РАТ И МИР

по роману Л. Н. Толстоја, у драматизацији Федора Шилија

О представи

О ТОЛСТОЈУ

Лав Николајевич Толстој, писац, филозоф и просветитељ, рођен је 9. септембра 1829.године у Јасној Пољани, провинција Тула, у богатој аристократској породици.Носио је титулу грофа и био дечак када су му родитељи преминули. Уписује Универзитет у Казању, али студије убрзо напушта. Са 22 године прикључује се царској армији на Кавказу заједно са братом. Почиње да пише  трилогију „Детињство“, „Дечаштво“, „Младост“. Због заслуга у Кримском рату (1853-1856) и борби за ослобођење Севастопоља добија орден за изузетну храброст. По завршетку рата одлази у Санкт Петербург и објављује „Севастопољске приче“ у часопису „Савременик“. Његов изузетан списатељски таленат одмах бива примећен. На даљи развој његовог књижевног талента утиче боравак у Европи, где сусреће Виктора Игоа писца романа „Јадници“ и филозофа Пјера Жозефа Прудона. „Ако спомињем разговор са Прудоном, то је да бих показао да је у мом личном искуству, он био једини човек који је разумео значај образовања и штампе у наше време.“ - рекао је Толстој о Прудону. Инспирисан искуствима из Европе по повратку у Јасну Пољану оснива тринаест школа за децу руских сељака и своје виђење образовања износи у есеју „Школе у Јасној Пољани“. Царска тајна полиција не одобрава његове ставове о образовању и школе су убрзо укинуте.
Своје прво ремек-дело, роман „Рат и мир“ објављивао је по деловима у периоду од 1863. до 1869. године. Ово дело важи за један од највећих романа светске класике икада написаних. Друго Толстојево ремек-дело је „Ана Карењина“, роман објављен 1878. године. Након овог романа Толстој се окренуо хришћанским темама истичући етичку идеју хришћанства, коју он схвата у хуманистичком кључу, као основу свеопштег братства људи.
Од 1862. године био је ожењен Софијом Андрејевном Берс и имали су тринаесторо деце.
Многи светски писци дивили су се Толстојевом стваралаштву, а Вирџинија Вулф, енглеска књижевница, назвала га  је  највећим романописцем свих времена. У анкети портала „The Top 10“ 125 америчких и британских савремених књижевника прогласило је Толстоја за најбољег писца претходна два века.
У току зимске ноћи напустио је дом и упутио се на железничку станицу у Астапову. Тамо је преминуо услед запаљења плућа 20.новембра 1910.


РЕЧ ДРАМАТУРГА

Ромен Ролан је о Рату и миру написао – „ово дело, као живот, нема почетак, нема крај. Оно је сам живот, у вечном покрету.“
 И заиста, Толстојев роман нема, у конвенционалном смислу, почетак и крај. Прво поглавље нас убацује у салон Ане Павловне Шерер, где се окупља петроградско племство и интелигенција. Ту се расправља о Наполеону, цару Александру, Аустрији, Пруској, будућем рату, али се истовремено склапају послови преко царске породице, бракови из интереса, и води се брига ко ће бити најлепше обучен у салону. Без икаквих увода, објашњавања, или посебних назнака који ће од ликова који се ту налазе бити главни протагонисти, који споредни ликови, а који се више никад неће појавити у роману. Тако и наративни крај (сам крај Рата и мира је заправо дужи есеј о Толстојевом схватању историје) уместо да завршава радњу, уводи нову тему, нов догађај: зачетак декабристичког устанка у Русији 1825. године.
Занимљиво је зашто се Рат и мир овако завршава. Толстој је заправо хтео да пише роман управо о декабристичком устанку, али је у истраживању схватио да се корени тог догађаја налазе у наполеонским ратовима који су се водили од 1803. до 1815. године. Стога је Рат и мир писан скоро као увод у оно што је Толстоја заправо занимало – а на крају, Толстој никад није написао књигу о декабристима.
Ипак, шта је суштина Рата и мира? Суштина, чини ми се, је у трагању. Протагонисти романа су у сталном трагању, траже Бога, љубав, славу, срећу, смисао живота... Пјер Безухов се запита: „Чему служи наш живот? Зашто смо ми на овоме свету? Шта то људи и човечанство имају да саграде и изведу својим животом?“ Мислим да је то основно питање које Толстој поставља, суштинска тема књиге – сходно томе, суштинска тема драматизације и представе.
Федор Шили


