ПЕ­СНИ­КО­ВА ЛА­БУ­ДО­ВА ПЕ­СМА
Пе­сник две вр­сне дра­ме у сти­хо­ви­ма (Омер и Ме­ри­ма и Да­рин­ка из Рај­ков­ца), пу­то­пи­сац и ро­ман­си­јер (Са­рат и Ви­пу­ли би и по нај­стро­жим кри­те­ри­ју­ми­ма у ко­лек­ци­ји од два­де­се­так нај­ве­ћих свет­ских љу­бав­них ро­ма­на за­у­зео ви­со­ко ме­сто), тво­рац две-три де­се­ти­не по­ет­ских, деч­јих, ма­хом лут­кар­ских ко­ма­да, Сте­ван Пе­шић је осо­бе­на и по­све нео­бич­на по­ја­ва у на­шој сре­ди­ни. На сва­ком ко­ма­ду би по­чео ин­тен­зив­но да ра­ди тек по­што би де­фи­ни­тив­но уоб­ли­чио за­вр­шну сце­ну. Сјај­ну и је­ди­ну на­шу пра­ву мо­дер­ну тра­ге­ди­ју, Да­рин­ка из Рај­ков­ца, Пе­шић је на­пи­сао по на­руџ­би­ни. На­ру­че­ну дра­му о хе­ро­ју Лу­не­ту Ми­ло­са­вље­ви­ћу, ха­мле­тов­ски сум­њи­ча­вом ин­те­лек­ту­ал­цу у ви­хо­ру ре­во­лу­ци­је, ни­је за­вр­шио, али ко зна ко­ли­ко би сјај­них дра­ма ис­пе­вао Сте­ван Пе­шић да су га на­ше по­зо­ри­шне упра­ве по­зи­ва­ле на са­рад­њу. Сте­ван Пе­шић је био ви­зи­о­нар-ли­ри­чар и ње­го­ва ла­бу­до­ва пе­сма је по­ет­ско-фи­ло­зоф­ско-сци­јен­ти­стич­ко-има­ги­нар­на дра­ма о ви­зи­о­на­ру из Сми­ља­на, Те­сла или При­ла­го­ђа­ва­ње ан­ђе­ла. Ко­мад је по­све­ћен ви­зи­о­на­ру Ра­ши По­по­ву, ко­ји је пред­ло­жио нај­бли­жу жан­ров­ску од­ред­ни­цу – сцен­ско при­зи­ва­ње. Уве­ре­ни смо да би се с тим сло­жио пе­сник-дра­ма­ти­чар, ко­ји ни­је до­че­као пре­ми­је­ру. Оти­шао је на пут без по­врат­ка упра­во ка­да је по­сти­гао вр­хун­ско дра­ма­тур­шко мај­стор­ство и то у нај­суп­тил­ни­јем жан­ру по­ет­ско-фи­ло­зоф­ске дра­ме, ко­јој при­па­да бу­дућ­ност. Ко­ли­ко нам је по­зна­то, у свет­ској драм­ској ли­те­ра­ту­ри још ни­ко ни­је од но­ви­нар­ског ин­тер­вјуа са­здао не­ко осо­би­то вред­но сцен­ско де­ло, а Пе­ши­ће­ва дра­ма је не ма­ло сцен­ско чу­до о при­ла­го­ђа­ва­њу јед­ног ан­ђе­ла или ге­ни­ја, ње­го­вом од­ри­ца­њу и об­у­зда­ва­њу ви­зи­ја, чи­ји све­сни од­ла­зак из зе­маљ­ског па­кла ни­је слу­ча­јан као ни да­тум од­ла­ска – пра­во­слав­ни Бо­жић...
То­ком ра­да мо­ји глум­ци, Та­дић и Ми­ља­нић, ен­ту­зи­ја­сти и не­у­мор­ни ис­тра­жи­ва­чи, по­ста­ли су ма­шта­ри и ви­зи­о­на­ри, а то је нај­леп­ше што нам се мо­гло до­го­ди­ти.

Душан Михаиловић, 1995.

РЕ­ДИ­ТЕЉ ДУ­ШАН МИ­ХА­И­ЛО­ВИЋ (1932–2001)
Ди­пло­ми­рао је у пр­вој ре­ди­тељ­ској кла­си про­фе­со­ра Јо­си­па Ку­лун­џи­ћа, 1956. Био је на спе­ци­ја­ли­за­ци­ји у Шек­спи­ро­вом по­зо­ри­шту у Страт­фор­ду. Ре­жи­рао је пре­ко сто по­зо­ри­шних пред­ста­ва, а че­тр­на­ест Шек­спи­ро­вих ко­ма­да је по­ста­вио 24 пу­та. Био је док­тор књи­жев­них на­у­ка (шек­спи­ро­ло­ги­ја) и про­фе­сор дра­ма­тур­ги­је и исто­ри­је по­зо­ри­шта, а Те­ла или При­ла­го­ђа­ва­ње ан­ђе­ла му је би­ла пе­та по­став­ка у На­род­ном по­зо­ри­шту и че­твр­ти ко­мад Сте­ва­на Пе­ши­ћа.