Вести

У знак сећања на угледног диригента многих оркестара, некадашњег директора Опере Народног позоришта у Београду и врсног педагога Јована Шајновића (1924-2004), у уторак 25. новембра на Великој сцени одржан је концерт под називом "Сећање на маестра".
Пред бројном публиком, као солисти су учествовали његови некадашњи сарадници - прваци Опере Народног позоришта - сопран Јасмина Трумбеташ Петровић, мецосопран Наташа Јовић и тенор Душан Плазинић.
На концерту у част овог изузетног уметника, наступила је и његова супруга, колоратурни сопран Јасмина Шајновић која је за три деценије брака као оперска певачица често сарађивала са њим као диригентом и на концертима као изванредним клавирским сарадником.
Оркестром Опере Националног театра дириговали су некадашњи Шајновићеви студенти, данас признати и водећи диригенти у Србији - Дејан Савић, Ђорђе Павловић, Ана Зорана Брајовић, Бојан Суђић и Станко Јовановић.
Концерт је отворен Увертиром из Штраусовог "Слепог миша" под диригентском управом Станка Јовановића, а потом је Јасмина Шајновић извела арију Лизе из "Земље смешка" Франца Лехара.
На репертоару је био и "Адађо" Густава Малера (диригент Ђорђе Павловић), арија Далиле из "Самсона и Далиле" Камија Сен Санса у извођењу Наташе Јовић Тривић (диригент Дејан Савић) и "Саломин плес" из Штраусове "Саломе" (диригент Ана Зорана Брајовић).
Други део концерта отворен је Увертиром из Вагнеровог "Летећег Холанђанина" под диригентском управом Дејана Савића.
Јасмина Трумбеташ Петровић представила се аријом Леоноре из опере "Моћ судбине" Ђузепа Вердија (диригент Бојан Суђић), а тенор Душан Плазинић певао је арију Отела" из истоименог Вердијевог ремек-дела (диригент Ђорђе Павловић).
Сопран Јасмина Шајновић извела је и арију Ане Болен из једне од најбољих опера Гаетана Доницетија "Ана Болен" (диригент Ана Зорана Брајовић), која се базира на животу енглеске краљевске породице Тјудор, на чијем су се двору исплеле многе љубавне интриге.
Концерт је завршен Увертиром из Вагнерових "Мајстора певача" под диригентском управом Бојана Суђића.
Сценографију је урадила Невенка Видак.
Концертмајстор је била Едит Македонска, а инспицијент Мирјана Голочевац.
М.Б.

Више фотографија можете погледати ОВДЕ

ЈОВАН ШАЈНОВИЋ
Рођен је у Београду. Матурирао је у Трећој мушкој реалној гимназији, а у исто време и дипломирао клавир у Музичкој школи „Станковић“, где је од 1943. до 1946. био наставник клавира, хармоније и контрапункта. Све до одласка на студије у Загреб наступао је као концертни пијаниста. Поред дириговања, клавира и композиције, завршио је и Филозофски факултет – Музиколошки смер, у Бечу.
По завршеној Музичкој академији у Загребу 1952, запошљава се у Опери Хрватског народног казалишта као корепетитор. Касније постаје помоћни диригент, а потом и диригент. Од 1974. до 1978. је био директор Опере Хрватског народног казалишта. Годинама је био гост диригент у Загребачкој филхармонији. У Загребу је за 25. година уметничког рада добио признање Милке Трнине. У главном граду Републике Хрватске је за три и по деценије уметничког деловања снимио хиљаде минута музике за трајне снимке који се и данас емитују.
Дириговао је у свим музичким центрима некадашње Југославије. Гостовао је Аустрији, Немачкој, Италији, Швајцарској, Француској, Чешкој, Румунији, Мађарској, СССР-у, Енглеској, Ирској, САД-у, Мексику... Дириговао је оркестру Tonkünstler три сезоне заредом у Muzikferajn у Бечу. У Мексику је извео Брукнерове симфоније.
Његов репертоар симфонијске музике чинила су 74 дела, која је дириговао напамет, међу којима су и симфоније Моцарта, Малера, Брукнера, Брамса, Бетовена. У оперској литератури тешко се може наћи дело које маестро није дириговао. Неколико сезона је био диригент Сарајевских симфоничара. Снимао је са симфонијским оркестрима у Београду, Загребу, Љубљани. Снимио је и четири плоче оперских арија.
У родни град се враћа 1984, када добија функцију директора Београдске филхармоније, на којој остаје до 1989. У том периоду је и редовни професор и шеф катедре на Факултету музичке уметности у Београду. Од 1991. је био редовни професор Факултета уметности у Приштини. Директор Опере Народног позоришта у Београду био је у периоду од 1993. до 1997.
Шајновић је добитник Вукове награде, Видовданске награде за универзитетски допринос, Награде РТС-а поводом 50 година рада за врхунска креативна достигнућа...
У Београду је извео генерације изузетних диригената на које је био веома поносан. Као професор по позиву, радио је до последњег тренутка.
Уживао је у књигама светских филозофа и естетичара, желећи да сваки слободан тренутак проведе уз књигу. Говорио је четири језика – немачки, француски, италијански и енглески. Био је човек који је изазивао дивљење оних саговорника који су знали и ценили праве вредности.
 
