Драма Љубомира Симовића „Хасанагиница” у режији Јагоша Марковића обележила значајан јубилеј - две деценије од премијере

30 децембар 2021

Kултна драмска представа „Хасанагиница”, по тексту академика Љубомира Симовића, у режији Јагоша Марковића, изведена je 30. децембра на Сцени „Раша Плаовић“, тачно на двадесетогодишњицу премијере, одржане 2001. године на некадашњој Сцени „Пети спрат“.

Било је то 144. извођење овог комада, а улоге су остварили Ненад Стојменовић (Хасанага), Вања Ејдус (Хасанагиница), Радмила Живковић (Мајка Хасанагина), Александар Срећковић (Бег Пинторовић), Александра Николић (Мајка Пинторовића), Дарко Томовић (Ефендија Јусуф), Петар Божовић (Ахмед), Иван Иванов (Аскер Суљо), Бојан Kривокапић (Аскер Хусо) и Стефан Бузуровић (Муса).

Одушевљена публика испратила је комплетан ансамбл, коме се на поклону придружио и редитељ Марковић, вишеминутним бурним овацијама и узвицима „браво".

Редитељ Марковић, уочи премијерног извођења пре две деценије, рекао је да је представа „посвећена свима који су волели, а то нису умели да покажу, као Хасанага”.

„Онима који су волели, а били повређени, па због тога постали груби, жестоки, сурови и свирепи. Свима, чија деца расту без њих, деци која одрастају без родитеља, мајкама које подижу децу своје деце, људима који су волели и били жртве сопствене љубави и сопствених неспоразума. Висока чела кажем да није реч о политичкој представи, новцу, моћи, сексу, међународном монетарном фонду, џихаду, Црној Гори и Србији, Хагу, ни оној Дел Понте, ни оној фон понте, ни оном пур понте... Него, да је реч о једној, на пример, Шемси Пинторовић из Гацког Поља, околина Требиња, која се удала за Хасана који је постао ага, а она због тога изгубила своје име и постала Хасанагиница. Ако после ове представе, и ми са сцене, и људи из гледалишта, станемо бар један милиметар, бар један корак ближе љубави, онда она има смисла. Мени се чини да сам већ постао бољи. Или, ако нисам бољи и разумнији, бар сам мање лош, мање зао”, рекао је тада Марковић који је улоге поверио Маринку Маџгаљу (Хасанага), Вањи Ејдус (Хасанагиница), Радмили Живковић (Мајка Хасанагина), Александру Срећковићу (Бег Пинторовић), Kсенији Јовановић (Мајка Пинторовића), Дарку Томовићу (Ефендија Јусуф), Браниславу Циги Јеринићу (Ахмед), Ненаду Стојменовићу (Аскер Суљо), Игору Ђорђевићу (Аскер Хусо) и Стефану Kапичићу (Муса).

У низу бројних позитивних критика које су пратиле ову представу, између осталог, забележено је да је редитељ, „попут симболичног пешчаног сата на средини сцене и времена које неумитно тече, успео да покаже како је све пролазно и нестално, а само људска патња и сујета остају злокобно да трају као печат и усуд човекове глупости и охолости“.

Читали смо и овакве речи критике: „Хасанагиницу је режирао Јагош Марковић. А кад он режира, будите сигурни да ће, уз свесрдну помоћ глумаца, узбуркати ваше емоције. Он, једноставно, не може другачије”; ” Хасанагиница Вање Ејдус изузетно је глумачко остварење”; „Александар Срећковић је (…) вероватно најлепши монолог наше новије драмске књижевности (…) изговорио у најбољој традицији једног Бранка Плеше, кад драмски монолог постаје и музика, и поезија, и мудрост”, „Хасанагину мајку сигурно и зрело на сцену доноси Радмила Живковић, док мајку Пинторовића, Kсенија Јовановић сачињава од непробојне маске, иза које ће се на крају појавити патничко лице живе жене. Ефендија Јусуф одлично је сценско остварење Дарка Томовића”; „Ово је неоспорно успех за Народно позориште, а за редитеља уопштавање сопствене разнородности и видљив пут ка правом изразу”.

Уследило је играње представе на редовном репертоару, увек пред препуним гледалиштем, али и гостовања у Пожаревцу, Подгорици, Панчеву, Македонији (Охридско лето 2002), Новом Саду (Стеријино позорје 2003). Изузетна креација захтевне насловне роле донела је Вањи Ејдус Стеријину награду, а на седмим Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић” Награда жирија публике додељена је Kсенији Јовановић, а награду за најбољег глумца вечери стручни жири доделио је Александру Срећковићу.

Ауторски тим ове представе, поред Јагоша Марковића који је урадио и избор музике, чине и Борис Максимовић, сценограф, Бојана Никитовић, костимографкиња, Ивана Димић, драматуршкиња, док је за сценски говор била задужена др Љиљана Мркић Поповић.

Маринко Маџгаљ тумачио је у континуитету лик Хасанаге до почетка сезоне 2007/2008, а након тога улогу је преузео Ненад Стојменовић.

Током свих ових година, било је и других „ускакања“ и трајних замена услед разних околности, тако да су у поделама били и Михаило Лађевац (Бег Пинторовић), Ненад Радовић/ Иван Иванов/ Бојан Kривокапић (Аскер Суљо), Игор Дамњановић/ Стефан Бузуровић (Муса)...

Уместо Kсеније Јовановић, која је преминула 2012. године, улогу Мајке Пинторовића игра првакиња Драме Александра Николић.

Након смрти Бранислава Јеринића, улогу Ахмеда преузео је Србољуб Милин (који је, такође, у међувремену преминуо), потом Предраг Ејдус, да би, после његове смрти, улогу наследио Петар Божовић који се први пут у њој остварио 2. фебруара 2019. године.

Подсећања ради, Симовићева верзија „Хасанагинице“, славне баладе записане 1774. године, о тужној судбини жене турског аге, праизведена је баш у Народном позоришту у Београду 27. маја 1974. године у режији Желимира Орешковића који је главне улоге доделио Неди Спасојевић и Милошу Жутићу.

Том приликом, Симовић је у каталогу представе написао да ће гледаоци, који поштују народну баладу чијим се мотивом користи ова драма, вероватно бити изненађени кад виде шта се у тој драми догађа, и кад чују како се у њој говори.

- Могуће је да они у Хасанагиници не очекују толико хумора, такве садржаје, мотивације и обрте, па ни такве личности. Међутим, историја Хасанагинице, која је несумњиво општепозната, морала је - на овај или на неки други начин - да буде претворена у потпуну непознату. Морали су се потражити модернији садржаји, нови ликови, актуелније мотивације, па се, према томе, морало проговорити и новим језиком. Гледалац не може да захтева од писца да пише оно што је већ раније написано, нити да му писац говори оно што он, гледалац, већ до танчина зна. Kоришћење неког старог књижевног мотива има оправдања једино ако се том мотиву приђе с новим идејама и разлозима; стари мотив живи само ако је могуће да се кроз њега исказују нова значења и савремени односи и судбине. Једно дело може да почне, али не сме да се заврши у свом праузору. То је нужност која се подразумева. Једном речју, Хасанагиницу није било могуће писати другачије него као модерну драму; на који начин модерну, то је већ друго питање – казао је господин Симовић.
 

Галерија