Vesti

Predstava “Bela kafa”, po tekstu Aleksandra Ace Popovića i u režiji Milana Neškovića, biće premijerno izvedena 4. maja (20,30) na Sceni "Raša Plaović".
U podeli su Branko Vidaković (Momčilo Jabučilo), Olga Odanović (Majka Janja), Pavle Jerinić (Deli Jova), Vanja Ejdus (Crkva Ružica), Nenad Stojmenović (Srđa Zlopogleđa) i Nada Šargin (Zora Šišarka).
Dramaturg je Molina Udovički Fotez, scenograf Vesna Popović, kostimograf Marina Vukasović Medenica, a kompozitor Anja Đorđević.
Radovan Knežević je zadužen za scenski govor, a Tatjana Popović za scenski pokret, Ivana Nenadović je izvršni producent, Biljana Grgur asistent kostimografa, Nemanja Konstantinović organizator, Saša Tanasković inspicijent i Danica Stevanović sufler.
Govoreći o aktuelnosti ovog komada, napisanog 1990. godine, (radnja se dešava u periodu od 1941. do sredine šezdesetih godina prošlog veka), Molina Udovički Fotez kaže da sve te teme kojima se Popović bavio “suštinski vrlo stoje i dan danas”.
- Jedna od bitnih tema koja se, u međuvremenu, još više izoštrila je amoralnost likova, kao mentalitetska osobina. Dakle, ne nemoral, već amoralnost. Takođe, veoma je značajan i taj “elan vital” koji oni imaju. Junaci komada su, uprkos svemu, opstali ne samo kao pojedinci, već i kao porodica - dodala je ona.
Nešković je na prvoj čitaćoj probi najavio da će “Bela kafa”, za koju je rekao da je jedna od tri najbolje drame napisane na srpskom jeziku, u njegovoj režiji biti “lišena svakog sitnog realizma u igri”.
- To je put kojim bi trebalo da radimo ovu predstavu. Dakle, kroz scensku maštu, bez tog sitnog scenskog realizma koji podrazumeva stolove, stolice, stolnjake, hranu... Svega toga apsolutno moramo da se lišimo i da pravimo jednu maštovitu inscenaciju ove porodice koja je potpuno nenormalna, što znači da takva mora da bude i predstava - rekao je Nešković, koji je prošle godine, na istoj sceni, uspešno postavio komad Momčila Nastasijevića "Kod Večite slavine".
On je ocenio da je veoma teško precizno definisati žanrovsku odrednicu "Bele kafe" i napomenuo, kroz smeh, da bi to, otprilike, moglo da bude “u stvari, ono što se dobije kada vodvilj ima seks sa građanskom dramom”.
M.B.

Intervju sa Brankom Vidakovićem, povodom premijere "Bele kafe", objavljen u 87. broju "Pozorišnih novina", 28. marta 2015.

 

                                  INTERVJU: BRANKO VIDAKOVIĆ

                             Gorko-sladak ukus Acine „Bele kafe“

Poznati komad vrsnog znalca srpskog mentaliteta Aleksandra Ace Popovića „Bela kafa”, uskoro će postati sastavni deo dramskog repertoara Scene „Raša Plaović”. Premijera predstave, u režiji Milana Neškovića, planirana je za 28. april, a glavna uloga poverena je Branku Vidakoviću koji će dočarati lik Momčila Jabučila, predratnog bogatog industrijalca, mudrog rezonera koji ume da sagleda dnevnopolitičku situaciju, ali koji i razume duboke korene onoga što se događa njemu, njegovoj porodici i njegovom narodu. Osim našeg sagovornika, u podeli su i Olga Odanović (Majka Janja), Pavle Jerinić (Deli Jova), Vanja Ejdus (Crkva Ružica), Nenad Stojmenović (Srđa Zlopogleđa) i Nada Šargin (Zora Šišarka).

Popović u „Beloj kafi" napušta svoje omiljeno područje periferijskog miljea i smešta događaje u imućnu porodicu fabrikanta Momčila Jabučila u periodu od izbijanja rata 1941, pa do druge polovine šezdesetih godina. U čemu se danas, dve i po decenije od kada je napisan, ogleda svevremena dimenzija ovog komada?

Iako nisam neki veliki fan Ace Popovića, priznajem da sam još od akademije izuzetan poštovalac „Bele kafe“ i „Mrešćenja šarana“. To su dela koja su glumački veoma izazovna i svako od nas, ko prihvati neku ulogu u njima, ima mnogo materijala da je i odbrani. Konkretno, u „Beloj kafi“, emocije nisu papirne, već su veoma stvarne i snažne. Recimo, jedan sin je komunista, drugi je ljotićevac. Čak, i sam Momčilo, ima dosta tih starinskih, solunaških rečenica u kojima mu ne veruješ baš mnogo. Dakle, sve to skupa, nekako, čini to delo veoma životnim, ljudskim i izazovnim za igranje. „Bela kafa“, kao i „Mrešćenje šarana“, nikad neće biti pase komad, zato što će u svim vremenima uvek moći da se ispriča priča o jednoj porodici koju je pregazilo vreme i samleo novi vek.

