О представи

САДРЖАЈ
ПРВИ ДЕО: ДВОБОЈ
Прва сцена. У дворани замка грофа Луне, војници ишчекују Лунин повратак. Луна је љубоморан на трубадура Манрика, који сваке ноћи пева под прозорима краљичине дворске даме Леоноре. Капетан Ферандо прича војницима на стражи о нестанку Луниног брата од пре петнаест година (Di due figli). Стари Луна је тада наредио да се на ломачи спали Циганка која је, наводно, бацила чини на његовог сина. Циганкина кћи, да би осветила мајку, украла је из замка малог Луниног брата. На ломачи је пронађен сагорели дечји леш, па сви су закључили да јe у питању украдени грофов син. Једино гроф у то није могао да поверује, па је другом сину оставио у завет да трага за својим братом, јер су сва дотадашња трагања била узалудна. Избија поноћ; војници проклињу стару вештицу.
Друга сцена. У врту замка, Леонора прича повереници Инес како се заљубила у Манрика чија је песма сваке ноћи узбуђује (Tacea la note placida). Инес је узалудно преклиње да заборави Манрика. Када жене уђу у замак, у врту се, како би видео Леонору, појави гроф Луна. Манрикова песма (Deserto sulla terra) измами Леонору напоље. У мраку она загрли Луну верујући да је Манрико, и уверава га у своју љубав. Када се појави Манрико, она схвата своју заблуду, а огорчени Луна свог ривала изазива га на двобој. Касније ћемо сазнати да је Манрико Луну победио, али му је поклонио живот.
ДРУГИ ДЕО: ЦИГАНКА
Прва сцена. У напуштеном замку Цигани су подигли табор (Хор Цигана). Међу њима је и Ацучена, која гледајући у ватру прича Манрику како је њена мајка била спаљена (Stride la vampa). Кад остане сама с Манриком, Ацучена се с огорчењем присећа последњих мајчиних часова и њених последњих речи „Освети ме“, после којих је у делиријуму, избезумљена Ацучена у ватру грешком бацила сопствено дете (Condotta). И тек сад Манрико сазнаје да није Ацученин син. Само, он не може да заборави шта јој све дугује: пре кратког времена она му је спасла живот када га је гроф Луна напао са својим људима и тешко ранио. Она му замера што у двобоју није докрајчио Луну (Mal reggendo). Долази гласник који доноси вест да се Леонора повлачи у манастир пошто су јој рекли да је Манрико убијен. Не обазирући се на преклињање Ацучене, Манрико одјури да је спречи.
Друга сцена. Манастир. Гроф Луна са Ферандом и војницима чека Леонору како би је спречио да се замонаши (Tutto e deserto). Чују се звона и певање монахиња. Када дође свечана поворка с Леонором, Луна јој препречи пут, али у тај час дојури Манрико са својим људима и Леонора му се, срећна, баца у наручје. После борбе с Луниним војницима, трубадурова пратња разоружава грофа. Манрико и Леонора беже.
ТРЕЋИ ДЕО: ЦИГАНКИН СИН
Прва сцена. Луна опседа замак Кастелор, у који су се повукли Манрико и Леонора. Судећи по расположењу војника, то је „један весео рат“. Ферандо доноси новост да је ухваћена Циганка која се шуњала око логора. То је Ацучена. Кад Луна почне да је испитује, она му прича о свом животу (Giorni poveri vivea), али Феранду се чини да му је позната. Кад је Луна упита зна ли нешто о дечаку који је пре петнаест година ту спаљен, Ацучена се тргне. Ферандо схвата ко је она и Луна је хапси како би и њу погубили.
Друга сцена. На капији замка. У току су припреме за одбрану пред опсадом. Манрико и Леонора жале што су се овакве околности испречиле њиховом венчању и он је уверава у снагу љубави (Ах! Си, бен мио). Руиз саопштава Манрику да је Ацучена ухваћена и каква је судбина чека. Он на то нареди да се сви скупе како би извршили пробој и спасили Ацучену (Di qella pira).
