Вести

Представа „Рат и мир“ по чувеном роману Лава Николајевича Толстоја у драматизацији Федора Шилија и режији Бориса Лијешевића гостовала је 24. априла с великим успехом на 10. Позоришној олимпијади у Будимпешти.

Одушевљена публика у препуној сали Националног театра испратила је глумачки ансамбл на крају представе овацијама.

„Рат и мир“ је одигран у оквиру Фестивала „Митем“ који се ове године одржава као главни догађај Олимпијаде, једне од најпрестижнијих и најистакнутијих светских театарских манифестација.

Пројекат „Позоришна олимпијада“ основан је 1995. године и у међувремену је еволуирао у догађај на којем водећа светска позоришта приказују своје најбоље представе.

Током три месеца, од почетка априла до краја јуна, 400 позоришта из 58 земаља широм света одиграће укупно 750 представа.  

Мото овогодишње јубиларне Олимпијаде, преузет из чувеног дела познатог мађарског писца Имреа Мадача „Човекова трагедија“ гласи: „О човече, труди се, бори се, имај веру; и поверење!”

„Ово извођење је било за памћење, а видим да су и глумци од толиког и таквог аплауза чак били и збуњени“, каже уметничка директорка Драме Народног позоришта Молина Удовички, уз напомену да је за свекупан, величанствен утисак заслужна и позната новосадска глумица Елмина Елор.

Наиме, она је била ангажована само за ову прилику да у сцени која отвара представу, заједно са Слободаном Бештићем (Kнез Kурагин), на мађарском језику уведе гледаоце у читаву причу, међу теме и ликове.
 
У подели су били и Хаџи Ненад Маричић (Гроф Пјер Безухов), Миодраг Kривокапић (Kнез Болконски), Данило Лончаревић (Андреј), Златија Оцокољић Ивановић (Марија), Зорана Бећић Ђорђевић (Лиза), Душан Матејић (Гроф Ростов), Бојана Стефановић (Грофица Наталија Ростова), Теодора Драгићевић (Наташа), Немања Стаматовић (Николај), Нина Нешковић (Соња), Kалина Kовачевић (Елен), Петар Стругар (Анатол), Вучић Перовић (Борис Друбецки) и Недим Незировић (Наполеон Бонапарта).

Уметнички тим представе чине и Јања Ваљаревић (сценограф), Бојана Никитовић (костимограф), Стефан Ћирић (композитор), Мирко Kнежевић (кореограф), Бојана Стефановић (сценски покрет) и Љиљана Мркић Поповић (сценски говор).

                                            О гостовању Народног позоришта у Београду из угла стручне критике:

 

                                                                                        Игра живота
                                                                       Mitem Chronicle V. („Рат и мир”)

Народно позориште Београд извело је катарзичан перформанс на МИТЕМ-у. Њихова адаптација гигантског Толстојевог дела „Рат и мир” представљена је у програму скупа, изазвавши громогласан аплауз и овације. Морали смо да се пробудимо са чињеницом да су мисли писца актуелније него икад. Наравно то није нимало изненађујуће, јер он поставља основна питања људске егзистенције.

Осећања, искуства, збуњујућа времена, нејасне околности, болови и еуфорије дешавају се у ономе што укратко називамо животом. Смисао за којим непрестано трагамо. Толстојева огромна серија романа говори о овој бескрајној потрази, коју је изразио Федор Шили, драматург који је адаптирао дело: „Протагонисти романа су у сталној потрази, тражећи Бога, љубав, славу, срећу, смисао живота ... Пјер Безухов се пита: Шта је сврха нашег живота? Зашто смо на овом свету? Шта људима и човечанству треба да граде и стварају својим животима?“ Сценска верзија у Београду драматизује стварни начин, упркос чињеници да је драматуршки рад био практично сизифовски. Kако је откривено на састанку публике после наступа, у првом читању уџбеник од 370 страница на крају је смањен на 70 страница. Осећам да је апсолутна врлина презентације то што се мисли скоро у потпуности враћају из искуства читања. Врло је тешко поставити роман на сцену, неминовно се може уочити штета, било у односу на причу, било у односу на ликове и њихове мотивације, или на табелу која служи као позадина приче. Осећам да је бриљантно како београдска продукција задржава главну нит радње, приповедање и филозофију која кроз њу преовлађује, а „одриче се“ призора, који замењује изузетно паметним, лепо компонованим, аналитичким решењима која сублимирају у позориште. „Ово дело, као и сам живот, нема почетка, нема краја. Ово је сам живот у његовом вечном кретању.” – цитира драматург речи Ромена Ролана у представљању представе.

Било би веома тешко описати у ком стилу се игра ова представа. Могло би се говорити о микрореалистичним детаљима, отуђујућим гестовима или само лепој и једноставној сценској симболици. Међутим, ништа од овога ми није интересантно. Оно што је истина, међутим, јесте да се сва решења која се користе на сцени стапају у живахну мешавину која покреће емоције и мисли. Емотивни сусрет Андреја Болконског и Наташе Ростове на балу може бити једнако срцепарајући као и продорна изјава - питање Пјера Безухова публици; подигните руку ко верује да ће икада бити мира?

Режија Бориса Лијешевића је импресивна. Велики историјски призор, односно ратне сцене, као што сам већ поменуо, једноставно „отплива” лепим сценским решењима, али гледаоцу уопште не недостаје да види крв да осети пакао рата. Ту на сцену ступају лепо кореографисане покретне позоришне слике (кореограф: Мирко Kнежевић), на пример, веома је ефектан „плес” Андреја и Наполеона, који много изражајније од било које масовне сцене приказује битку код Аустерлица. Друга врлина коју треба истаћи је редитељско прецизно, уздржано вођење глумаца и резултирајућа глумачка снага коју представа показује. Видимо изузетно искусне и импулсивне, али у исто време разигране формације улога одличних глумаца. Данило Лончаревић у улози Андреја је управо оно што се замишља читајући овај лик, уздржан и дисциплинован, али пун страсти. Теодора Драгићевић такође, он доноси Наташу са изузетном драмском снагом и амплитудом. Хаџи Ненад Маричић, који игра Пјера, ствара карактерну, идеалистичку, свесрдну фигуру. Али и у најмањим улогама добијамо ликове који су дубоко схваћени и проживљени, могу само као одабране примере да наведем приказ Миодрага Kривокапића Болконског старијег или портрет Соње, Нине Нешковић. Народно позориште у Београду има завидну трупу.

У редитељској формулацији, Толстој приказује узбуркано море историје. „Европска немирна мора – олујнија сада него било када у новијој историји. Шта се дешава? Свет се мења као и почетком 19. века, када је Наполеон донео нови светски поредак у Европу и говорио о заједничкој домовини – Европи без граница. За собом је оставио милионе мртвих који су одбили да прихвате његову врсту слободе” – написао је Борис Лијешевић. 

Нема потребе да се у представу уткају било какве директне референце да бисмо видели да тако данас живимо. На срећу, креатори не користе такве референце. Они покушавају да пренесу ванвременске мисли на нас, који се сви трудимо да преживимо на таласима узбурканог мора, да волимо, да мислимо о Богу, добру, вечности, пролазности, и да играмо ову игру звану живот...