Vesti

Predstava „Rat i mir“ po čuvenom romanu Lava Nikolajeviča Tolstoja u dramatizaciji Fedora Šilija i režiji Borisa Liješevića gostovala je 24. aprila s velikim uspehom na 10. Pozorišnoj olimpijadi u Budimpešti.

Oduševljena publika u prepunoj sali Nacionalnog teatra ispratila je glumački ansambl na kraju predstave ovacijama.

„Rat i mir“ je odigran u okviru Festivala „Mitem“ koji se ove godine održava kao glavni događaj Olimpijade, jedne od najprestižnijih i najistaknutijih svetskih teatarskih manifestacija.

Projekat „Pozorišna olimpijada“ osnovan je 1995. godine i u međuvremenu je evoluirao u događaj na kojem vodeća svetska pozorišta prikazuju svoje najbolje predstave.

Tokom tri meseca, od početka aprila do kraja juna, 400 pozorišta iz 58 zemalja širom sveta odigraće ukupno 750 predstava.  

Moto ovogodišnje jubilarne Olimpijade, preuzet iz čuvenog dela poznatog mađarskog pisca Imrea Madača „Čovekova tragedija“ glasi: „O čoveče, trudi se, bori se, imaj veru; i poverenje!”

„Ovo izvođenje je bilo za pamćenje, a vidim da su i glumci od tolikog i takvog aplauza čak bili i zbunjeni“, kaže umetnička direktorka Drame Narodnog pozorišta Molina Udovički, uz napomenu da je za svekupan, veličanstven utisak zaslužna i poznata novosadska glumica Elmina Elor.

Naime, ona je bila angažovana samo za ovu priliku da u sceni koja otvara predstavu, zajedno sa Slobodanom Beštićem (Knez Kuragin), na mađarskom jeziku uvede gledaoce u čitavu priču, među teme i likove.
 
U podeli su bili i Hadži Nenad Maričić (Grof Pjer Bezuhov), Miodrag Krivokapić (Knez Bolkonski), Danilo Lončarević (Andrej), Zlatija Ocokoljić Ivanović (Marija), Zorana Bećić Đorđević (Liza), Dušan Matejić (Grof Rostov), Bojana Stefanović (Grofica Natalija Rostova), Teodora Dragićević (Nataša), Nemanja Stamatović (Nikolaj), Nina Nešković (Sonja), Kalina Kovačević (Elen), Petar Strugar (Anatol), Vučić Perović (Boris Drubecki) i Nedim Nezirović (Napoleon Bonaparta).

Umetnički tim predstave čine i Janja Valjarević (scenograf), Bojana Nikitović (kostimograf), Stefan Ćirić (kompozitor), Mirko Knežević (koreograf), Bojana Stefanović (scenski pokret) i Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor).

                                            O gostovanju Narodnog pozorišta u Beogradu iz ugla stručne kritike:

 

                                                                                        Igra života
                                                                       Mitem Chronicle V. („Rat i mir”)

Narodno pozorište Beograd izvelo je katarzičan performans na MITEM-u. Njihova adaptacija gigantskog Tolstojevog dela „Rat i mir” predstavljena je u programu skupa, izazvavši gromoglasan aplauz i ovacije. Morali smo da se probudimo sa činjenicom da su misli pisca aktuelnije nego ikad. Naravno to nije nimalo iznenađujuće, jer on postavlja osnovna pitanja ljudske egzistencije.

