Трубадур

Садржај

ПРВИ ДЕО: ДВОБОЈ
Прва сцена. У дворани замка грофа Луне, војници ишчекују Лунин повратак. Луна је љубоморан на трубадура Манрика, који сваке ноћи пева под прозорима краљичине дворске даме Леоноре. Капетан Ферандо прича војницима на стражи о нестанку Луниног брата (Di due figli). Стари Луна је наиме наредио да се на ломачи спали Циганка која је, наводно, бацила чини на његовог сина. Циганкина кћи, да би осветила мајку, украла је из замка малог Луниног брата. На ломачи је пронађен сагорели дечји леш, па су сви закључили да јe у питању отети грофов син. Једино гроф у то није могао да поверује, па је другог сина обавезао да трага за својим братом, јер су сва дотадашња трагања била узалудна. Избија поноћ; војници проклињу стару вештицу.
Друга сцена. У врту замка, Леонора прича повереници Инес како се заљубила у Манрика чија је песма сваке ноћи узбуђује (Tacea la notte placida). Инес је узалудно преклиње да заборави Манрика. Када жене уђу у замак, у врту се, како би видео Леонору, појави гроф Луна. Манрикова песма (Deserto sulla terra) измами Леонору напоље. У мраку она загрли Луну верујући да је Манрико, и уверава га у своју љубав. Када се појави Манрико, она схвата да је погрешила, а огорчени Луна свог ривала изазива на двобој. Касније ћемо сазнати да је Манрико Луну победио, али му је поштедео живот.

ДРУГИ ДЕО: ЦИГАНКА
Прва сцена. У напуштеном замку Цигани су подигли табор (Хор Цигана). Међу њима је и Ацучена, која гледајући у ватру прича Манрику како је њена мајка била спаљена на ломачи (Stride la vampa). Када остане сама са Манриком, Ацучена се с огорчењем присећа последњих мајчиних часова и њених последњих речи „Освети ме“, после којих је у делиријуму, избезумљена Ацучена уместо сина старог Луне у ватру грешком бацила сопствено дете (Condotta). И тек сада Манрико сазнаје да није Ацученин син. Само, он не може да заборави шта јој све дугује: она му је спасла живот када га је гроф Луна напао са својим људима и тешко ранио. Ацучена му замера што у двобоју није докрајчио Луну (Mal reggendo). Долази гласник који доноси вест да се Леонора повлачи у манастир пошто су јој рекли да је Манрико убијен. Не обазирући се на преклињање Ацучене, Манрико одјури да је спречи.
Друга сцена. Манастир. Гроф Луна са Ферандом и војницима чека Леонору како би је спречио да се замонаши (Tutto è deserto). Чују се звона и певање монахиња. Када дође свечана поворка с Леонором, Луна јој препречи пут, али у тај час стиже Манрико са својим људима и Леонора му се, срећна, баца у наручје. После борбе са Луниним војницима, трубадурова пратња разоружава грофа. Манрико и Леонора беже.

ТРЕЋИ ДЕО: ЦИГАНКИН СИН
Прва сцена. Луна опседа замак Кастелор, у који су се повукли Манрико и Леонора. Судећи по расположењу војника, то је „један весео рат“. Ферандо доноси вест да је ухваћена Циганка која се шуњала око логора. То је Ацучена. Кад Луна почне да је испитује, она му прича о свом животу (Giorni poveri vivea), али Феранду се чини да му је позната. Кад је Луна упита зна ли нешто о дечаку који је ту спаљен, Ацучена се тргне. Ферандо схвата ко је она и Луна је хапси како би и њу погубили.
Друга сцена. На капији замка. У току су припреме за одбрану пред опсадом. Манрико и Леонора жале што су се овакве околности испречиле њиховом венчању и он је уверава у снагу љубави (Ah! Si, ben mio). Руиз саопштава Манрику да је Ацучена ухваћена и каква је судбина чека. Он на то нареди да се сви скупе како би извршили пробој и спасили Ацучену (Di quella pira).

