NARODNI POSLANIK

komedija Branislava Nušića

O predstavi

REČ REDITELjA
Uz dobar povod – obeležavanje 150 godina od rođenja najvećeg, najduhovitijeg i najhrabrijeg... evo Narodnog poslanika u Narodnom pozorištu posle pune 44 godine. Ne znam zašto se toliko čekalo i ne bih da spekulišem, a svašta mi pada na pamet. Jedno sigurno znam: da je to pravi komad, u pravo vreme i na pravom mestu. Da bih bio potpuno jasan, podsetiću na neke od reči junaka ove, kako Nušić kaže, šale u tri čina:

Dosta je bilo i njegovog
Jel' mu dadosmo spisak naših građana koji su na robiji? Izradi čovek pomilovanje samo svom šuraku... Pa onda ponamešta, brate, celu svoju familiju i zauze sva mesta od prote do opštinskog strvodera. Ako je na opštinskom kantaru njegov je rođak, ako je pisar u opštini njegov je rođak. Pa dosta, brate, ima nas još u ovoj Srbiji koji imamo rođake za službu i rođake na robiji. Jel' tako? Tako je! Uh, da nije iz naše partije, pa da mu...

Narodno poverenje
To ti je, brate, artikal kao i svaki drugi artikal. Metneš ga na kantar, vidiš koliko je teško, odrešiš kesu pa platiš.

Agitacija
Ne misliš valjda da prilikom agitacije treba govoriti istinu narodu? No, lepo bi se ti proveo kad bi govorio istinu! Obećaj! Obećanja bar ništa ne koštaju.

Izdajnik
Čim se dvojica ne trpe, onaj drugi mora biti izdajnik otadžbine. Tako je to u politici. A posle, nemoj ti da misliš da su ti samo to izmislili, izmisliće oni tebi još nešto gore.

Skupština
Ako govoriš za vladin račun, opozicija će reći da si glupo govorio, a ako govoriš za opoziciju, vladina će stranka reći da si glupo govorio. U svakom slučaju, ne gine ti da glupo govoriš.

Vlada
Kako da ti kažem... znaš, nekako mu lako ide kad grdiš vladu. Dođe ti onako kao od srca. Zato valjda i govore uvek lepo oni koji grde vladu. A deder ti, sinko, brani vladu, pa da vidiš kako je to teško...

Narodno oduševljenje
E, eto, to je narodno oduševljenje kad gomila viče, a ne zna zašto viče.

Ako budem izabran
Otkako sam rešio da budem narodni poslanik, a mene sve onako neka tuga podilazi.