Osećanja, iskustva, zbunjujuća vremena, nejasne okolnosti, bolovi i euforije dešavaju se u onome što ukratko nazivamo životom. Smisao za kojim neprestano tragamo. Tolstojeva ogromna serija romana govori o ovoj beskrajnoj potrazi, koju je izrazio Fedor Šili, dramaturg koji je adaptirao delo: „Protagonisti romana su u stalnoj potrazi, tražeći Boga, ljubav, slavu, sreću, smisao života ... Pjer Bezuhov se pita: Šta je svrha našeg života? Zašto smo na ovom svetu? Šta ljudima i čovečanstvu treba da grade i stvaraju svojim životima?“ Scenska verzija u Beogradu dramatizuje stvarni način, uprkos činjenici da je dramaturški rad bio praktično sizifovski. Kako je otkriveno na sastanku publike posle nastupa, u prvom čitanju udžbenik od 370 stranica na kraju je smanjen na 70 stranica. Osećam da je apsolutna vrlina prezentacije to što se misli skoro u potpunosti vraćaju iz iskustva čitanja. Vrlo je teško postaviti roman na scenu, neminovno se može uočiti šteta, bilo u odnosu na priču, bilo u odnosu na likove i njihove motivacije, ili na tabelu koja služi kao pozadina priče. Osećam da je briljantno kako beogradska produkcija zadržava glavnu nit radnje, pripovedanje i filozofiju koja kroz nju preovlađuje, a „odriče se“ prizora, koji zamenjuje izuzetno pametnim, lepo komponovanim, analitičkim rešenjima koja sublimiraju u pozorište. „Ovo delo, kao i sam život, nema početka, nema kraja. Ovo je sam život u njegovom večnom kretanju.” – citira dramaturg reči Romena Rolana u predstavljanju predstave.

Bilo bi veoma teško opisati u kom stilu se igra ova predstava. Moglo bi se govoriti o mikrorealističnim detaljima, otuđujućim gestovima ili samo lepoj i jednostavnoj scenskoj simbolici. Međutim, ništa od ovoga mi nije interesantno. Ono što je istina, međutim, jeste da se sva rešenja koja se koriste na sceni stapaju u živahnu mešavinu koja pokreće emocije i misli. Emotivni susret Andreja Bolkonskog i Nataše Rostove na balu može biti jednako srceparajući kao i prodorna izjava - pitanje Pjera Bezuhova publici; podignite ruku ko veruje da će ikada biti mira?

Režija Borisa Liješevića je impresivna. Veliki istorijski prizor, odnosno ratne scene, kao što sam već pomenuo, jednostavno „otpliva” lepim scenskim rešenjima, ali gledaocu uopšte ne nedostaje da vidi krv da oseti pakao rata. Tu na scenu stupaju lepo koreografisane pokretne pozorišne slike (koreograf: Mirko Knežević), na primer, veoma je efektan „ples” Andreja i Napoleona, koji mnogo izražajnije od bilo koje masovne scene prikazuje bitku kod Austerlica. Druga vrlina koju treba istaći je rediteljsko precizno, uzdržano vođenje glumaca i rezultirajuća glumačka snaga koju predstava pokazuje. Vidimo izuzetno iskusne i impulsivne, ali u isto vreme razigrane formacije uloga odličnih glumaca. Danilo Lončarević u ulozi Andreja je upravo ono što se zamišlja čitajući ovaj lik, uzdržan i disciplinovan, ali pun strasti. Teodora Dragićević takođe, on donosi Natašu sa izuzetnom dramskom snagom i amplitudom. Hadži Nenad Maričić, koji igra Pjera, stvara karakternu, idealističku, svesrdnu figuru. Ali i u najmanjim ulogama dobijamo likove koji su duboko shvaćeni i proživljeni, mogu samo kao odabrane primere da navedem prikaz Miodraga Krivokapića Bolkonskog starijeg ili portret Sonje, Nine Nešković. Narodno pozorište u Beogradu ima zavidnu trupu.

U rediteljskoj formulaciji, Tolstoj prikazuje uzburkano more istorije. „Evropska nemirna mora – olujnija sada nego bilo kada u novijoj istoriji. Šta se dešava? Svet se menja kao i početkom 19. veka, kada je Napoleon doneo novi svetski poredak u Evropu i govorio o zajedničkoj domovini – Evropi bez granica. Za sobom je ostavio milione mrtvih koji su odbili da prihvate njegovu vrstu slobode” – napisao je Boris Liješević. 

Nema potrebe da se u predstavu utkaju bilo kakve direktne reference da bismo videli da tako danas živimo. Na sreću, kreatori ne koriste takve reference. Oni pokušavaju da prenesu vanvremenske misli na nas, koji se svi trudimo da preživimo na talasima uzburkanog mora, da volimo, da mislimo o Bogu, dobru, večnosti, prolaznosti, i da igramo ovu igru zvanu život...