуг и сложен; компоновање пак саме опере било je, као увек, врло брзо. Може се замислити колико je било интересовање не само у Италији, него у целом свету, када се чуло да Верди компонује Отела или Јага, како je најпре изгледало да ће се ново дело звати. Узалуд се стари маестро трудио да објави да не ради ништа ново, да музика захтева „младост чула, жестину и жар крви и пуноћу живота“, да су „деца стараца рахитична и анемична“. Цео свет je знао да Верди има још младост душе и духа, да je његова крв још топла, да још ужива сву пуноћу живота; цео свет je био сигуран да овај старац још може да подари живот здравој и снажној деци, да створи нова и велика дела. И заиста, Отело je изведен 5. фебруара 1887. године на сцени миланске Скале. To je била нова велика победа латинског генија који je знао да се прилагоди новим тенденцијама и новим законима модерне уметности, промени укуса, и да искористи сав прогрес композиционе технике, али у исти мах да сачува своју пластичност, своју топлину и свој тип. Ово није први пут да Верди компонује један Шекспиров сиже. Тридесет и седам година пре Отела он je компоновао Магбета, дело неједнаке вредности, које je имало само осредњи успех. Доцније, пре него што се решио да ради Бал под маскама, бавио се проблемом компоновања Краља Лира. Овога пута Вердијев млађи савременик и његов либретиста Ариго Боито знао je и умео да сједини Шекспира и Вердија у једно ремек-дело достојно једног и другог. Песник, уз то и сам композитор, човек који je имао тачно схватање драмских и музичких могућности једног доброг либрета, Боито, створио je најбољи оперски текст који je написан после Вагнерове смрти. Рађен пo Шекспиру, Боитов либрето има местимично више јединства и контраста. Да поменемо најпре љубавни дует првог чина. Већ je Зонентал приметио да у Шекспировом Отелу недостаје интимна љубавна сцена између Дездемоне и Отела, која би значила контраст и дубљу мотивацију сценама љубоморе. Код Шекспира, Отело испољава своју љубав свега у неколико речи; самог са Дездемоном видимо га искључиво као њеног мучитеља и убицу. Љубавни дует при крају првог чина, поред тога што je у драмском ткиву испунио ту празнину, пружио je прилике Вердију да напише неколико искрених и дубоко проживљених мелодијских фраза, које ће се, као реминисценција и лајтмотивски детаљ у партитури, поновити при завршној сцени уморства Дездемоне. Поред тога, у четвртом чину, једном од најлепших у оперској литератури уопште, Боито je спојио сцену са Емилијом са сценом уморства избацујући Родригово убиство. Ha тај начин радња je добила више јединства, a драмска конструкција чина више целине. Најзад, чини нам се да je Боито другачије поставио карактер Jara. Код Шекспира, Jaгo je интригант. Подлога те интриге je његова запостављеност у каријери. Код Боита, међутим, Jaгo, je, у чувеном „Креду“, подигнут до симбола зла, „до демонског управљача судбине“. Верди je у Отелу остварио реформу музичке драме на основама које се разликују од Вагнерових принципа. Он je хтео да дође до циља, како je сам говорио, „другим путевима и кроз друга врата“ и да створи тип музичке драме нов и модеран, али у суштини италијански и латински. Ако je у изграђивању драмске целине чина и активирању оркестра следио Вагнерове музичко-драмске принципе, у музичком постављању карактера личности и цртању њихових психолошких профила, Верди je, као јужњак и Италијан, остао веран типичној латинској концепцији мелодијског остваривања опере. И у Отелу je мелодијска линија носилац драмског израза, само што се она таласа над једним покретљивијим оркестарским ткивом у којем je јаче наглашен драмски момент. Његова топла и распевана мелодика, у којој je остварен чвршћи однос речи и тона, и његови детаљније студирани речитативи, остали су по инспирацији чисто италијански и сачували латинску елеганцију и чистоћу. Од значајних места у партитури Отела треба поменути снажну и драматичну сцену буре на почетку првог чина, у којој je младалачки темперамент седмадесетогодишњег Вердија дошао до пуног израза и која пo акцентима и ефекту достиже грандиозни опис буре и олује у уводу Вагнерове Валкире, Јагову и Касијеву напитницу, љубавни дует који се одвија у опојној атмосфери медитеранске звездане ноћи са прекрасном и незаборавном мелодијом која се пење до висина тристановских љубавних сцена, затим сцену између Jaгa и Отела, изванредну пo експресији скривених душевних покрета, демонски Јагов „Кредо“, причу о Касијевом сну, у којој се Верди хармоничар показује у новој светлости, чувени квартет у којем су на једној хармонској основи остварена четири разнородна расположења: страх Дездемоне, црне слутње Отела, узнемиреност Емилије и тријумф Јага, затим терцет о марамици, два узбудљива Отелова монолога и најзад, као круна свега, четврти чин, у чијој музици чудно звуче ноћне мистерије природе, љубав, страх и сумња: Дездемонина дечја песмица, њена вечерња молитва, узбудљиви трагични крај Отела са последњим звуцима дивне љубавне мелодије дуета из првог чина.

