Рат и мир

Реч драматурга
Ромен Ролан је о Рату и миру написао – „ово дело, као живот, нема почетак, нема крај. Оно је сам живот, у вечном покрету.“
 И заиста, Толстојев роман нема, у конвенционалном смислу, почетак и крај. Прво поглавље нас убацује у салон Ане Павловне Шерер, где се окупља петроградско племство и интелигенција. Ту се расправља о Наполеону, цару Александру, Аустрији, Пруској, будућем рату, али се истовремено склапају послови преко царске породице, бракови из интереса, и води се брига ко ће бити најлепше обучен у салону. Без икаквих увода, објашњавања, или посебних назнака који ће од ликова који се ту налазе бити главни протагонисти, који споредни ликови, а који се више никад неће појавити у роману. Тако и наративни крај (сам крај Рата и мира је заправо дужи есеј о Толстојевом схватању историје) уместо да завршава радњу, уводи нову тему, нов догађај: зачетак декабристичког устанка у Русији 1825. године.
Занимљиво је зашто се Рат и мир овако завршава. Толстој је заправо хтео да пише роман управо о декабристичком устанку, али је у истраживању схватио да се корени тог догађаја налазе у наполеонским ратовима који су се водили од 1803. до 1815. године. Стога је Рат и мир писан скоро као увод у оно што је Толстоја заправо занимало – а на крају, Толстој никад није написао књигу о декабристима.
Ипак, шта је суштина Рата и мира? Суштина, чини ми се, је у трагању. Протагонисти романа су у сталном трагању, траже Бога, љубав, славу, срећу, смисао живота... Пјер Безухов се запита: „Чему служи наш живот? Зашто смо ми на овоме свету? Шта то људи и човечанство имају да саграде и изведу својим животом?“ Мислим да је то основно питање које Толстој поставља, суштинска тема књиге – сходно томе, суштинска тема драматизације и представе.

Федор Шили

Реч редитеља
Узбуркано море Човјечанство и историја су попут природе; сад је мирна и ништа не може пореметити тај мир, али већ долази олуја која ће све промијенити; као и море кад се узбурка. А ми смо само сићушне честице, становници тог организма природе. Понекад мислимо и да управљамо тим организмом. А заправо нас таласи уздижу спуштају и разбацују. И сви смо исти само што неке тај талас у моменту подигне и ми видимо лидера, генија, снагу, док неке друге тај исти талас разбаца у жртве и губитнике. То је Толстојево узбуркано море историје. Ми видимо лидере и вође и покретаче и ратове, а Толстој види један природан а нама несхватљив процес, море историје које се узбуркало. Узбуркано море Европе - данас немирније него икада у новијој историји. Шта се то дешава? Свијет се мијења, као на почетку 19. вијека када Наполеон Европом носи нови свјетски поредак и говори о заједничкој отаџбини - Европи без граница. За њим остају милиони мртвих који не прихватају његову слободу. Свијет је пред, до тада, „највећим ратом што га је икада било“. Шта се дешава? „Не покушавајте да разумете“ виче нам Толстој. „Јер нећете разумети.“ Као што животиње у обору не разумеју кад газда издвоји једног овна и храни га боље него друге. Остале животиње мисле да је тај ован геније и лидер. А онда се чуде и плаше када тај исти ован први буде заклан и поједен. Питају се шта се десило, гдје је направио грешку? То је логика која је изван нас. Једино што можемо да разумемо је да смо само оруђе у рукама историје. Да историјом управљају неизбежности. Како режирати Рат и мир? Као што Кутузов води Бородинску битку, разумевањем околности које нас прате и да процесом управљају случајности и неизбежности које треба стално препознавати, те не заборављати да смо сви честице у том великом организму Рата и мира. И како рече Питер Брук, у једној представи: Ништа није важније од људи који у њој учествују.

Борис Лијешевић