РЕЧ РЕДИТЕЉА

Узбуркано море Човјечанство и историја су попут природе; сад је мирна и ништа не може пореметити тај мир, али већ долази олуја која ће све промијенити; као и море кад се узбурка. А ми смо само сићушне честице, становници тог организма природе. Понекад мислимо и да управљамо тим организмом. А заправо нас таласи уздижу спуштају и разбацују. И сви смо исти само што неке тај талас у моменту подигне и ми видимо лидера, генија, снагу, док неке друге тај исти талас разбаца у жртве и губитнике. То је Толстојево узбуркано море историје. Ми видимо лидере и вође и покретаче и ратове, а Толстој види један природан а нама несхватљив процес, море историје које се узбуркало. Узбуркано море Европе - данас немирније него икада у новијој историји. Шта се то дешава? Свијет се мијења, као на почетку 19. вијека када Наполеон Европом носи нови свјетски поредак и говори о заједничкој отаџбини - Европи без граница. За њим остају милиони мртвих који не прихватају његову слободу. Свијет је пред, до тада, „највећим ратом што га је икада било“. Шта се дешава? „Не покушавајте да разумете“ виче нам Толстој. „Јер нећете разумети.“ Као што животиње у обору не разумеју кад газда издвоји једног овна и храни га боље него друге. Остале животиње мисле да је тај ован геније и лидер. А онда се чуде и плаше када тај исти ован први буде заклан и поједен. Питају се шта се десило, гдје је направио грешку? То је логика која је изван нас. Једино што можемо да разумемо је да смо само оруђе у рукама историје. Да историјом управљају неизбежности. Како режирати Рат и мир? Као што Кутузов води Бородинску битку, разумевањем околности које нас прате и да процесом управљају случајности и неизбежности које треба стално препознавати, те не заборављати да смо сви честице у том великом организму Рата и мира. И како рече Питер Брук, у једној представи: Ништа није важније од људи који у њој учествују.
Борис Лијешевић


ФЕДОР ШИЛИ

Рођен је у Београду. Дипломирао је драматургију у класи професора Синише Ковачевића на Академији уметности у Београду.
Драме:
Чаробњак, Народно позориште Сомбор
Ноћна стража, Атеље 212
Београд – Лондон, у оквиру пројекта Београдске приче 04, Студентски културни центар
Драматизације:
Шандор Мараи, Мир у Итаки, Csiky Gergely Szinhaz, Темишвар
Александар Пушкин, Евгеније Оњегин, Позориште младих, Нови Сад
Александар Тишма, Употреба човека, Нови тврђава театар Чортановци /Ujvideki szinhaz, Нови Сад / Град театар Будва / East West Центар, Сарајево
Читач, по мотивима романа Бернхарда Шлинка, Београдско драмско позориште
Клаус Ман, Мефисто, Ujvideki szinhaz, Нови Сад
Драматург:
Борис Лијешевић и Јелена Кисловски Лијешевић, Плодни дани, Атеље 212 / Културни центар Панчево
Карло Голдони, Слуга двају господара, Град театар Будва / Српско Народно Позориште Нови Сад / Народно позориште „Тоша Јовановић“ Зрењанин
Пети парк, БИТЕФ Театар / БЕЛЕФ
Алфред де Мисе, Лоренцачо, Југословенско драмско позориште
Добитник Стеријине награде за најбољи текст за представу Чаробњак.
Добитник специјалне награде за драматизацију Употребе човека на Фестивалу првоизведених представа у Алексинцу. Драма Чаробњак je штампана у часопису Сцена.


БОРИС ЛИЈЕШЕВИЋ 

Рођен је 1976. у Београду, а одрастао у Будви где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на Одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Дипломирао је режију 2004. године на Академији уметности у Новом Саду, где и данас води класу глуме као ванредни професор.
Троструки стипендиста Гете института у Београду. Сарадник Загребачкога глумачког студија где се бави Стразберговом Методом.
У свом редитељском раду сусретао се с различитим насловима, ауторима и правцима. Прве године професионалне каријере обележавају сарадње са српским драмским ауторима млађе и средње генерације: Федор Шили, Миња Богавац, Душан Спасојевић; занимају га савремени регионални и европски аутори: Давид Харовер „Присуство“, Џон Озборн „Осврни се у гневу“, Луц Хибнер „Грета стр.89“, Оља Лозица „Огреботине“, Федор Шили „Чаробњак“, Ксенија Драгунска „Осећај браде“, Игор Штикс „Брашно у венама“, Јасмина Реза „Белла фигура“ Иван Вирипајев „Пијани“.
Значајан део његовог опуса чини рад у документарном позоришту, у којем ауторски пројекти настају снимањем тематских разговора с одабраним анонимним саговорницима који откривају своја аутентична искуства: „Чекаоница“, „Плодни дани“, „Поводом Галеба“, „Очеви су град(или)“, „Пети парк“.
Од класичних дела драмске литературе  режира комедију Карла Голдонија „Слуга двају господара“, Еурипидову „Алкестиду“, „Лоренцачо“ Алфреда де Мисеа.
Оперу Исидоре Жебељан „Две главе и девојка“ према либрету Борислава Чичовачког, коју је радио 2016. прво је његово искуство у области опера; супервизор режије дечије опере „Дечија соба“ М. Живковића по стиховима Десанке Максимовић  
Велики и све већи и важнији део редитељског опуса чине представе настале према драматизацијама романа: „Општинско дете“ Бранислава Нушића, „Јаре у млеку“ Јурија Пољакова, „Елијахова столица“ Игора Штикса, „Мирни дани у Миксинг Парту“ Ерленда Луа, „Мир на Итаки“ Шандора Мараија, „Blue moon“ Дамира Карака­ша, „Употреба човека“ Александра Тишме, „Мефисто“ Клауса Мана…

