ВАСА ЖЕЛЕЗНОВА И ДРУГИ

МАКСИМ ГОРКИ
(Алексеј Максимович Пешков, 1868-1936), руски совјетски прозаист и драмски писац. Ушао у књижевност као носилац бунтовних романтичарских тенденција, симболизованих у појави „весника олује“ (Песма о веснику олује) и заснованих на легендарним фабулама о слободним људима (Макар Чудра, Старица Изергиљ), али и на савременом материјалу о отпаднику од конвенционалног морала малограђанске средине – босјаку (Челкаш, Коновалов, Маљва). У делима овог смера (под утицајем руске традиције и Ничеа) расправљао је о конфликту начела акције и пасивно –контемплативног става према животу (Песма о Соколу), о дилеми између „ниске истине“ и  „утешне лажи“ (О зеби која је лагала и детлићу-љубитељу истине). Упоредо је сликао реалну кризу друштва и процес пропадања снажних јединки у капиталистичкој стварности (Супрузи Орлови, Фома Гордејев, Тројица...) што је у драми На дну, довело до раскида са босјачким илузијама. У каснијем раздобљу, посветио се претежно двема темама – трагањима за новом вером у оквиру богоградитељске концепције (лик Луке у На дну, Исповест), која је имала одјек у васпитном роману о сазревању револуционара (Мати), и испитивању малограђанске стварности Русије, с почетка века, њене социјалне психологије и бездуховне суштине њених амбиција (Градић Окуров, Живот Матвеја Кожемјакина).Од 1913. приближава се теми сукоба немирног и непомирљивог појединца и инертне средине на аутобиографском материјалу (Детињство, Међу људима, Моји универзитети). После 1917. полемисао је са Лењином и бољшевичким првацима, критикујући став совјетске власти према интелигенцији, борбу за политичку доминацију и манифестације сељачке масе у годинама грађанског рата. Активно учествује у духовној обнови земље, што га је представило као најзначајнијег културног посланика у читавој послеоктобарској епохи.  Истовремено је завршавао своја истраживања феномена Руса и Русије, вративши се апологији активног, стваралачког принципа у границама конфликта јунака и средине и осуди нове верзије „човека из подземља“ као резултата лошег утицаја друштвених околности, чак и у револуционарној стварности (Белешке из дневника, Успомене, Приче 1922-1924. године). Ова филозофија безусловног слављења човека активног начела и побијања пасивног става према околностима, изражена је најпотпуније у роману Артамонови, а доминира и идејом тетралогије Живот Клима Самгина.

У драмским текстовима, употпуњавао је слику конфликата у трговачкој, босјачкој и интелектуалној средини, развијајући мотив избора животног пута и „бекства“ из учмале конзервативне реалности у свет слободе са врхунским примером у судбини „закаснелог побуњеника“ Буличова (Јегор Буличов и остали ). Горки је био најистакнутији организатор духовног развоја; у домену естетичких трагања изјашњавао се за реалистичко виђење, уз наглашавање „романтике“ подвига јунака и масе, полемишући са декадентним опредељењима, Толстојевом социјалном педагогијом и филозофијом „патње“ у наслеђу Достојевског; следбеник је Корољенка и Чехова, заслужан за обнову легенде и бајке са савременом грађом и симболиком, за развој функције наратора у епском приповедању, за унапређење хронике са издвојеном фигуром „негативног јунака“, за настављање шекспировских драмских конфликата у оквирима „историјских“ сцена.

Драмска дела: Малограђани, На дну, На летовању, Деца сунца, Варвари, Непријатељи, Васа Железнова, Јегор Буличов.

РЕЧ ДРАМАТУРГА

О тек­сту
У ства­ра­њу пред­ста­ве тра­га­ли смо за изгу­бље­ном поро­ди­цом. Сања­ли смо је. У часу када смо је про­бу­ди­ли, Васа Желе­зно­ва нас је напу­сти­ла.