ЧЕТВРТИ ДЕО: ПОГУБЉЕЊЕ
Прва сцена. У тамници Лунине палате Манрико лежи окован; изгубио је битку и сам пао у ропство. Леонора је, међутим, успела да умакне и сада, испред палате, жели да свом драгом спасе живот (D'amor sul'ali rosеe). Из капеле се већ чује молитва за спас душе, Манрико и Леонора се опраштају (Miserere). Долази Луна, Леонора га моли да помилује Манрика, али пошто је гроф одбије, она му се обећава. Међутим, Леонора кришом попије отров из свога прстена (Дует).
Друга сцена. Манрику је дозвољено да се опрости од Ацучене. У мрачној тамници, он покушава да је умири. Она већ осећа хладни дах смрти, и скоро полудела од страха, нада се да ће се огрејати на ломачи. Сећају се ранијег живота (Ai nostri monti). Долази Леонора и јавља свом вољеном да је ослобођен. Када му на његово наваљивање призна по коју је цену то постигла, он је у дивљој срџби оптужује за неверство. Међутим, Леонора под дејством отрова умире (Prima che d'altri vivere). Када гроф примети да је преварен, он нареди да погубе Манрика. После погубљења, Ацучена тријумфално каже грофу: „То је био твој брат! Мајко, освећена си!“
ТРУБАДУР У НАРОДНОМ ПО3ОРИШТУ
Вердијев Трубадур је на сцени Народног позоришта први пут изведен 24. априла 1913, у режији А. И. Андрејева и у декору израђеном по нацртима В. В. Балузека. Оркестром је дириговао Станислав Бинички.
(...Да се) наслутити да је Бинички своју представу 'стратегијски' припремао, да су је он и његови протагонисти током читаве 1912. имали на уму (...) и када је коначно 24. априла 1913. у Народном позоришту дигнута завеса на премијери Трубадура – био је то почетак остварења једног дугог и грозничавог сна, који ће и Бинички и његови протагонисти тако силовито и беспримерно 'докрајчити', изводећи у току једне године шест опера (...). Шта више, може се и мора се рећи, по оном што је тај њихов Трубадур значио за победу 'оперске идеје' и по оном како је она прихваћена, да је датум те премијере стварни и једини датум оснивања и почетка рада Београдске опере, тј. 24. април 1913.“ (Слободан Турлаков Верди у Београду). „Али значај премијере Трубадура није био само у успеху представе. Та премијера била је повод да се озбиљно размишља о оснивању сталног оперског ансамбла. Ово мишљење било је поткрепљено чињеницом да су протагонисти Трубадура били углавном домаћи певачи, чланови драмског ансамбла Народног позоришта: Драга Спасић (Леонора), Теодора Арсеновић (Ацучена), и Војислав Турински (Манрико). У улози грофа Луне наступио је Рудолф Фејфар, баритон љубљанске Опере. (...)
