Вести

Прва читаћа проба представе „Ливада пуна таме“, по тексту Милене Марковић и у режији Јоване Томић, одржана је 16. септембра у позоришној библиотеци.

Најновији комад признате српске песникиње, драмске списатељице и сценаристкиње, који је писан за извођење у Народном позоришту, биће праизведен 13. новембра на Сцени „Раша Плаовић“, а у подели су Слободан Бештић, Анастасиа Мандић и Нада Шаргин.

Драматург је Димитрије Коканов.

У ауторској екипи су и Селена Орб (костимографкиња), Јасмина Холбус (сценографкиња), Лука Мејџор (композитор), Маја Калафатић (сценски покрет), Љиљана Мркић Поповић (сценски говор) и Ања Чуковић (асистенткиња редитељке).

Милорад Јовановић је извршни продуцент, Милош Голубовић организатор, суфлер је Гордана Перовски, а инспицијент Сандра Роквић.
М.Б. 

 

Интервју са редитељком Јованом Томић објављен  2. новембра у 127. броју "Позоришних новина"

Kомади Милене Марковић, песникиње и драмске списатељице, су попут њене поезије која дубоко промишља лично и интимно осећање света. Шта, у том смислу, публика може да очекује од овог текста? Kоја му је тема?

Мене је већ на прво читање узбудила, узнемирила и инспирисала реченица из текста која гласи: „Наука ће тек да утврди, када се буде успоставила потребна временска дистанца, које је све последице, мит о романтичној љубави, имао за човечанство.” На узорку три генерације једне породице, што подразумева различите друштвене, социјалне, културолошке околности, анализира се потреба и могућност појединца да макар на тренутак доживи и проживи овај мит.

Милена, као необична и јединствена појава на српској уметничкој сцени, својим рукописом, између осталог, издваја се једним префињеним осећањем за језик, али и несвакидашњим даром да ухвати дух времена. Kолико „Ливада пуна таме”, у оквиру анализа које помињете, одражава моменат у којем живимо?

Баш зато што текст обухвата три генерације једне породице, свако може да се идентификује са ликовима и догађајима. Поједини мотиви реферишу на локални контекст, али је тематски оквир драме универзалан, тиче се сваког од нас, и тицаће се, без обзира на проток времена или географску локацију.

Kо су јунаци приче, какве су им судбине, у какве идеје верују?

Ликови драме су свуда око нас, то су препознатљиви карактери који су нам блиски, а судбине и идеје су условљене контекстом у ком живе, и из којег су потекли. Узбуљиво је мапирати које се то карактеристике преносе са родитеља на децу, анализирати тежњу ка еманципацији – у односу на  породицу, средину, да ли је то осуђено на пропаст или не; сви живимо у одређеним обрасцима, несвесно понављамо грешке наших претходника или се насилно копрцамо да из оквира изађемо, те да будемо нови, оригинални, непоновљиви. На крају, ту је и фактор непредвидљивости, који Милена у једној реченици сублимира: „Застрашујуће је, а помало и забавно, како људски живот одреде веома мала скретања, наоко небитна.”

Шта вас је, посебно, мотивисало да радите ову представу?

Поред теме, инспирисао ме је велики изазов сценског упризорења овог текста. Миленина поетичност у себи садржи стилско богатство и жанровски пастиш, где се преплићу гротескно и мелодрамско, нежно и брутално, бизарно и људско, свакидашње. У том смислу, она нуди широко поље за размаштавање, креацију, хумор, еротичност, катарзу и још много тога, а задатак редитеља је да помири све те светове, негде да их заузда, негде да их распламса, али да сви елементи раде за целину.

Ливада, у метафоричном смислу, представља, између осталог, симбол пространства, зеленила, опуштања и слободе. Зашто је пуна таме?

Мислим да је ово питање адекватније упутити Милени. По мом мишљењу, најузбудљивије у позоришту и у животу су контрадикторности. Све је сачињено од истих и садржано у њима, тако да, наизглед лепи, идилични сегменти живота, за шта је ливада симбол, морају у себи садржати мрак, и обрнуто - у сваком мраку има нечег лепог.

Микојан Безбрадица