ПРЕМИЈЕРА НУШИЋЕВОГ "НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА" 31. МАЈА НА ВЕЛИКОЈ СЦЕНИ
26 април 2014
Представа "Народни посланик", по тексту Бранислава Нушића, у режији Саше Габрића, биће премијерно изведена у суботу 31. маја (19,30) на Великој сцени.
Улога Јеврема Прокића поверена је Борису Комненићу, његову супругу Павку играће Радмила Живковић, а у великом ансамблу су и Калина Ковачевић/Нада Мацанковић (Даница, њихова кћи), Миленко Павлов (Спира, Јевремов пашеног), Олга Одановић (Спириница), Бранислав Томашевић (Ивковић, адвокат), Анастасиа Мандић (Госпа Марина, његова тетка), Димитрије Илић (Секулић, полицијски писар), Лепомир Ивковић/ Зоран Ћосић (Јовица Јерковић), Предраг Милетић (Сима Сокић), Бранко Видаковић (Срета), Радован Миљанић (Младен, покућар Јевремов), Саша Кузмановић (Грађанин I) и Иван Заблаћански (Жандар).
Према Габрићевим речима, "Народни посланик" је комедија која, пре свега говори о изборима и политици.
- То је основни заплет и тиме ћемо се највише бавити. Моја је намера да на један духовит и комуникативан начин испричамо неке врло храбре и озбиљне ствари - каже редитељ.
У сарадничкој екипи су Зоран Раичевић (драматург), Борис Максимовић (сценограф), Марина Меденица (костимограф), Тихомир Дукић (видео режија), Дијана Диклић (сценски говор), Ивана Ненадовић (продуцент, организатор), Марија Тавчар (асистент костимографа), Саша Танасковић (инспицијент) и Гордана Перовски (суфлер).
М.Б.
Посетите Facebook страницу представе "Народни посланик" ОВДЕ
ИНТЕРВЈУ: ДРАМСКИ УМЕТНИК БОРИС КОМНЕНИЋ, УОЧИ ПРЕМИЈЕРЕ „НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА“
Људи исти, декор различит
Богатој палети разних ликова које је тумачио током досадашње веома успешне каријере, првак Народног позоришта у Београду Борис Комненић, ускоро ће придружити и Јеврема Прокића, главног јунака Нушићеве комедије „Народни посланик“. Премијера представе, у режији Саше Габрића, планирана је за 19. мај на Великој сцени, а у глумачком ансамблу су и Радмила Живковић (Павка, Јевремова жена), Калина Ковачевић/Нада Мацанковић (Даница, њихова кћи), Миленко Павлов (Спира, Јевремов пашеног), Олга Одановић (Спириница), Бранислав Томашевић (Ивковић, адвокат), Анастасиа Мандић (Госпа Марина, његова тетка), Димитрије Илић (Секулић, полицијски писар), Лепомир Ивковић (Јовица Јерковић), Предраг Милетић (Сима Сокић), Бранко Видаковић (Срета), Радован Миљанић (Младен, покућар Јевремов)...
Радња се дешава у времену када је комад написан, 1883. године. Слажете ли се с редитељевим мишљењем да није било потребе за њеним "пребацивањем" у данашње време?
Да, наравно, зато што такве „интервенције“ уопште нису неопходне. Да су којим случајем урађене, то би, у принципу, представљало силовање и аутора и текста. То што је написано тада, актуелно је и данас, кад год и где се дешавало. Уосталом, то само говори о квалитету текста и његовој универзалности. Значи, било би бесмислено правити насиље над нечим што је већ, само по себи, заокружена целина, односно потцртавати нешто што је већ потцртано. Нушић је, а то је већ постало „опште место“, увек актуелан, тако да некаква банална „пребацивања“ уопште нису потребна.
Имао је свега 19 година када је написао „Народног посланика“, свој први комад?