О писцу
Када је Алек­сеј који је одра­стао са дедом имао два­на­ест годи­на, деда га је изба­цио из куће са речи­ма: НИСИ МЕДА­ЉА ДА МИ ВИСИШ ОКО ВРА­ТА, ИДИ НА УЛИ­ЦУ МЕЂУ ЉУДЕ ДА ОДРА­СТЕШ. На ули­ци међу бес­кућ­ни­ци­ма, умет­ни­ци­ма и народ­ним вођа­ма тра­жи ИСТИ­НУ од које и гине. И тако је постао Мак­сим Гор­ки.

Славенка Миловановић

О ликовима

ИЉА ВАСИ­ЉЕ­ВИЧ АРТА­МО­НОВ
Зго­дан мушка­рац ковр­џа­ве бра­де, сна­жног ста­са и још сна­жни­је воље. Жена му је умр­ла мла­да и остао је сам са дво­ји­цом сино­ва, а онда поси­нио и тре­ћег, свог нећа­ка.Након осло­бо­ђе­ња од кмет­ства кнез Геор­ги­је, код кога је био управ­ник има­ња, га је бога­то награ­дио и Иља се , са тро­ји­цом сино­ва, упу­тио у гра­дић Дрјо­мов. Ту осни­ва поро­дич­но пред­у­зе­ће, које захва­љу­ју­ћи њего­вој послов­ној оштро­ум­но­сти и радо­сти у којој непре­ста­но ради брзо напре­ду­је и доно­си му добар при­ход. Нај­ста­ри­јег сина жени са ћер­ком углед­ног град­ског ста­ре­ши­не и доби­ја уну­ку Васу. Уми­ре као што је и живео. Брзо, нагло, изне­на­да.
ПЈО­ТР ИЉИЧ АРТА­МО­НОВ
Нај­ста­ри­ји Иљин син, Васин отац.  Миран, ћутљив, чак пре­ви­ше озби­љан као мла­дић, а касни­је, рекло би се, гото­во доса­дан човек.Ипак, склон рет­ким агре­сив­ним испа­ди­ма.Њего­вом се оцу чини­ло да у њему нема довољ­но жара, а њего­вој жени Ната­ли­ји да у њему нема довољ­но љуба­ви за њу. А он је нај­че­шће био пре­ви­ше забри­нут  због посло­ва и деце.Живот­но га нај­ви­ше збу­њу­ју ста­во­ви и мисли бра­та Ники­те, са којим нема нор­ма­лан брат­ски однос, па га након мно­го годи­на посе­ћу­је у мана­сти­ру.
НИКИ­ТА ИЉИЧ АРТА­МО­НОВ
Мла­ђи Иљин син,  рођен са грбом на леђи­ма. Никад зао или лукав, већ нај­че­шће благ, скро­ман и добар. Пуку­шај да се обе­си због сил­не заљу­бље­но­сти у бра­то­вље­ву жену одво­ди га у мана­стир. Тамо му вели­ки број вер­ни­ка дола­зи и  пошту­је, а он сам у сво­је про­по­ве­ди, због мисли које му надо­ла­зе,  не веру­је и сма­тра да га је игу­ман изми­слио.Суд­бо­но­сно напу­шта поро­ди­цу и мир­но јој се вра­ћа пред смрт.
АЛЕК­СЕЈ ИЉИЧ АРТА­МО­НОВ
Син сестре Иљи­не кога је она роди­ла у гре­ху са јед­ним од кне­зо­ва који­ма су слу­жи­ли. Мла­да је умр­ла, а Иља нећа­ка поси­нио и при­гр­лио као свог рође­ног.Пле­ме­ни­тост Алек­се­је­вог лица, њего­ва нарав, а и скло­ност поро­ци­ма, ода­ва­ли су њего­во ари­сто­крат­ско поре­кло. Чим су дошли у Дрјо­мов загле­дао се у Олгу Орло­ву, а и она у њега.  На годи­шњи­цу оче­ве смр­ти напу­шта поро­ди­цу због Олге, што мења суд­би­ну њего­ве бра­ће и Пјо­тро­ве жене Ната­ли­је. Оже­ни се Олгом и пожи­ве­ше у сре­ћи три­де­се­так годи­на.
ЈЕВ­СЕЈ МИТРИЧ БАЈ­МА­КОВ
Град­ски ста­ре­ши­на. Мудар и миран човек, доброг срца и сла­бог здра­вља, које му се нагло погор­ша­ло по дола­ску Арта­мо­но­вих у Дрјо­мов. При првом сусре­ту са Иљом поми­слио је : ,,Овај човек је дошао да ме одме­ни на земљи.“ и пре­пу­стио се суд­би­ни. После пет дана пао је Бај­ма­ков у посте­љу, а после два­на­ес умро. Са поча­ћу га је сахра­нио цео град,.
УЉА­НА ИВА­НОВ­НА БАЈ­МА­КО­ВА
И у зре­лом добу лепа и једра жена. Живот јој је про­ла­зио без ика­квих узбу­ђе­ња све док Арта­мо­но­ви не дођо­ше у Дрјо­мов. Иљи­на поја­ва одмах ју је при­ву­кла, узбу­ди­ла и упла­ши­ла у исто вре­ме. Узне­ми­ре­не душе одмах је оти­шла по савет код гата­ре Бар­ска­је која јој рече : ,,Држи се ти тог чове­ка, срећ­не је руке.“ Уља­на то упам­ти. После изне­над­не смр­ти Бај­ма­ко­ва није јој тре­ба­ло дуго да се са Иљом збли­жи и откри­је пра­ву страст, која јој је до тада била ускра­ће­на. Умр­ла је у дубо­кој ста­ро­сти.
НАТА­ЛИ­ЈА ЈЕВ­СЕ­ЈЕВ­НА БАЈ­МА­КО­ВА
Лепо­ти­ца вит­ког ста­са, све­тле косе и баде­ма­стих очи­ју. Као кћи једи­ни­ца град­ског ста­ре­ши­не послу­шно је пошла за мла­ди­ћа којег јој је отац иза­брао. Од Пјо­тра јој се више допа­дао његов брат Алек­сеј, а у њу се искре­но заљу­био грба­ви Ники­та. Не каже се без раз­ло­га :,, Кад не волиш, нево­ља, кад заво­лиш, још гора.“ Њен брак са Пјо­тром био је тежак и несре­тан, с годи­на­ма су се све више уда­ља­ва­ли јед­но од дру­гог и међу­соб­но окри­вља­ва­ли. Од мла­де лепо­ти­це Ната­ли­ја се пре­тво­ри­ла у заје­дљи­ву, дебе­лу жену, туђу и себи самој, и мужу, и деци сво­јој.
БАР­СКА­ЈА
Чуве­на поску­ри­ча­ра и гата­ра гра­да Дрјо­мо­ва, без чијег саве­та мно­ги ста­нов­ни­ци нису бит­не живот­не одлу­ке доно­си­ли. Увек при­сут­на на сва­кој свад­би и сахра­ни у гра­ду. Сво­јим саве­ти­ма збу­ни­ла мла­до­же­њу Пјо­тра, а спо­ми­ња­њем дана Јеле­не Лане­ни­це суд­бо­но­сно про­ме­ни­ла рође­ње Васи­но.
МАШКА СТУ­ПА
Редар и град­ска буда­ла. Нико га никад тре­зног није видео. Ходао је сме­шним, гега­ју­ћим кора­ком исти­чу­ћи свој трбух пија­ни­це.
ТИХОН ВЈА­ЛОВ
Пази­ку­ћа код Арта­мо­но­вих. Бри­не о сви­ма и све­му. Спа­ша­ва Ники­ту од само­у­би­ства и Ники­та га и док је у мана­сти­ру стал­но има у мисли­ма.
АНТУ­ШКА
Јуро­ди­ва девој­ка.
ВАСА БОРИ­СОВ­НА
Мати. У послу – уну­ка свог деде Иље Арта­мо­но­ва. Суо­ча­ва­ју­ћи се са суко­би­ма и про­бле­ми­ма у поро­ди­ци и пред­у­зе­ћу суо­ча­ва се и са пита­њем о сми­слу живо­та не само соп­стве­ног, већ и живо­та пре­да­ка и пото­ма­ка сво­јих. Њена при­ро­да ни мало није кон­тем­пла­тив­на, већ ори­јен­ти­са­на на дело­ва­ње и тре­нут­но извр­ша­ва­ње зацр­та­ног. Трпе­ти, под­но­си­ти напо­ре и муке сва­ко­днев­но за добро­бит деце, угра­ђе­но је у струк­ту­ру Васи­не доми­нант­не и посе­сив­не лич­но­сти. У њеној фан­та­зи­ји та деца би тре­ба­ло да буду налик на њу, да наста­ве њеним путем. Спо­зна­ја да нису таква је вели­ко иску­ше­ње за Васу и води је ретро­град­ном пре­и­спи­ти­ва­њу свих посту­ла­та њене егзи­стен­ци­је све док је не одве­де у смрт.
СЕР­ГЕЈ ПЕТРО­ВИЧ ЖЕЛЕ­ЗНОВ
У мла­до­сти помор­ски капе­тан. Када је пре­стао да пло­ви пре­у­зи­ма упра­ву над поро­дич­ним бро­дар­ским пред­у­зе­ћем . Врло брзо упра­вља­ње пред­у­зе­ћем и кљу­че­ве бла­гај­не пре­пу­шта сво­јој жени Васи и окре­ће се рас­ка­ла­шном живо­ту. Алко­хол, кар­та­ње, коц­ка­ње и похо­та су њего­ва сва­ко­днев­ца. Уга­ђа сво­јој ани­мал­ној при­ро­ди до самог кра­ја, до смр­ти.
ПРО­ХОР БОРИ­СО­ВИЧ ХАРА­ПОВ
Васин брат је екс­тро­вер­тан и пома­ло нар­ци­со­и­дан човек. Хоби му је саку­пља­ње ста­рих локо­та, а оми­ље­на музи­ка опе­рет­ска.Гото­во непре­кид­но , сво­јим ,,шестим гла­сом“, теа­трал­но пева, пева, пева...као без­бри­жни спа­љи­вач живо­та. Од мла­до­сти је миље­ник жена, али склон они­ма нижег ста­ле­жа. Кад се осе­ти угро­же­ним поне­кад из њега изби­је поти­сну­та агре­си­ја.
НАТА­ЛИ­ЈА СЕР­ГЕ­ЈЕВ­НА
Нај­ста­ри­ја кћи Васе и Сер­ге­ја Петро­ви­ча. Живи у роди­тељ­ској кући у стал­ном тихом суко­бу са мај­ком, којој прко­си напи­ја­ју­ћи се. Избе­га­ва да се суо­чи са ствар­ним живо­том про­во­де­ћи дане са уја­ком Про­хо­ром уз вино и песму. Иде­а­ла нема, али поне­кад машта о селид­би у Аме­ри­ку.Одри­че се живо­та, а да није ни поче­ла да га живи.