BRANISLAV NUŠIĆ

1864.    U Beogradu, 8. oktobra, rođen je kao četvrto dete trgovca Đorđa Nuše i njegove žene Ljubice, u kući koja se nalazila na mestu današnje zgrade Narodne banke Srbije u ulici Kralja Petra. Na krštenju mu daju ime Alkibijad.
1870.    Otac malog Alka, potonjeg Branislava, preselio se posle bankrotstva sa ženom i petoro dece u Smederevo.
1870–74. Pohađao je osnovnu školu u Smederevu, gde mu je otac u to vreme imao trgovinu.
1874–82. Pohađa gimnaziju (1875. ponavlja I razred gimnazije, kratko je šegrt u Pančevu, da bi 1876. nastavio školovanje u gimnaziji u Beogradu, i sa svojim rođakom Jevtom Ugričićem počeo „život na daskama“.
1882.    Maturira i počinje da se potpisuje kao Branislav.
1883.    Upoznaje se sa Vojislavom Ilićem, što će ga uvesti u najpoznatiji centar književnog života u Beogradu u to doba, u dom Ilića, u kojem čita svoje prvo delo, Narodni poslanik.
1884.    Studira prava u Gracu.
1885.    Vraća se u Beograd i nastavlja studije na Velikoj školi. Učestvuje u srpsko-bugarskom ratu kao dobrovoljac.
1886.    Završava prava na Velikoj školi. Piše Pripovetke jednoga kaplara.
1887.    Objavljuje pesmu Pogreb dva raba, kao kritiku vlasti kralja Milana, zbog čega je osuđen na dve godine zatvora.
1888.    U Požarevačkom zatvoru provodi godinu dana i piše Protekciju.
1889.    Posle prijema kod kralja Milana, ministar inostranih dela mu dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Bitolju, Prištini, Skoplju, Solunu i Serezu.
1891.    Nušić i Dragutin Ilić ponovo pokreću i uređuju „Preodnicu“ (Prethodnicu).
1893.    Ženi se Darinkom Đorđević, ćerkom trgovca Božidara, koju je upoznao kao nećaku konzula Bodija u Bitolju. Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar.
1899.    Član je uredništva „Zvezde“ Janka Veselinovića.
1900.    Prelazi iz diplomatske službe u Beograd, za sekretara Ministarstva prosvete, a zatim postaje dramaturg i vršilac dužnosti upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu.
1901.    Uređuje „Pozorišni list“.
1902.    Penzionisan na svoj zahtev, jer nije dobio mesto upravnika Narodnog pozorišta. Iste godine reaktiviran i postavljen za komesara pošta i telegrafa, što odbija i ponovo biva vraćen u penziju. Učestvuje u osnivanju Društva srpskih književnika i umetnika.
1903.    Postavljen je za šefa Odseka za nacionalnu propagandu pri predsedništvu Vlade kao dobar poznavalac prilika u našim, tada još neoslobođenim krajevima pod Turskom. Posle prevrata od 29. maja, ponovo stavljen u penziju.
1904–1905. Nušić je upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.
1906–1907. Zamenik je dramaturga Narodnog pozorišta u Beogradu.
1905.    Osniva sa Mihajlom Sretenovićem, Malo dečje pozorište u Beogradu (preteča potonjeg Rodinog pozorišta, osnovanog 1937).
1907.    Piše Knjazu Nikoli Elaborat za osnivanje Crnogorskog narodnog pozorišta na Cetinju.
1905–1910. U „Politici“ objavljuje svoje čuvene kozerije, pod pseudonimom Ben Akiba.
1910.    Osuđen na tri meseca zatvora zbog članka „Narod i dinastija“ o odnosu kralja Petra i princa Đorđa. Kaznu nije odležao zbog rata koji je nailazio. Odlikovan ordenom Svetog Save i Belog orla.
1908–1912. Bavi se novinarstvom. Saradnik je i urednik listova „Samouprava“, „Tribuna“, „Beogradske novine“, „Dnevnik“, „Straža“ i šaljivih listova „Brka“, „Ćosa“, „Satira“, „Telefon“ i drugih.
1912.    Postavljen za prvog načelnika oslobođenog Bitolja (za vreme Balkanskog rata).
1913.    Organizuje pozorište u oslobođenom Skoplju i postaje njegov upravnik.
1915.    U Skoplju. Kćerka Margita Gita se udaje za književnika Milivoja Predića. U jesen, gine sin Strahinja Ban, dobrovoljac u Bačkoj četi. Nušić se povlači sa srpskom vojskom preko Albanije na Krf.
1916–1917. Boravio u Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj. Piše „Plan za obnovu i preporod nacionalne kulture posle Rata“ i šalje na Krf, Ministru prosvete (1917).
1918.    Vraća se na dužnost u Skoplje.
1919.    U Beogradu, u Ministarstvu prosvete, vrši dužnost prvog načelnika Umetničkog odeljenja (potonjeg Ministarstva kulture).
1922.    Zbog drame Nahod, crkva ga je anatemisala.
1923.    Razrešen je dužnosti načelnika Umetničkog odeljenja. Odlikovan je ordenom Svetog Save I reda.
1924.    Velika proslava šezdesetogodišnjice života i četrdesetogodišnjice književnog rada Branislava Nušića.
1925–1928. Upravnik je pozorišta u Sarajevu. Piše za „Ramazanske večeri“, pod pseudonimom Halil Delibašić.
1929.    Nušić je bibliotekar Narodne skupštine. Definitivno stavljen u penziju. Odlikovan ordenom oficira Legije časti.
1930.    Učestvuje u radu na filmu Paramunt-revija u Beču, kao glumac. Predaje retoriku na Vojnoj akademiji i piše udžbenik koji je i danas u upotrebi.
1931.    Zaključuje ugovor sa poznatim beogradskim izdavačem Gecom Konom o izdavanju celokupnih dela.
1933.    Postaje član Srpske kraljevske akademije.
1934.    Posle prve teže bolesti odlazi sa porodicom na Hvar.
1935.    Posle premijere Ožalošćene porodice u Sofiji odlikovan bugarskim ordenom za građanske zasluge.
1936.    Posle mnogo seljenja kupio je plac i sazidao kuću, u koju se uselio 15. septembra, u ulici Rozalije Morton 1 (danas Šekspirova).
1937.    Operisan je u Sanatorijumu „Vračar“ u Beogradu. Na osnivačkoj Skupštini - Udruženja umetnika, naučnika i pisaca, 5. decembra, održao je govor – apel solidarnosti protiv fašizma – čuveni „Kulturni testament“.
1938. Branislav Nušić je umro u Beogradu, na Bogojavljenje, 19. januara. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

