ЗЛАТНО ТЕЛЕ

ИНТЕРВЈУ С РЕДИТЕЉЕМ
СМЕХ ЈЕ ОБЛИК ЈАУКАЊА / ВРЕМЕ КРИМОКРАТИЈЕ
Како си радио на драматизацији?
Драматизацију Златног телета почео сам у авиону, док сам путовао у Кину. Пошто је лет трајао шеснаест сати, седео сам и подвлачио текст који долази у обзир за драму. Принцип је био једноставан: пратити главни ток радње. Узео сам само оно што је битно за основно збивање, главни однос, а то су крађа и прекрађа. Операција коју Остап Бендер предузима да би опљачкао другог лопова, Корејка. Свега осталог, ма како то било заводљиво и духовито, суштинско за роман, морао сам да се лишим. Био сам убеђен да је неопходно да испратим линију главног тока радње и да је то битније од било чега другог. Када сам се вратио оним деловима које нисам узео, плашећи се да сам евентуално погрешио, да сам бацио нешто што је ваљало, уверио сам се да нисам погрешио и да је моја концепција исправна. Овај роман сам некада читао као младић, а сада сам га поново прочитао, овога пута из угла неког ко је пола века старији. Али приликом посла који се зове драматизација, у селекцији на оно што је за комад битно а шта небитно, настојао сам да се понашам као неко ко ову књигу није никада читао и само жели да сазна шта се ту дешава. Трудио сам се да се понашам као неко ко никад неће сазнати шта све Остап Бендер предузима и говори ван линије главног тока радње. Било ми је жао неких ствари, али сам настојао да будем срца каменог.
Када сам прочитала твоју драматизацију, као драматург сам била задовољна, само ми је било жао што си избацио лик Варваре. И иначе је у драмама две трећине мушких, а једна трећина женских ликова, па кад се од те једне трећине одузме пола, онда је то... Од два женска лика у овом комаду, остао је један који једва да се појављује. Ваљда сам због тога целу причу о Варвари угурала Козљевичу, који је био релативно занемарен као лик.
Ти си Козљевичу написала улогу у стиху. Повод за то био је други лик, Васисуалиј Лоханкин. Њега сам, са још многима, избацио али је он у роману говорио у стиху и то је било јако згодно за Козљевича, кога нема много а веома је битан за причу. Онда сам се сетио да сам познавао једног продавца резервних делова за аутомобиле из Ужица, који је на нервној бази говорио у стиху целог живота. Када сам то испричао, била је то добра полазна основа да осмислиш и напишеш лик Козљевича.
Моја замисао је била да овај комад буде постављен на малој сцени, односно на Сцени „Раша Плаовић“. Златно теле Иљфа и Петрова. До тог репертоарског потеза дошла сам мислећи на Ланета (Гутовића). У једном разговору, мој друг, Скерла ме је инспирисао. Ти си онда на то рекао: „Па то је судбина, ја сам управо читао тај роман, хоћу ја то да режирам“. Онда си направио такву поставку комада да је комад пребачен на Велику сцену.
Оно што је најдраматичније, јесте питање да ли ће тај хумор Иљфа и Петрова, односно харизматична личност Остапа Бендера, наћи одјек у овом свету. Оно што је неоспорно јесте да је наш данашњи свет веома сличан са светом од пре осамдесет година када је роман Златно теле написан. Са периодом великих друштвених промена у Совјетском савезу, такозваном НЕП-о (Нови економски поредак), дакле са транзицијом. И тадашње совјетско друштво и ово данашње наше имају појавни облик који бих назвао – кримократија. Владавина криминала, доминација криминала као основне полуге у друштву. Данас, у овоме друштву, ми живимо окружени призорима криминалног устројства. Кад се окренете на улици, видећете да се младићи облаче као криминалци, а да девојке у неку руку имитирају проститутке. Тај страшни суноврат сличан је ономе који описују Иљф и Петров. Они се, међутим, са тим шале и имају јако много симпатија за те ликове, док је данас у овој земљи враг однео шалу. Остаје, међутим, питање да ли ће тај хумор функционисати, и да ли ће наћи овде резонанцу или неће. Имам на то да ти кажем следеће: верујем да хоће. Из једног психолошког разлога. У праву си кад кажеш да је враг однео шалу, али мени као гледаоцу је потребан вентил, јер ја знам где живим. То што је Остап Бендер симпатичан, што су ликови драги, што ја са њима могу да се идентификујем, што ту постоји нека врста нежне ироније, то је оно што мени, као гледаоцу, може данас да омогући и катарзу и спознају. Ако кримократију описујеш кримократијом, онда је то загушујуће, неподношљиво. Ако ми даш простор, пукотину, где ја могу да прођем, да се веселим и да се смејем, мени ће тако приказана и апокалиптична стварност бити прихватљива. Зато ми се чини да ће овај комад бити гледан, да ће публика хтети да га гледа.
Ја не мислим супротно од тебе. Сматрам да је смех облик јаукања. Односно не може бити смешно ништа што не боли. Да човека нешто мора да тишти да би му било смешно. Само је питање механизма како се бол испољава, јауком или смехом.
Начин на који плачеш! Лакше ти је ако се смејеш, осећаш се супериорно.
Само је питање да ли ће тај кључ за комедију прорадити. По мом мишљењу, комедија је једини жанр, за разлику од осталих, који је субверзиван. Он нема никакав смисао осим да руши, да нешто демонтира. Не мораш да имаш никакав други мотив осим да се смејеш и то експлоатишеш, продужаваш низ комичних ситуација. За разлику, на пример, од мелодраме која јако добро анализира породицу, друштво. Мелодрама се бави неком љубавном везом којој стоји на путу - препрека. Али та неостварена љубавна веза увек је суштински повезана са односима у друштву, конституцијом друштва. Или рецимо, хорор. Мрачна сила против појединца, то је дефиниција хорора… Сваки од жанрова има своје обавезе и забране и у оквиру тога је фиксиран. Једино комедија то нема. Комедија је слободна. Ти нађеш нешто што изазива комичне ситуације и обрћеш то до бесвести, без икаквог нарочитог смисла. Овде говорим, наравно, само о механизму комедије.
Ти заправо не говориш о комедији него о комичности, о ономе што изазива смех, али ту такође функционише друштвена критика. Критика мана, да ли појединца, нарави, ситуације или друштва, свеједно.
Наравно. Има ту много подврста: сатира, комедија ситуације, комедија нарави, и слично. Ја сам овде као редитељ хтео да направим паралелу са „слепстик“ комедијом. Слепстик је најелементарнија и најупрошћенија комедија која има упориште у немом филму. Зато сам и инсистирао на немим филмовима, чији инсерти се стално појављују у представи. Иако у тим цитатима има и веома значајних дела совјетске кинематографије, цитирао сам и филмове који су потпуно маргинални. То ми је послужило да направим миље, слепстик миље, да би инсценација профункционисала баш у том смеру, а не у неком другом. Овај комад је могао да се развије као комедија у различитим смеровима. Ја сам изабрао овај. Да ли сам успео, видећемо. Зато сам увео оркестар који прати, као у немом филму, догађања на платну али и на бини. Тиме се девалвира наводна озбиљност било које ситуације у комаду. Хтео сам да кажем: ово је све само забава, све је само привид и нема никакву тежину.
Зашто је то била твоја намера?
Кажем: привид. Желео сам да на крају, кад се све заврши, гледалац каже: „Аха, па ово и није баш тако необавезно“.
 То се у књижевној стилистици зове литота. Увећање умањењем. То што си ти хтео да створиш као редитељски израз је литота... Да се крајње олакша проблем. И враћамо се на почетак разговора, да је то био твој начин да се свари стварност у којој живимо.
Треба рећи да сам радећи на драматизацији Златног телета открио да су јунаци Иљфа и Петрова касније јако често цитирани. Сетите се само стрипа Aлан Форд. То је директно ископирано друштво из Златног телета. Па, чувени италијански филм Обично непознати лопови, или наш, Балкан експрес. Мотив смешне, неспретне банде симпатичних лупежа је небројено пута преузет, без навођења узора. Оно прво сматрам легитимним, ово друго не баш. У сваком случају, све ове примере јако волим, па је и то био разлог што сам се латио Златног телета“. Остап је човек са стилом и духом и то амнестира његов позив. Он јесте лопужа, али има „око 400 релативно поштених начина за одузимање туђе имовине“. У таквој изјави лежи оно што га чини песником лоповлука. Теза мог комада ће бити да Остап краде из љубави према крађи, а не из користољубља. Други (наши) лопови настоје да отму туђе, а Остап Бендер крађу претвара у креацију која је сама себи циљ.

Разговор водила Ивана Димић

ИЉФ И ПЕТРОВ
Иљф (Иља Арнољдович Фајзиљберг 1897–1937) и Петров (Јевгениј Петрович Катајев 1903–1942) су руски писци. Заједно су написали више дела, али су најпознатија Дванаест столица (1928) и Златно теле (1931) са јунаком Остапом Бендером, типом новог пустолова чији су пикарски доживљаји пропраћени сатиричним скицама стварности.
Енциклопедија Ларус (изд. Вук Караџић)

ГОРАН МАРКОВИЋ
Рођен је у Београду, 1946. Дипломирао је филмску режију на филмској академији ФАМУ, у Прагу, Чехословачка. После завршених студија, од 1970–1976. године, ради за телевизију документарне филмове, којих је снимио око педесет. Од 1976. се бави искључиво писањем и режирањем целовечерњих филмова. До сада их је снимио једанаест, углавном по сопственим сценаријима, укључујући и једну телевизијску серију.Од 1978. године ради на Факултету драмских уметности, у Београду, где је био доцент на предмету Рад са глумцима, затим редовни професор предмета Филмска режија, да би данас предавао на мастерс студијама истог факултета. ФИЛМ: Специјално васпитање, Национална класа, Вариола вера, Тајванска канаста, Већ виђено, Сабирни центар, Тито и ја, Урнебесна трагедија, Србија нулте године, Кордон и Турнеја. Ови филмови су приказани на фестивалима у Венецији, Берлину, Сан Себастијану, Валенсији, Лондону, Монтреалу, Монпељеу и многим другим на којима су освојили бројне награде. До сада су у Француској направљене три ретроспективе филмова Горана Марковића: у Ла Рошелу, у Монпељеу и у Стразбуру. На великој ретроспективи Југословенског филма, организованој 1987. године у Центру „Помпиду“, у Паризу, Горан Марковић је био представљен са три филма. Ретроспективу свих филмова овог аутора, 2002. године, направили су међународни филмски фестивал у Ротердаму, Кинотека у Љубљани и Кинотека у Загребу. ПОЗОРИШТЕ: Драмски опус Горана Марковића чине драме: Турнеја, Говорна мана, Осма седница или Живот је сан, Пандорина кутија, Парови, Вила Сашино, Делиријум тременс и Фалсификатор. Добитник је Стеријине награде за текст савремене драме Турнеја, 1997. Његова драма Фалсификатор је на конкурсу који је расписао Гете институт, а у поводу двадесетогодишњице пада Берлинског зида, ушла међу шест најбољих представа у Европи и приказана на смотри у Дрездену 2009. Режирао је комаде Пазарни дан А. Поповића, Београдска триологија Б. Србљановић, Поморанџина кора М. Пелевић (за који је ове године на Фестивалу Југословенских Позоришта у Ужицу добио награду за најбољу режију), Терапија Ј. Цветановића, те своје текстове Пандорина кутија, Делиријум тременс, Осма седница или Живот је сан, Фалсификатор и Златно теле – сопствену драматизацију истоименог романа Иљфа и Петрова. КЊИГЕ: Написао је књигу Чешка школа не постоји, кратки роман Тито и ја и дневничку прозу Година дана. Објавио је сабране драме у књизи Осма седница и друге драме и роман Мале тајне.