Његов рад награђен је многим домаћим и регионалним наградама  међу којима су три Стеријине награде (за ауторски пројекат представе „Чекаоница“, за режију представе „Чаробњак“ и за најбољу представу „Пијани“), две награде сарајевског магазина Дани – Храбри нови свет у оквиру фестивала МЕСС, Награда Мира Траиловић – гранд при фестивала Битеф, Награда Љубомир Муци Драшкић, Награда Бојан Ступица, Награда града Београда за позоришно стваралаштво Деспот Стефан Лазаревић, Награда за режију Анђелко Штимац на Фестивалу малих сцена у Ријеци, Награда Петар Кочић на фестивалу у Бањалуци, Гранд при на фестивалу у Брчком, Награда Ардалион на фестивалу у Ужицу, Награда Искра културе коју додељује Завод за културу Војводине, награде на фестивалу Вршачка јесен, награде на фестивалу првоизведених представа у Алексинцу, награда фестивала Град театар. Потом годишње награде Атељеа 212, Српског народног позоришта, Београдског драмског позоришта, Југословенског драмског позоришта и др.
Живи и ради између Београда, Новог Сада и Будве.

Премијерно извођење

Премијера 30. мај 2022. / Велика сцена

драматизација Федор Шили

Режија БОРИС ЛИЈЕШЕВИЋ
Драматург ФЕДОР ШИЛИ
Сценограф ЈАЊА ВАЉАРЕВИЋ
Костимограф БОЈАНА НИКИТОВИЋ
Композитор СТЕФАН ЋИРИЋ
Кореограф МИРКО КНЕЖЕВИЋ
Сценски говор ЉИЉАНА МРКИЋ ПОПОВИЋ
Сценски покрет БОЈАНА СТЕФАНОВИЋ
Продуценти МИЛОШ ГОЛУБОВИЋ, ВУК МИЛЕТИЋ
Организатор ГАЛА ДИМОВИЋ
Инспицијент САЊА УГРИНИЋ МИМИЦА
Суфлер МАРИЈА НЕДЕЉКОВ
Асистенти  редитеља ЈЕЛЕНА ШАРКОВИЋ, ИВАН ОРЛЕНКО*
*Иван Орленко је носилац стипендије Резиденцијални програм за уметнике Европске позоришне конвенције у оквиру програма ТРАНСФОРМАЦИЈЕ, суфинансираног од стране програма Креативна Европа Европске уније

ЛИЦА:
Гроф Петар (Пјер) Кирилович Безухов ХАЏИ НЕНАД МАРИЧИЋ
Кнез Николај Андрејевич Болконски МИОДРАГ КРИВОКАПИЋ
Андреј, његов син ДАНИЛО ЛОНЧАРЕВИЋ
Марија, његова кћерка ЗЛАТИЈА ОЦОКОЉИЋ ИВАНОВИЋ
Лиза, жена кнеза Андреја ЗОРАНА БЕЋИЋ ЂОРЂЕВИЋ
Гроф Иља Андрејевич Ростов ДУШАН МАТЕЈИЋ
Грофица Наталија Ростова БОЈАНА СТЕФАНОВИЋ
Наташа, њихова кћерка ТЕОДОРА ДРАГИЋЕВИЋ
Николај, њихов син НЕМАЊА СТАМАТОВИЋ
Соња, њихова рођака НИНА НЕШКОВИЋ
Кнез Василије Сергејевич Курагин СЛОБОДАН БЕШТИЋ
Елен, његова кћерка КАЛИНА КОВАЧЕВИЋ
Анатол, његов син ПЕТАР СТРУГАР
Борис Друбецки ВУЧИЋ ПЕРОВИЋ
Наполеон Бонапарта НЕДИМ НЕЗИРОВИЋ
 
Мајстор светла Милан Коларевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Невенко Радановић
Мајстор тона Небојша Костић
Асистент сценографа Ања Марчетић
Консултант сарадник на изради костима Срђан Перић
Асистент костимографа Јана Захаријевић, Миљана Љубичић

КОСТИМ И ДЕКОР СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА