Вести

Култни балет „Ко то тамо пева“, одигран је 29. априла, на Светски дан игре, јубиларни двестоти пут.  

Представа, чији је либрето урађен на основу сценарија истоименог филма Душана Ковачевића и на музику Вокија Костића, у кореографији и режији Сташе Зуровца, у самом старту добро је уздрмала културну јавност.

Наиме, у том тренутку, она још увек није могла да прихвати чињеницу да се неко „дрзнуо“ да после антологијског филма, снимљеног 1981. године, а чије су реплике одавно постале део свакодневног говора, уради ни мање ни више него балет.

Ипак, већ на премијерном извођењу, 22. децембра 2004. године, све сумње су отклоњене.

Поклоници балетске уметности одушевљено су је прихватили, а наклоност су јој исказали не само новинари и критичари, него и многи који до тада уопште нису посећивали балетске представе.

Критичар „Политике“ Петар Волк, оценио је у свом осврту, неколико дана после премијере, да је реч о представи „изразитих вредности".
„Када се сложи сјајна музика Војислава Костића, изражајна кореографија интенционалних ритмова и унутарњег значења са којом су играчи надахнути, ствара се представа изразитих вредности. Филм је остао оно што јесте, а балет ће се памтити“, поручио је Волк.

Саво Поповић из „Вечерњих новости“, у чланку под насловом „Хит из аутобуса”, између осталог, је истакао да је овде „досегнут онај стандард који се одавно примењује у балетским представама на западу: нема главних и споредних улога – сви су солисти“.

Критичар загребачког „Јутарњег листа“ Бранимир Пофук приметио је да комплетан ансамбл Народног позоришта био изврсно уигран, подједнако уверљив не само у грубој гротески, него и у нежној лирици и да због тога заслужује сваку похвалу.

Дакле, атрактивна постава, у којој нема главних и споредних улога, врхунска музика без које представа не би била тако посебна, одлична кореографија и режија кроз коју је представљен наш менталитет, само су неки од детаља који су балету „Ко то тамо пева“ одавно обезбедили култни статус.

Захваљујући својој универзалној нити, представу је разумела и заволела и публика на многобројним гостовањима широм света Богота (Колумбија), Рим (Италија), Торонто и Отава (Канада), Каиро (Египат), Будва и Тиват (Црна Гора), Бањалука (Република Српска), Скопље (Македонија), Темишвар (Румунија) и Сарајево (Босна и Херцеговина).

Представу је видела и публика у Панчеву, Обреновцу, Неготину, Руми, Чачку, Крушевцу, Ужицу, Нишу, Крагујевцу, Ваљеву, Пожаревцу, Лазаревцу, Сомбору, Земуну и Лесковцу.

Балет је добио Годишњу награду Народног позоришта за најбољу представу у сезони 2004/2005, Априлску награду Града Београда и Награду Удружења балетских уметника „Димитрије Парлић“.

„Ко то тамо пева" била је прва плесна представа, у новије време, која је изведена у оквиру престижног Међународног позоришног фестивала „Битеф“ (2005).

Костимограф је Катарина Галић, а сценограф Жорж Драушник.

Интересовање публике за ову представу је несмањено, а има много њих који су је одгледали и више пута.

На јубиларном извођењу наступили су Милан Рус (Певач), Теодора Спасић (Млада), Михајло Стефановић, Милош Кецман (Младожења), Алекса Јелић, Милош Живановић, Никола Бианко, Рафаеле Дилиђенте (Мишко), Бранко Сарић... 

На крају представе, после вишеминутних бурних овација публике у препуној сали, присутнима су се обратили Сташа Зуровац, уметничка директорка Балета Ана Павловић и драмски уметник Љубивоје Тадић, некадашњи управник Народног позоришта у Београду у време чијег мандата и према чијој идеји је постављен овај балет. 

Као специјални гост, на поклону се појавио хармоникаш Миодраг Мића Костић који је у атмосфери опште еуфорије, извео легендарну нумеру „За Београд“, коју је певао и у култном филму „Ко то тамо пева“ из 1980. године. 

У оквиру ове кратке свечане церемоније, првак Балета Милан Рус уручио је репетитору Балета националног театра Паши Мусић сребрњак Народног позоришта у Београду.