PREMIJERA NUŠIĆEVOG "NARODNOG POSLANIKA" 31. MAJA NA VELIKOJ SCENI
26 april 2014
Predstava "Narodni poslanik", po tekstu Branislava Nušića, u režiji Saše Gabrića, biće premijerno izvedena u subotu 31. maja (19,30) na Velikoj sceni.
Uloga Jevrema Prokića poverena je Borisu Komneniću, njegovu suprugu Pavku igraće Radmila Živković, a u velikom ansamblu su i Kalina Kovačević/Nada Macanković (Danica, njihova kći), Milenko Pavlov (Spira, Jevremov pašenog), Olga Odanović (Spirinica), Branislav Tomašević (Ivković, advokat), Anastasia Mandić (Gospa Marina, njegova tetka), Dimitrije Ilić (Sekulić, policijski pisar), Lepomir Ivković/ Zoran Ćosić (Jovica Jerković), Predrag Miletić (Sima Sokić), Branko Vidaković (Sreta), Radovan Miljanić (Mladen, pokućar Jevremov), Saša Kuzmanović (Građanin I) i Ivan Zablaćanski (Žandar).
Prema Gabrićevim rečima, "Narodni poslanik" je komedija koja, pre svega govori o izborima i politici.
- To je osnovni zaplet i time ćemo se najviše baviti. Moja je namera da na jedan duhovit i komunikativan način ispričamo neke vrlo hrabre i ozbiljne stvari - kaže reditelj.
U saradničkoj ekipi su Zoran Raičević (dramaturg), Boris Maksimović (scenograf), Marina Medenica (kostimograf), Tihomir Dukić (video režija), Dijana Diklić (scenski govor), Ivana Nenadović (producent, organizator), Marija Tavčar (asistent kostimografa), Saša Tanasković (inspicijent) i Gordana Perovski (sufler).
M.B.
Posetite Facebook stranicu predstave "Narodni poslanik" OVDE
INTERVJU: DRAMSKI UMETNIK BORIS KOMNENIĆ, UOČI PREMIJERE „NARODNOG POSLANIKA“
Ljudi isti, dekor različit
Bogatoj paleti raznih likova koje je tumačio tokom dosadašnje veoma uspešne karijere, prvak Narodnog pozorišta u Beogradu Boris Komnenić, uskoro će pridružiti i Jevrema Prokića, glavnog junaka Nušićeve komedije „Narodni poslanik“. Premijera predstave, u režiji Saše Gabrića, planirana je za 19. maj na Velikoj sceni, a u glumačkom ansamblu su i Radmila Živković (Pavka, Jevremova žena), Kalina Kovačević/Nada Macanković (Danica, njihova kći), Milenko Pavlov (Spira, Jevremov pašenog), Olga Odanović (Spirinica), Branislav Tomašević (Ivković, advokat), Anastasia Mandić (Gospa Marina, njegova tetka), Dimitrije Ilić (Sekulić, policijski pisar), Lepomir Ivković (Jovica Jerković), Predrag Miletić (Sima Sokić), Branko Vidaković (Sreta), Radovan Miljanić (Mladen, pokućar Jevremov)...
Radnja se dešava u vremenu kada je komad napisan, 1883. godine. Slažete li se s rediteljevim mišljenjem da nije bilo potrebe za njenim "prebacivanjem" u današnje vreme?
Da, naravno, zato što takve „intervencije“ uopšte nisu neophodne. Da su kojim slučajem urađene, to bi, u principu, predstavljalo silovanje i autora i teksta. To što je napisano tada, aktuelno je i danas, kad god i gde se dešavalo. Uostalom, to samo govori o kvalitetu teksta i njegovoj univerzalnosti. Znači, bilo bi besmisleno praviti nasilje nad nečim što je već, samo po sebi, zaokružena celina, odnosno potcrtavati nešto što je već potcrtano. Nušić je, a to je već postalo „opšte mesto“, uvek aktuelan, tako da nekakva banalna „prebacivanja“ uopšte nisu potrebna.
Imao je svega 19 godina kada je napisao „Narodnog poslanika“, svoj prvi komad?