Али било је и оштријих судова критичара, мада су сви истицали како је Вердијев Трубадур за наше прилике, био добро изведен изузимајући знатне примедбе на рачун оркестра, као и хора. (...) Премијера Трубадура обележава и почетке оперске режије у нас. Режија ове популарне опере била је поверена новоангажованом руском уметнику Андрејеву. Према оцени критике, његова режија није била традиционална, нити 'стереотипна, каботенска и банална'.“ (Рашко Јовановић Предисторијат Београдске опере). У понедељак, 4. фебруара 1929, „први пут у новој опреми“, Трубадур је изведен у преводу Милана Димовића (диригент г. Матачић, редитељ г. Кинтл, Гроф Луна г. Ертл, Леонора гђа Жалудова, Ацучена гђа Пинтеровић, Манрико г. Шименц). Следећа премијера Трубадура била је истовремено и прво послератно приказивање ове опере у Београду. Догодило се то у четвртак, 28. јуна 1951. године, под диригентском палицом Предрага Милошевића и у режији Јосипа Кулунџића. Улогу Луне певао је те вечери Станоје Јанковић, Леоноре Зденка Зикова, Ацучене Меланија Бугариновић, а Манрика, као гост, Борис Маринов, члан Загребачке опере. Представу је „декорски поставио“ Сташа Беложански, „костимски“ Мара Трифуновић, а хорове спремио Милан Бајшански. Шеснаест година касније, још једном у преводу Милана Димовића, певали су Никола Митић (Луна), Милка Стојановић (Леонора) Ђурђевка Чакаревић и као гост, Салваторе Пума, тенор из Милана (Манрико). Те вечери 29. јуна 1967, дириговао је Борислав Пашћан. Редитељ Арса Јовановић. Декор по нацртима Владимира Маренића, костим по нацртима Љиљане Драговић. „Из тежње да растерети, деромантизира и прочисти либрето резултирала је представа сасвим одређених стилских квалитета. Иако је било веома уочљивих режијских иновација, иако су статични хорови местимично подсећали на ораторијум, ипак су музичке вредности остале у првом плану док је ток драмског збивања био и разумљив и занимљив“ - написао је у својој рецензији нажалост непотписани критичар „Политике" (Трубадур у новом руху, 5. јула 1967). Марији Корен представа се још више допала - у чланку под насловом Са укусом и мером објављеном у Борби од 1. јула 1967, она је написала да су „мера, укус и култура Арсе Јовановића и Борислава Пашћана и склад њихових концепција спасли Трубадура чак и оних слабости које он објективно носи, омогућили да га доживимо као суптилну музичко-психолошку причу велике сугестивности и лепоте“. Прошло је десет година и у пролеће 1977. Опера Народног позоришта припремила је нову поставку Трубадура у режији Борислава Поповића; диригент је опет био Борислав Пашћан. Одржане су две премијере: у Крагујевцу, у сали Шумадија, у петак, 22. априла (Владета Димитријевић као гроф Луна, Радмила Смиљанић као Леонора, Бреда Калеф као Ацучена, Стојан Ганчев као Манрико), и у Београду, наравно у Народном позоришту, у суботу 23. априла (гроф Луна – Зоран Александрић, Леонора – Славка Поповић, Ацучена – Ђурђевка Чакаревић, Манрико – Звонимир Крнетић). Декор је у овој продукцији дизајнирао Миомир Денић, а костиме Љиљана Драговић. Стана Ђурић-Клајн, тада критичар „Политике", изнела је међутим овој представи озбиљну замерку коју најједноставније сажима наслов њеног чланка – Враћање на старо. „Београдска премијера коју смо сада видели није премијера по томе што у њој учествују многи ранији извођачи: што је дириговао Борис Пашћан, додуше мање прецизно, полетно и усклађено него на премијери пре десет година; што је у улози Ацучене, Ђурђевка Чакаревић опет испољила своје признате гласовне квалитете, али са рутином примадоне која је прешла преко многих светских позорница; што је у тумачењу Манрика, Звонимир Крнетић обновио једну своју, у свим компонентама (у дикцији, фразирању, глуми) сазрелу и лепо уобличену ролу; што је Славка Поповић у улози Леоноре, очигледно индиспонирана а самим тим и деконцентрисана, певала своју партију испод свог уобичајеног стандарда и на начин који не одговара премијерском презентирању.“ („Политика", 6. мај 1977). У својој новој поставци, Трубадур је ове, 2001. године окупио неке од најважнијих уметника и сарадника Опере. Представу је, као своју дебитантску режију, на сцену поставила Ивана Драгутиновић, која је оперску режију дипломирала на Академији уметности БК, 1999. године, у класи Младена Сабљића.