Vaš junak Momčilo, glava porodice i stožer komada je, zapravo, čovek uz koga neizostavno ide reč ponos. Ipak, uprkos svim teškoćama kroz koje je prolazio, ostao je ponosan i dosledan samom sebi. Kako sačuvati ponos, a ostati čist, što bi se reklo i pred Bogom i pred ljudima?

Momčilo je prilagodljiv čovek koji je naučio kako se preživljava. On je od onih ljudi koje uvek pominjemo sa setom, jer su imali stav, kičmu. Momčila je život stvarno lomio. Svašta je preživeo u toku ovog komada, od smrti unuka do raspada porodice koja se, ipak, opet okupila. Njega možete igrati na razne načine – od žilavog solunaša, preko tragičara, do apurdne ličnosti, pa čak i smešne s obzirom na tu njegovu zadrtost. Trudiću se da Momčila branim svim sredstvima. Što više bude ljudsko biće i čovek sa slabostima i manama, to će biti verniji i bliži i meni, a i sebi. Naravno, i publici, da ga ne bi shvatila kao neki plakat.

Šestoro junaka ove priče prolazi kroz sve faze i mene preuzimajući razne oblike ponašanja s namerom da se suprotstave zadatoj sudbini. Da li je taj inat, ispoljen u različitim oblicima, zapravo odlika mentaliteta?

Mi, Srbi, volimo da se hvalimo svojim inatom, mada to u svetu i nije neka baš previše cenjena osobina. Inat je kompleks malog naroda. Istina, u našoj istoriji, nekoliko puta nam je pomogao da preživimo, ali bez obzira na sve to, mislim da je veoma pogrešno to isticati kao najveću i najbolju vrlinu ovog naroda. Nije to nikakva vrlina. To je iznuđena stvar, kada vi, kao pojedinac ili narod, ostanete bez ikakvog izlaza, pa posežete za nekim instinktivnim mehanizmima za održanje. Ne treba gurati nos tamo gde mu nije mesto. U tom smislu, ne bih ja to previše glorifikovao i uzdizao kao važnu osobinu te porodice. Jer, inat je i njoj, kao i ovom narodu, doneo mnoge nevolje i nesreće.

Momčilo na kraju komada poručuje da zna šta sve ima, ali da uopšte više ne zna ko je on. To njegovo saznanje zvuči veoma zabrinjavajuće?

Da, zapravo zvuči kao da govori o nama danas, jer smo se mi, kao narod, potpuno pogubili. Ko to nije primetio, neka se okrene oko sebe. Sve su vrednosti izokrenute, a nove nisu stvorene. Postali smo narod koji je izgubio identitet, koji ne zna šta je, ko je... Prva budala koja se pojavi i povede nas sa bilo kakvom parolom, mi idemo za njom. To je veoma opasno. Ne poštujemo demokrate i one koji nas vode nekim mirnim putem ka boljem, ali zato poštujemo tirane i trpimo ih 10, 15, 20 godina. Onda, kada se pojavi neki normalan čovek, mi se očas dogovorimo da ga ubijemo.

Utisak je da će i ova inscenacija „Bele kafe“ ponuditi publici pre gorak, nego sladak ukus tog napitka?

Ako se osvremo na te Momčilove poslednje reči, koje su meni vrlo proročke, zlosutne i istine s obzirom na to šta nam se desilo devedesetih i kako živimo danas, verovatno bi trebalo da ukus bude gorak. No, siguran sam da će se on i menjati, kao i što se likovi menjaju kroz komad.

Da li će Momčilo, na kraju, ipak, ispiti svoju šoljicu bele kafe?

Neću da vam otkrijem tu tajnu (smeh).

Dramske situacije potiču iz pera vrsnog komediografa, no i čoveka u čiju se dušu tada sve primetnije useljavala gorčina. Kako u žanrovskom smislu definišete ovaj komad?

Svi mi koji radimo ovu predstavu, podsvesno imamo neki lagani otpor prema tom žanrovskom određivanju, jer je ta potreba da se žanrovski prate stvari dovela do brojnih zbunjujućih rezultata u pozorištu, a naročito na filmu. Verovatno će to biti neka tragikomedija. Mi ćemo gledati da komad bude istinit, kao i da likovi i sukobi među njima, takođe, budu istiniti, iako reditelj ima jednu prilično pomerenu koncepciju u okviru koje nema nameru da pravi nekog realističnog Acu Popovića.

Mikojan Bezbradica

 

Antrfile

Bez "Rastur kola"

S obzirom na to da „Rastur kolo“ predstavlja odraz vremena u kojem je Aca pisao komad, a to je skori raspad SFRJ, u dogovoru sa rediteljem, odlučili smo da ga ne radimo. Iako je to, možda, najefektnija scena u komadu, smatrali smo da je to danas, sa ove distance, potpuno nepotrebno pokazivati.