Ova predstava će, na neki način, biti naš mali omaž njegovoj genijalnosti. Iako je komad doživeo izvesne recenzije od nekih ozbiljnih ljudi kao što su Milovan Glišić i Laza Lazarević, za koje ne sumnjam da su mu rekli puno pametnih stvari, kako zanatskih tako i tehničkih, tu se, ipak, vidi njegovo ogromno znanje i talenat, a o duhovitosti, da i ne pričam. Pritom, ne treba zaboraviti da je ovo komad u kojem se, praktično, već pojavljuju neki od njegovih najboljih likova, makar kao kroki, kao neki nacrt, nagoveštaj. Takođe, postoji i puno rečenica koje se provlače kroz sve njegove kasnije napisane komade. Neki ozbiljni autori kažu da čovek jedno delo piše celog života. To, kada je u pitanju Nušić, može se videti upravo ovde. Kada bi to poredili sa slikarstvom, izgledalo bi kao kad neki slikar nabaca na platno mnogo crteža i onda ih kasnije boji, boji, boji i doteruje. Mi ovde imamo „simptome“ mnogih likova iz, recimo, „Sumnjivog lica“ ili „Gospođe ministarke“. Osim toga, u „Narodnom poslaniku“ se već uveliko moglo videti kako on razmišlja, ka čemu ide i koja je njegova ciljna grupa, odnosno ko su ti ljudi o kojima piše.
Nazovimo ih, recimo, simpatični negativci?
Da, to je ono što je meni, zapravo, najdraže kod Nušića. Ma, koliko se u svojim komadima bavio devijacijama razne vrste, on, uprkos svemu, voli svoje likove. To je očigledno. Nušić ima razumevanja za svakog od njih. Na kraju krajeva, niko ne može da kaže, kad gleda neki Nušićev komad, da se nije identifikovao sa tim ljudima i da mu oni nisu, čak, i dragi, ma šta god pričali i šta god radili i mislili. Kažem dragi, zato što se vidi njegova ljubav prema njima.
Koliko mu je Jevrem bio drag?
Isto onoliko koliko i Jerotije Pantić ili Živka ministarka. Nušiću je svaki njegov lik drag. Međutim, kad čovek pogleda sa druge strane, nijedan od tih likova nije pozitivan. Ali, on ih, opet, strahovito brani i time nameće jednu stvar koja je meni veoma važna, a to je da i glumci moraju da brane svoje likove. Jer, kad to urade, naravno s ljubavlju, onda će na površinu sigurno isplivati neki interesantni, zanimljivi ljudi sa kojima će publika moći da se identifikuje i koji će im, na kraju krajeva biti, ne samo zanimljivi, nego i smešni. Svi ti njegovi likovi bi, zapravo, bili jako slatki, čak dobri, fini ljudi domaćini, očevi majke i deca da im se nije desio nekakav eksces. Tada, kad im se dogodi, to ih poremeti i izazove takvu lavinu nečeg za koju nisu ni znali da postoji u njima.
Pomenuli ste identifikaciju. Da li će gledaoci, kroz lik gazda Jevrema, eventualno moći da prepoznaju neke današnje biznismene, odnosno tajkune koji su se, kao i on, obogatili raznim špekulacijama?
Razlika je u tome što se Nušićevi likovi ne bave kriminalom. Oni, čak i kad se bave nekim sumnjivim stvarima, deluju više nego naivno, infantilno. Danas je, ipak, sve zaoštrenije, mnogo prljavije, sirovije i surovije. A, što se tiče određenih paralela... Ceo Nušićev opus je takav. Ovde ima veoma mnogo nekih rečenica koje zvuče kao da su napisane danas, ovog trenutka. Pa, uostalom, kao i kod svih velikih pisaca, da se razumemo. Šta nam to, zapravo, govori? Ljudi se ne menjaju, menja se dekor. Ili, još preciznije - menja se moda. Druga je odeća, druge su kuće, druga je moneta plaćanja. Sve ostalo je isto.
Narodni poslanik “ predstavlja ismevanje shvatanja politike u srpskoj palanci, a opisuje vreme u kome živi i sam pisac. Bili smo smešni i nedorasli kada je komad napisan, a surovo smo smešni i danas. Čeka li nas smeh i u budućnosti?
Veoma bih voleo da znam odgovor na to pitanje, a čim ga ne znam, plašim se da će ga biti sve manje. Mislim da smo se ranije mnogo lepše i više smejali, da ne kažem, i mnogo iskrenije. Sad se smeje sa zadrškom, dosta na silu i često iz zlobe. Strah me je da su to simptomi onog čega se, zaista, plašim, a to je da zdravog smeha vrlo brzo više neće biti.
Jevrem je pokušao da postane političar, ali nije uspeo u svojoj nameri. Da li ste, kao i on, pa i mnoge vaše kolege, imali sličnih ambicija?
Ne, ne, ne, ne i ne. Nikad. To je pitanje koje zahteva mnogo veći prostor od onoga koji je namenjen za ovaj intervju, jer na tu temu može veoma mnogo toga da se kaže. Kada bi počeo o tome da pričam, radio bih to sa takvim gađanjem, a to, svakako, ne bi bilo primereno ni ovom razgovoru, ni novinama u kojima će biti objavljen.
Mikojan Bezbradica
Intervju sa Borisom Komenićem, objavljen je u 79 broju POZORIŠNIH NOVINA, 29. aprila 2014. godine