SAŠA GABRIĆ
Rođen 17. februara 1967. godine u Subotici. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Subotici. Diplomirao multimedijalnu režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 1994. godine. Od 1996. godine ima status slobodnog umetnika. Živi i radi u Beogradu. Režirao veliki broj pozorišnih predstava, opera kao i više kratkih igranih i dokumentarnih filmova, među kojima su i: Drame
Džems Džojs, Portret umetnika u mladosti
Lope de Vega, Fuente Ovehuna
Anton Pavlovič Čehov, Tri sestre
Adi Endre, Brzi snovi
Vilijam Šekspir, Timon Atinjanin
Bertolt Breht, Bubnjevi u noći
Aleksandar Popović, Ružičnjak
Peter Handke, Kaspar
Vilijam Šekspir, Koriolan
po Uliksu Džemsa Džojsa, Džojstik
Artur Miler, Smrt trgovačkog putnika
Milorad Pavić, Svadba u kupatilu
Branislav Nušić, Sumnjivo lice
Opere
Doniceti, Don Paskvale
Persl, Didona i Enej

 

Premijerno izvođenje

Premijera, 31. maj 2014. / Velika scena


Reditelj Saša Gabrić 
Scenograf Boris Maksimović
Kostimograf Marina Medenica
Dizajn svetla Milan Kolarević
Dramaturg Zoran Raičević
Scenski govor Dijana Diklić
Producent Ivana Nenadović

Premijerana podela:

Jevrem Prokić Boris Komnenić 
Pavka, njegova žena Radmila Živković  
Danica, njihova kći Kalina Kovačević / Nada Macanković
Spira, Jevremov pašenog Milenko Pavlov
Spirinica Olga Odanović
Ivković, advokat Branislav Tomašević
Gospa Marina, njegova tetka Anastasia Mandić
Sekulić, policijski pisar Dimitrije Ilić
Jovica Jerković Lepomir Ivković
Sima Sokić Predrag Miletić
Sreta Branko Vidaković
Mladen, pokućar Jevremov Radovan Miljanić
Predradnik Saša Kuzmanović
Žandar Ivan Zablaćanski
Harmonikaš Ilija Pavlović
Radnici Saša Antić, Emil Ahmetović, Stevan Štrbac, Bojan Penčić

Organizator Kristina Obradović
Inspicijent Saša Tanasković
Sufler Gordana Perovski 

Asistent kostimografa Marija Tavčar 
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Nebojša Kostić
Modelar muških kostima Drena Drinić 
Šef muške krojačnice Jela Bošković
Modelar ženskih kostima Radmila Marković 
Šef ženske krojačnice Snežana Ignjatović
DEKOR I KOSTIMI SU IZRAĐENI U RADIONICAMA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU

 


 

Galerija