ЧЕТВРТИ ДЕО: ПОГУБЉЕЊЕ
Прва сцена. У тамници Лунине палате Манрико лежи окован; изгубио је битку и сам пао у ропство. Леонора је, међутим, успела да умакне и сада, испред палате, жели да свом драгом спасе живот (D’amor sull’ali rosеe). Из капеле се већ чује молитва за спас душе, Манрико и Леонора се опраштају (Miserere). Долази Луна, Леонора га моли да помилује Манрика, али пошто је гроф одбије, она му се обећава. Међутим, Леонора кришом попије отров из свог прстена (Дует).
Друга сцена. Манрику је дозвољено да се опрости од Ацучене. У мрачној тамници, он покушава да је умири. Она већ осећа хладни дах смрти и скоро полудела од страха нада се да ће се огрејати на ломачи. Сећају се ранијег живота (Ai nostri monti). Долази Леонора и јавља свом вољеном да је ослобођен. Када му на његово наваљивање призна по коју је цену то постигла, он је у дивљој срџби оптужује за неверство. Међутим, Леонора под дејством отрова умире (Prima che d’altri vivere). Када гроф примети да је преварен, он нареди да погубе Манрика. После погубљења, Ацучена тријумфално каже грофу: „То је био твој брат! Мајко, освећена си!“
 

ВЕРДИЈЕВ ПУТ КА „ТРУБАДУРУ“

Крајем четрдесетих година XIX века, у потрази за новим либретом, Ђузепе Верди (1813 – 1901), у то време већ прослављени композитор иза кога су опере Набуко, Ернани, Магбет и Атила, поново размишља о Шекспиру, о његовом Хамлету или Бури, док либретиста Салваторе Камарано већ неко време , према његовој замисли, ради на Краљу Лиру. Током читаве каријере Вердију ће Шекспир представљати узор и инспирацију у позоришном стваралаштву. Због тога није било случајно што је одабрао драму Краљ се забавља Виктора Игоа, која му је послужила као инспирација за  Риголета, јер је и Игоу Шекспир био узор у стварању драмских дела. Према Катрин Трелу-Балоде, Иго ће увести у своје позориште ликове блиске онима којима се дивио у Шекспировим драмама – људе из народа. Три опере у низу – Риголето (1851), Трубадур (1853) и Травијата (1853) донеће Вердију невероватан светски успех, а та дела и данас представљају обавезни део репертоара оперских кућа. 
Драму Трубадур Антонија Гарсије Гутијереза из 1836. године пронашла је и превела са шпанског Вердијева супруга, оперска певачица, Ђузепина Стрепони и предложила му је да према њој компонује нову оперу. Ово дело које је Гутијерезу донело велику славу – витешка драма са мрачном средњовековном атмосфером, веома је подсећало на Вердију тако близак стил Виктора Игоа. Он јавља Камарану да прекине рад на Лиру и уместо тога напише либрето за Трубадура. Нажалост, недељу дана пошто је завршио либрето Камарано умире. С обзиром да је доста тога још требало урадити, рад на либрету преузима Камаранов сарадник Леоне Емануеле Бардаре. 
Иако је Верди желео да либрето буде пун новина како би му омогућио одмак од уобичајених музичких форми, Камарано је написао по свему један „старомодни“ либрето који је композитор ипак прихватио. Критичари ће замерати Вердију управо то што је Трубадур, за разлику од Риголета, превише традиционално написан а да је садржај компиликован, док Џулијан Бадн сматра да је Камарану управо познавање традиционалног оперског језика омогућило да обухвати сложене догађаје Гутијерезове драме, доносећи кроз причу оно што се није могло приказати на сцени. Међутим „и поред конфузне драматургије либрета, веома успела музика држи ову оперу на репертоару“ закључује Гордан Драговић.
Са Риголетом, Трубадуром и Травијатом, према Алену Дуоу, Верди уноси велику трансформацију у стил певања: „Појављује се читава нова генерација певача која ће се формирати на захтев те нове музике, захтев који спаја стабилну вокалну технику са моћним драмским набојем“. Можда је од све три опере управо Трубадур најбољи пример за то. Опера у којој се од почетка до краја нижу незаборавне арије, дуети, терцети, хорови, пружа могућност сваком лику (Манрику, Леонори, Луни, Ацучени, Феранду) да се кроз изузетне арије покаже у најбољем светлу. Оне на тај начин представљају њихове личне карте у вокалном и у драмском смислу. „Све што се у овом оперском делу догађа ми не видимо, већ сазнајемо из приче протагониста“, каже Гордан Драговић и додаје да се „на сцени ‘виде’ само гласови Манрика, Леоноре, грофа Луне и Ацучене. Ми чујемо само звучну евокацију драме, али какву. То је ватромет вокалне канонаде која заслепљује лепотом.“ 
Премијера Трубадура била је 19. јануара 1853. године у театру Аполо у Риму где је примљена са таквим одушевљењем да је цела завршна сцена морала да буде поновљена.  Као једна од најпопуларнијих Вердијевих опера у којој се, како бележи Бранко Драгутиновић, „одражавају, спонтано и искрено, карактеристике његовог генија и његове уметности“, на репертоару Народног позоришта у Београду је готово непрекидно од 1913. године када је изведена пре званичног почетка рада Опере Народног позоришта 1920. године. 

Вања Косанић