ЉУД­МИ­ЛА СЕР­ГЕ­ЈЕВ­НА
Мла­ђа кћи Васе и Сер­ге­ја Петро­ви­ча. Живи у роди­тељ­ској кући, а често бежи у свој свет сно­ва и слут­њи. Оми­ље­на књи­га јој је Санов­ник. Један дога­ђај из детин­ства, са оцем, ју је обе­ле­жио. Неси­гур­на је кад Васа није код куће.Игра девој­чи­цу која воли мај­ку и која би желе­ла да буде као мај­ка.Жели заљу­бље­ност и игра страст заљу­бље­но­сти. Жели да се осе­ти живом, а само игра тај осе­ћај. Суд­бин­ски спо­зна­је да је сан који је сања­ла о соко­лу и зми­ји везан за оца и мај­ку.
РАШЕЛ
Сна­ха Васе и Сер­ге­ја Петро­ви­ча, уда­та за њихо­вог сина Фјо­до­ра. Обра­зо­ва­на и инте­ли­гент­на мла­да жена јевреј­ског поре­кла. Рано се прик­њу­чи­ла соци­ја­ли­стич­ким кру­го­ви­ма. Нај­дра­жи писци су јој Ниче и Маркс. Једи­но о чему сања је – вели­ка соци­јал­на рево­лу­ци­ја чита­вог све­та, али је поре­ме­ти немо­гућ­ност да од Васе, мај­ке свог мужа, не може да доби­је сина Кољу. То јој мења суд­би­ну, а и карак­тер.
АНА ОНО­ШЕН­КО­ВА
Васи­на секре­та­ри­ца и једи­на осо­ба којој Васа веру­је. Вешто се пре­тва­ра­ју­ћи да је бри­жна и ода­на, да је члан поро­ди­це, мани­пу­ли­ше дру­ги­ма кад­год  јој се ука­же могућ­ност за то. Одби­је да при­ја­ви Рашел поли­ци­ји, јер потај­но одо­бра­ва њене ста­во­ве о соци­јал­ној прав­ди.
ЛИЗА
Соба­ри­ца код Желе­зно­вих.Од ране мла­до­сти чита љубав­не и аван­ту­ри­стич­ке рома­не. Није се наро­чи­то изне­на­ди­ла кад је јед­не ноћи у њену собу ушао Про­хор Бори­со­вич, јер су гла­си­не о њего­вој скло­но­сти пре­ма соба­ри­ца­ма биле добро позна­те – више се изне­на­ди­ла соп­стве­ном стра­сном пре­пу­шта­њу. Наив­ност је ску­по кошта. Обе­си се.
МЕЉ­НИ­КОВ
Члан окру­жног суда коме је живот­ни сан да буде вла­сник бро­дар­ског пред­у­зе­ћа. Доно­си Васи кру­ци­јал­ни доказ муже­вље­вог пре­сту­па.
ПЈА­ТОР­КИН
Бив­ши вој­ник, а сада лађар. Шар­мант­но се удва­ра жена­ма и одлич­но сви­ра и пева.
ПАВЕЛ
Васин син, кога се она, јер га је оте­ра­ла у мана­стир, у сва­ком свом суд­бин­ском тре­нут­ку, стал­но и несрет­но сећа. Гент­ски наслед­ник грбе на леђи­ма Ники­те Арта­мо­но­ва, као и суд­би­не да га поро­дич­не окол­но­сти одве­ду у мана­стир.  Емо­тив­но неста­би­лан , лако се пре­пу­сти оча­ју или бесу, као и сва­кој дру­гој наглој про­ме­ни рас­по­ло­же­ња, а што је све после­ди­ца одра­ста­ња уз мај­ку каква је Васа.
ЉУД­МИ­ЛА
Паве­ло­ва жена. Одра­сла без мај­ке уз недо­вољ­но ауто­ри­та­тив­ног оца, те врло лабил­ног карак­те­ра и у веч­ној потра­зи за ста­бил­ном узор­ном фигу­ром, какву тра­жи  у љубав­ни­ку Про­хо­ру, а запра­во нала­зи једи­но у Паве­ло­вој мај­ци Васи.
МИХА­И­ЛО ВАСИ­ЉЕВ
Дуго­го­ди­шњи управ­ник има­ња код Васе. Пре­ма кће­ри пре­ви­ше попу­стљив, те зато и пред­у­зи­мљив када јој је потреб­на помоћ. Ини­ци­ја­тор кра­ја кћер­ки­ног љубав­ни­ка Про­хо­ра.
ПРО­ХОР ЖЕЛЕ­ЗНОВ
Брат Васи­ног мужа. Екс­трем­но коле­рич­ни тем­пе­ра­мент. Љубав­ник Васи­не сна­је Људ­ми­ле. Уми­ре , јер бива отро­ван.
ЛИПА
Соба­ри­ца. Тешко се оду­пи­ре при­ти­сци­ма и скло­на је да учи­ни све што било ко од ње затра­жи, чак и да, у незна­њу, под­мет­не отров.
КОЉА
Син Фјо­до­ра и Рашел. Нај­ви­ше је волео сво­ју маму и деду Сер­ге­ја, који му је покло­нио лађу. Оми­ље­на при­ча му је била ,,Али­ба­ба и четр­де­сет раз­бој­ни­ка“. Овде раз­го­ва­ра са сво­јим дедом рече­ни­ца­ма малог Фоме и њего­вог оца из рома­на ,,Фома Гор­де­јев“.
 