Милош Кречковић
ОПЧИЊАВАЈУЋА СУГЕСТИВНОСТ
(...) Редуциран сценски покрет омогућава интерпретаторима да дају максимум на вокалном плану. То нарочито потврђују ликови који не стоје у првом плану: изванредни Ферандо (Братислав Јатић), Инес Оливере Дукић, спремне и за комплексније улоге, као и Руиз (Александар Дојковић). Најкомпликованије делују велике сцене, јер под вођством диригента Дејана Савића, хор и оркестар нису само потпора јунацима приче о трубадуру, већ базична нит. (...) Костими Љиљане Радоњић Орлић су сведени, ненатрпани, јасно дефинишу ликове, њихов статус, карактер. На исти начин конципирана је и сценографија (Александар Златовић) која, усклађена са једноставношћу режије, бива решена већ поменутим масивним каменоликим блоковима и покретном кружном сценом. Опчињава сугестивности, глас који преплављује дворану – припадају Јелени Влаховић. Несвакидашња глумица, сама обликује вишеслојни лик Ацучене (...) Прекрасно затамњеног дубоког регистра и заобљених висина, импозантне појаве. Јелена Влаховић је стожер нове поставке „Трубадура”.
Марија Ћирић, „Политика", Београд, 2. децембар 2002.
(...) У представи је бриљирала Јелена Влаховић као Циганка Ацучена, предивно тамно обојеног волуминозног гласа, изванредне изражајности у свим лагама (...) Душан Плазинић као Манрико знатно је бољи од осталих ликова које је до сада остварио. (...)
Гордана Крајачић, „Блиц", Београд, 26. новембар 2001.
ЗАМРШЕНА ФАБУЛА О ЉУБАВИ, МРЖЊИ И ОСВЕТИ
(...) Слушајући оркестар Опере Народног позоришта под изванредним вођењем маестра Дејана Савића, који је звучао боље него икад, уверили смо се да је у припрему Вердијеве опере „Трубадур” уложен велики труд и рад. И хор је готово увек био на истој висини.
Доната Премеру, „Борба", Београд, 28. новембар 2001.
Премијерно извођење
Премијера, 22. новембар 2001. / Велика сцена
Опера у четири дела
Диригент Дејан Савић / Зорица Митев Војновић
Редитељ Ивана Драгутиновић
Сценограф Александар Златовић
Костимограф Љиљана Орлић
Премијерна подела (првоименовани из списка):
Гроф Луна Никола Митић / Никола Мијаиловић / Зоран Александрић
Леонора Вишња Павловић Дракулић / Јасмина Трумбеташ Петровић / Вјера Микић
Ацучена Јелена Влаховић / Драгана дел Монако
Манрико Душан Плазинић / Никола Китановски / Сергеј Дубровин
Ферандо Бранислав Јатић / Свето Кастратовић
Инес Оливера Дукић / Александра Стаменковић
Руиз Александар Дојковић
Гласник Дарко Ђорђевић / Томислав Витаз
Стари Циганин Александар Стаматовић / Немања Павловић
Калуђерице, грофова послуга, војници, Цигани и Циганке
У представи у чествују хор и оркестар Опере Народног позоришта у Београду.
Концертмајстор Балинт Варга / Искра Узелац
Хор спремио Ђорђе Павловић
Бинску музику води Ана Зорана Брајовић
Асистент костимографа Бранка Ђуричић
Музички сарадници Срђан Јараковић / Невена Живковић / Драган Радивојевић / Нада Матијевић
Сценариста Мирјана Голочевац / Дејан Филиповић
Суфлер Силвија Пец
Организатор Маша Милановић Минић
Превод и титловање Константин Царина
Главни сликар Мирослав Николић
Главни вајар Станимир Павловић
Маска Нијаз Мемиш
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Шеф декорске опреме Жељко Рудић
Костими и декор су израђени у радионицама Народног позоришта у Београду.