Ова представа ће, на неки начин, бити наш мали омаж његовој генијалности. Иако је комад доживео извесне рецензије од неких озбиљних људи као што су Милован Глишић и Лаза Лазаревић, за које не сумњам да су му рекли пуно паметних ствари, како занатских тако и техничких, ту се, ипак, види његово огромно знање и таленат, а о духовитости, да и не причам. Притом, не треба заборавити да је ово комад у којем се, практично, већ појављују неки од његових најбољих ликова, макар као кроки, као неки нацрт, наговештај. Такође, постоји и пуно реченица које се провлаче кроз све његове касније написане комаде. Неки озбиљни аутори кажу да човек једно дело пише целог живота. То, када је у питању Нушић, може се видети управо овде. Када би то поредили са сликарством, изгледало би као кад неки сликар набаца на платно много цртежа и онда их касније боји, боји, боји и дотерује. Ми овде имамо „симптоме“ многих ликова из, рецимо, „Сумњивог лица“ или „Госпође министарке“. Осим тога, у „Народном посланику“ се већ увелико могло видети како он размишља, ка чему иде и која је његова циљна група, односно ко су ти људи о којима пише.
Назовимо их, рецимо, симпатични негативци?
Да, то је оно што је мени, заправо, најдраже код Нушића. Ма, колико се у својим комадима бавио девијацијама разне врсте, он, упркос свему, воли своје ликове. То је очигледно. Нушић има разумевања за сваког од њих. На крају крајева, нико не може да каже, кад гледа неки Нушићев комад, да се није идентификовао са тим људима и да му они нису, чак, и драги, ма шта год причали и шта год радили и мислили. Кажем драги, зато што се види његова љубав према њима.
Колико му је Јеврем био драг?
Исто онолико колико и Јеротије Пантић или Живка министарка. Нушићу је сваки његов лик драг. Међутим, кад човек погледа са друге стране, ниједан од тих ликова није позитиван. Али, он их, опет, страховито брани и тиме намеће једну ствар која је мени веома важна, а то је да и глумци морају да бране своје ликове. Јер, кад то ураде, наравно с љубављу, онда ће на површину сигурно испливати неки интересантни, занимљиви људи са којима ће публика моћи да се идентификује и који ће им, на крају крајева бити, не само занимљиви, него и смешни. Сви ти његови ликови би, заправо, били јако слатки, чак добри, фини људи домаћини, очеви мајке и деца да им се није десио некакав ексцес. Тада, кад им се догоди, то их поремети и изазове такву лавину нечег за коју нису ни знали да постоји у њима.
Поменули сте идентификацију. Да ли ће гледаоци, кроз лик газда Јеврема, евентуално моћи да препознају неке данашње бизнисмене, односно тајкуне који су се, као и он, обогатили разним шпекулацијама?
Разлика је у томе што се Нушићеви ликови не баве криминалом. Они, чак и кад се баве неким сумњивим стварима, делују више него наивно, инфантилно. Данас је, ипак, све заоштреније, много прљавије, сировије и суровије. А, што се тиче одређених паралела... Цео Нушићев опус је такав. Овде има веома много неких реченица које звуче као да су написане данас, овог тренутка. Па, уосталом, као и код свих великих писаца, да се разумемо. Шта нам то, заправо, говори? Људи се не мењају, мења се декор. Или, још прецизније - мења се мода. Друга је одећа, друге су куће, друга је монета плаћања. Све остало је исто.
Народни посланик “ представља исмевање схватања политике у српској паланци, а описује време у коме живи и сам писац. Били смо смешни и недорасли када је комад написан, а сурово смо смешни и данас. Чека ли нас смех и у будућности?
Веома бих волео да знам одговор на то питање, а чим га не знам, плашим се да ће га бити све мање. Мислим да смо се раније много лепше и више смејали, да не кажем, и много искреније. Сад се смеје са задршком, доста на силу и често из злобе. Страх ме је да су то симптоми оног чега се, заиста, плашим, а то је да здравог смеха врло брзо више неће бити.
Јеврем је покушао да постане политичар, али није успео у својој намери. Да ли сте, као и он, па и многе ваше колеге, имали сличних амбиција?
Не, не, не, не и не. Никад. То је питање које захтева много већи простор од онога који је намењен за овај интервју, јер на ту тему може веома много тога да се каже. Када би почео о томе да причам, радио бих то са таквим гађањем, а то, свакако, не би било примерено ни овом разговору, ни новинама у којима ће бити објављен.
Микојан Безбрадица
Интервју са Борисом Коменићем, објављен је у 79 броју ПОЗОРИШНИХ НОВИНА, 29. априла 2014. године