ЗЛАТКО СВИБЕН
Златко Свибен, редитељ и позоришни педагог, дипломирао је компаративну књижевност и филозофију на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу и позоршну режију, у класи професора Димитрија Ђурковића, на Факутету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. На истом факултету у Београду похађа и постдипломске студије на  одсеку драматургије. Режирао је представе у многим градским и националним театрима (Скопје, Битола, Ниш, Лесковац, Ужице, Београд, Вршац, Нови Сад, Суботица, Зеница, Тузла,Сарајево, Дубровник,Сплит,Задар, Ријека, Осијек, Загреб). У ријечком ХНК Ивана пл. Зајца  у више наврата је обављао дужност директора Хрватске драме, уметничког руководиоца и сталног редиља. Активан и у позоришној педагогији (Нови Сад, Тузла, Загреб), нарочито када је у програмском смислу иницирао и формирао одсек Глума и лукарставо у време  оснивања нове Уметничке академије Универзитета Ј.Ј.Штросмајер у Осијеку. Добитник је стручних награда. Издвајамо награду Жар птица; уз пет номинација,  у три наврата, у хрватском театру свакако и најпрестижнију – Награду хрватског глумишта (2002. за режију представе ,,Вечерас импровизујемо“ (ХНК, Загреб), а 2005. и 2012.  за осјечке представе ,,Сирано де Бержерак“ и ,,Unterstadt“ (ХНК, Осијек)) ; републичку Награду Владимир Назор (2012.) и дубровачку Награду Орландо (2013.). У Србији Златко Свибен је добитник Награде за режију Јоаким Вујић (1985.) и Награде Ардалион, коју је 2013-те године добила представа ,,Злочин и казна“(Казалиште Гавела, Загреб) у целини, а и посебно редитељ за режију. На Стеријином позорју учествује од 1984. до 1987. са четири представе, а од 2013. до 2016.године са још три представе.