 

IZVEŠTAJ SA KONFERENCIJE ZA NOVINARE ODRŽANE 29. APRILA U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA

Drama Aleksandra Popovića "Bela kafa", u režiji Milana Neškovića, biće premijerno izvedena 4. maja na sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta u Beogradu.
V.d. direktora Drame Željko Hubač istakao je da je izlazak na scenu nekog dela ovog klasika srpske dramaturgije sam po sebi događaj i podsetio da je Popović prethodni put igran u Nacionalnom teatru pre 20 godina ("Razvojni put Bore Šnajdera" 1995.).
- Radili smo zahtevan komad, u produkciono komplikovanim uslovima, ali bez ikakvih umetničkih kompromisa i očekujem da publika bude jako zadovoljna - rekao je on na konferenciji za novinare.
U ansamblu su Branko Vidaković, Olga Odanović, Pavle Jerinić, Vanja Ejdus, Nenad Stojmenović i Nada Šargin.
Adaptaciju teksta uradili su reditelj Nešković i dramaturg Molina Udovički Fotez.
Scenograf je Vesna Popović, kostimograf Marina Vukasović Medenica, kompozitor Anja Đorđević.
Nešković je izjavio da je "Bela kafa" ozbiljna drama jedne porodice kroz dug i tmuran period od 1941. do 1955. godine.
- Ne bavimo se ideologijom komunista, nacionalista, aluzijama na raspad Jugoslavije iz 90-ih (čuvena završna scena "Rastur kolo"). Nas je zanimala porodica kao osnovna jedinica građe svakog društva i njena propast. U komadu vidimo jednu specifičnu, a ipak tipsku srpsku porodicu koja je u proteklih 50-ak godina nestala - rekao je on.
Udovički Fotez je primetila da je iznenađena koliko je drama aktuelna, odnosno koliko nam se istorija ponavlja.
Ona je skrenula pažnju na Popovićev način pravljenja likova - tipskih u scenskom smislu, ali inače posebnih.
- U ovom komadu likovi su izašli iz srpske mitologije, o čemu govore njihova imena - Momčilo Jabučilo, Majka Janja, Deli Jova, Crkva Ružica, Srđa Zlopolgleđa i Zora Šišarka - rekla je ona.
Vidaković je primetio da sebe nije zamišljao kao oca porodice i da prvi put igra takvu ulogu.
- Reditelj je bio hrabar, sa neobičnim pristupom i ako izuzmemo umor, ovo je bilo poslastica raditi - izjavio je on dodajući da je Momčilo slojevit i ozbiljan lik, ali teško da je glavni, jer je tu šest jakih ličnosti različitih senzibiliteta.
Odanovićeva je rekla da je njoj blizak lik brižne majke, a da joj je posebno drago što igra u komadu Ace Popovića koga je poštovala i koji je voleo njen glumački senzibilitet.
- Srećna sam što konačno izlazi premijera. Nezavisno od ocena, ako je 4. maja odigramo, već smo pobedili - izjavila je ona.
Naime, premijera je odlagana u očekivanju novca od Ministarstva kulture za scenografiju i kostime.
Vanja Ejdus je istakla da je to sa druge strane bilo dobro, jer su probali tri meseca, što ovako složen komad i zahteva i da često nije dovoljno mesec i po dana koliko se obično rade predstave.
- Ovo je ogroman komad u pet činova, sa puno događaja, likovi su psihološki kompleksni i menjaju se tokom 15 godina. Moja Ružica ima možda i najveće promene, počinje od devojčice, koja se oseća ružno i odbačeno, okreće se infantilnoj religioznosti i vremenom stiže do fanatizma - ispričala je ona.
Jerinić je dodao da je ovo i priča o podeli, kako porodice tako i društva.
- Čuvamo strane, ideologiju i zato propadamo, dok nam mladi i talentovani ljudi odlaze - rekao je on.
Stojmenović je kazao da mu je ovo do sada možda najizazovnija uloga, a da mu je Popović kao autor otkrovenje, zahtevan i zahvalan za glumačku igru.
Nada Šargin je dodala da je zadovoljna, ali da ima još šta da se uradi do premijere, jer je tekst dubok i pruža priliku da se stalno osvešćuje, da se otkrivaju nove replike koje nije doživela pri prvom čitanju.
Hubač je objavio da je "Bela kafa" poslednja dramska premijera Narodnog pozorišta u ovoj sezoni, ali su već počele probe za predstavu "Na dnu" Maksima Gorkog u režiji Ane Đorđević.
Tom premijerom biće otvorena sledeća sezona. Zatim su u planu Sterijini "Rodoljupci" u režiji Andraša Urbana i Šilerova "Marija Stjuart" u režiji Miloša Lolića.