ПРОФЕСОР ЈЕ И ДАЉЕ СА НАМА...

Имам обичај и навику да представе и концерте диригујем из партитура које су старији диригенти и колеге користили, обележавали и проучавали, па оставили у аманет млађима. Толико пута сам са Професором седео изнад неких таквих ишараних нота, анализирао заједно са њиме могућности и традицију, идеје и нове креације, опредељивао се за ово или оно уз његово непрегледно искуство и знање.
Ту скоро, отворио сам неке партитуре које смо на тај начин проучавали, и наишао на његове драгоцене записе и примедбе. И одмах сам се вратио у младост, у студентске дане и време када смо са огромним жаром и жељом изучавали музику да бисмо је стварали, испитивали решења у партитури да бисмо се одлучили за своја, слушали извођења да бисмо их креирали.
И сада, на овоме концерту, и увек када смо за пултом и око њега, Професор је и даље са нама...
Дејан Савић
в. д. управника и шеф диригент  
Народног позоришта у Београду

Професор Јован Шајновић је био оличење Музичара у потпуности у служби Музике, пребогатог духа и знања.
Европски господин најфинијих манира и садржаја, уједно и велики патриота који је желео да својој земљи и својим студентима поклони оно што је у себи носио.
Част ми је што сам био у првој генерацији студената којима је предавао по свом доласку у Београд.
Разговор са Професором ме је увек водио на неке нове и неистражене нивое, толико непознате а толико потребне нашем друштву.
Био ми је велика подршка и темељ за даљу каријеру, на чему ћу му увек бити захвалан.
Бојан Суђић
Извршни и уметнички директор Музичке продукције РТС
Шеф диригент Симфонијског оркестра и Хора РТС
Редовни професор и шеф катедре за дириговање на ФМУ

Племенито порекло које сеже до двора Немањића, а на које је био скромно поносан, обележило је, у сваком погледу, лик овог ерудите, софистициране уметничке естетике. Пленио је добротом коју је несебично делио са нама, својим студентима, обликујући поред естетских и уметничких, и морални поглед на свет сваког од нас појединачно – према особинама које смо рођењем и васпитањем носили – у нама је тражио оно најбоље и ненаметљиво утицао на наше созерцање живота и уметности. Прво човек, пријатељ, отац, па онда професор. Уметничка и људска величина стајала је ненаметљиво као недостижни узор, ни једног момента не бременећи својим постаментом, већ сатрудническим деловањем, благо милујући добротом, помагала у нашем емотивном, духовном и уметничком стасавању. Остајући у души као драго сећање на вечно благи лик, вјечне му памјати.
Ђорђе Павловић
диригент – руководилац музичких припрема
у Народном позоришту у Београду

Шајновић, професор који нас је научио како да мислимо, анализирамо и суштински сагледавамо и партитуру и музику.
Професор који је давао студентима и више од потребног уколико су то тражили. Није се наметао и увек је захтевао да проверимо све што нам говори.
Волео је самосталност код студената, поштовао рад, имао стрпљења за наше грешке и проблеме...
Било је задовољство познавати га и привилегија учити од њега!
Станко Јовановић
Стални диригент Музичке продукције РТС
Шеф Опере и Театра Мадленианум

Са Јованом Шајновићем сам поред дириговања имала и часове клавира, хармоније, контрапункта и облика. Прва четири такта у Франковим Симфонијским варијацијама смо радили преко шест сати, док није био задовољан сваким тоном на клавиру.  Учила сам немачки јер је „некултурно читати Адорнове списе и Гетеове драме у преводу“... Када бих дириговала представу или концерт, није седео у публици. Његово место је било поред инспицијента, седео би и слушао извођење затворених очију и све време је причао са мном док сам дириговала и ја сам га чула, на које место треба да пазим, шта сам добро урадила, шта још треба да дорадим.... и даље га чујем.
Ана Зорана Брајовић
в.д. директора Опере и диригент Народног позоришта у Београду