Одсутносво његовог редитељског рада у српским позориштима дуго је деценијама, а списак представа, као и оно што је из српске драмске књижевности режирао, је :
,,Лето на сунчаној тераси“, Младен Поповић, (РЗУПР Под разно и СКЦ Београд),1980.
,,Увек зелено“, Александар Поповић, (Народно позориште , Ниш), 1980.
,,Четврти зид“, Славенка Миловановић, (Отворено позориште Дома културе ,,Студентски град“ , Нови Београд), 1980.
,,Посета морске тетке тј. трагедија генија“, Бранко Димитријевић, (ХНК Ивана пл.Зајца у Ријеци, Хрватска драма), 1981.
,,Кућа страве“ , Франц Ксавер Крец, ( СНП и Весели театар ,,Бен Акиба“ , Нови Сад) 1981.
,,Капетан Џон Пиплфокс“, Душан Радовић и Мирослав Беловић, (СНП у  Новом Саду) 1982.
,,Неко време у Салцбургу“, по роману Јована Ћирилова, (Народно позориште у Зеници), 1982.
,,Сабља димискија“, Александар Поповић, (Београдско драмско позориште),1983.
,,Како вам драго или како хоћете“ (,,Како вам драго“/,,Богојављенска ноћ“), Вилијам Шекспир, (Народно позориште , Суботица), 1983.
,,Догађај у месту Гоги“, Славко Грум, (Београдско драмско позориште), 1984.
,,Крај партије“, Самјуел Бекет, (Позориште ,,Годо-фест“, Београд) 1984.
,,Нечастиви на Филозофском факултету“, Иво Брешан, (Народно позориште, Лесковац) 1985.
,,Магна карта“, Марио Роси (Народен театар, Битола) , 1986.
,,Магбет“, Вилијам Шекспир, (Народно позориште  Суботица, Шекспир-фест, Палић) 1986.
,,Клаустрофобична комедија“, Душан Ковачевић, (Казалиште Марина Држића, Дубровник) 1988.
,,Малограђанска свадба“, Бертолд Брехт, (Вечерња сцена позоришта ,,Душко Радовић“, Београд), 1989.
,,Сабља димискија“, Александар Поповић, (Вечерња сцена позоришта ,,Душко Радовић“, Београд), 1990.
,,Алкестида“, Еурипид, (Народно позориште  Суботица, Фестивал- Балканске трагедије, Келебија), 1990.
,,Хроми идеали“, драматизација Олге Димитријевић романа Милутина Ускоковића ,,Чедомир Илић“ (Народно позориште, Ужице ) 2016.