Бранко Драгутиновић

ПАОЛО БАЈОКО
Паоло Бајоко је рођен 1952. у Италији. Студира музику, класичан и модеран плес. Дипломирао је 1980. на Катедри за архитектуру, са темом Рођење италијанског театра. Режију и глуму је учио у позоришту Јержија Гротовског и Один театру Еуђенија Барбе. Основао је своје позориште 1980. и током следеће деценије је на сцену поставио више од тридесет класичних и модерних драма Бокача, Шекспира, Сервантеса, Казанове, Игоа, Диме, Лорке, Брехта...
Учествовао је у продукцији филма Травијата (1982) са Пласидом Домингом и Терезом Стратас, у режији Франка Зефирелија; ово искуство га је определило за каријеру режисера, сценографа и костимографа у опери, коју почиње 1988. Режирао је преко десет опера у Лирском театру у Сполету (Италијанка у Алжиру, Служавка господарица, Травијата...),  две опере за фестивал Мађо музикале у Фиренци (Росинијева Срећна превара и савремена опера Perso per Perso Бађанија), као и Вердијевог Фалстафа у Театру „Верди“ у Сасарију. Следи неколико истакнутих оперских продукција у Јапану (Перголезијева Служавка господарица и Керубинијев Il Giocatore – 2002;  нова продукција Травијате у Кјоту – 2003; Травијата је 2004. била веома добро примљена у Токију и Осаки, а гостовала је и у 12 већих јапанских градова). Као редитељ и сценограф потписује веома успешну продукцију Вердијевог Атиле у Опери у Риму, 2005. У миланској Скали режира серијал од 25 епизода о Марији Калас и учествује у планирању Изложбе поводом обележавања 20-годишњице њене смрти. У Опери „Карло Феличе“ у Ђенови, организовао је велику манифестацију у част Марије Калас и њене интерпретације Изолде у Вагнеровој опери Тристан и Изолда. Поново режира Травијату у Вердијевом театру у Месини, Белинијеву Норму у Корејској националној опери у Сеулу и Љубавни напитак у оперским кућама у Даејеону, Даегу и Гојангу, у Кореји (2009). У Националном театру Кипра 2011. режира Еурипидове Баханткиње; а од 2012. до 2014: Трубадур и Кармен за Фестивал у Толентину, Дон Ђовани за Фестивал у Нарнију, Livietta e Tracollo за Фондацију „Брунело Кучинели“,  организује Омаж Каласовој и Висконтију, специјалну представу у вили Лукина Висконтија (на острво Искју), води радионицу са младе америчке оперске певаче у Њујорку. У мају 2015. је режирао Livietta e Tracollo у Монголској народној опери, у Улан Батору, а у октобру Риголета за Међународни оперски фестивал у Даегу, Кореја. Учествовао је на међународним фестивалима у Француској (Тур и Руано), Грчкој (Солун), Шпанији (Барселона), Мађарској (Будимпешта) и на фестивалима у Италији. Уз режисерску, сценографску и костимографску каријеру, био је професор извођачких уметности и режије на Универзитету у Перуђи; две његове драме су имале великог успеха код критике и публике и објављене су у Позоришном магазину „Сипарио“; аутор је сценарија за телевизију и филмове; пројектовао је и саградио нови театар на отвореном са 1800 седишта за Оперски фестивал у Нарнију, који је свечано отворен Вердијевом Аидом у његовој режији (2006).

АНА ЗОРАНА БРАЈОВИЋ
Рођена је 1975. године у Београду. Дипломирала је клавир на Факултету музичке уметности у Београду, у класи проф. Мирјане Шуице Бабић и магистрирала дириговање у класи маестра Јована Шајновића. Добила је Октобарску награду за достигнућа у музичкој уметности 1995, као најмлађи кандидат. На такмичењу „Борис Христов“ у Софији 2000, осваја Прву награду за извођење и корепетицију. За школску 2003/04. добија Фулбрајтову стипендију у оквиру које се усавршавала на Пибоди (Peabody) конзерваторијуму у Балтимору, у класи проф. Густава Мејера. Од 1. октобра 1994. је асистент диригента, а од 2000/01. стални диригент Оперe и Балета Народног позоришта. Као најмлађи диригент који је стао за пулт Опере, 1995. је дириговала Моцартову Чаробну фрулу. Дириговала је светску премијеру опере о Николи Тесли Љубичаста ватра Џона Гибсона, 2006. Од 2007. до 2012. диригује текући репертоар у матичној кући, између осталог и обнове опера Севиљски берберин (2010) и Бал под маскама (2011). Росинијевим Севиљским берберином је 24. новембра 2011. обележила 20 година уметничког рада. Каријеру је започела 1991. као пијаниста, мноштвом концерата у Србији и иностранству. У Задужбини „Илије М. Коларца“ је 1995. одржала променадни концерт у пратњи Симфонијског оркестра РТС, као пијаниста и диригент. Од тада је редовни гост овог оркестра, са којим је 2003. (уз учешће Хора РТС) снимила CD са свитом Александра Костића Deus Absconditus. Учествовала је на концерту Millenium Stage у Кенеди центру у Вашингтону. У сарадњи са музичарима Метрополитена, 2006. је учествовала на Бруклиншком фестивалу музике у Њујорку. Радила је и у оперским кућама у Балтимору и Вашингтону. У сарадњи са Сарајевском филхармонијом, дириговала је Жизелу у Народном позоришту у Сарајеву 2011. Од почетка сезоне 2014/15. је вршилац дужности директора Опере Народног позоришта у Београду.