Премијера опере Kристофа Вилибалда Глука „Орфеј и Еуридика“, 23. јуна (20,00) на Великој сцени

14 јун 2021

Опера Kристофа Вилибалда Глука „Орфеј и Еуридика“, по либрету Ранијерија де Kалцабиђија, под диригентском управом госта из Бугарске Диана Чобанова, у режији Александра Николића и кореографији Александра Илића, биће премијерно изведена 23. јуна (20,00) на Великој сцени.

Kако је речено на конференцији за новинаре, одржаној 14. јуна у фоајеу Друге галерије, ово код нас ретко извођено камерно оперско дело, са три улоге – све певају певачице, на репертоар Опере Народног позоришта, осим значаја Глуковог дела, довеле су и рестрикције на сцени прописане мерама борбе против пандемије вируса корона.

Глукову оперу са митолошком темом, чији је правац тешко дефинисати између барока и класицизма, у новој продукцији националног театра режира Александар Николић који сматра да поставка ове опере у себи садржи четири кључна појма који је прецизно дефинишу.

Ту је пре свега навео самог аутора комада - немачког композитора Kристофа Вилибалда Глука, као револуционара на пољу синтезе музике и драме, и једног од највећих реформатора опере у историји те сценске врсте.

Други појам је само средиште Орфичких митова - Орфеј и Еуридика, који говори о архетипу уметнику и врхунској моћи продуховљене индивидуе која мења законе живота и смрти.

Елеусинске мистерије, антички мистични култ Грчке који је посвећен прихватању циклуса живота и смрти, по њему представља трећи појам.
Финални појам је сама мистерија - загонетка, тајна, оно што се не може спознати до краја.

„Сваки од ова четири појма носи сопствену вредност и широко је поље за истраживање само по себи. Међутим, тек њихове међузависне везе у режији представе отварају врата ка суштински иновативној сценској поставци“, каже Николић.

Диригент је гост из Бугарске Диан Чобанов, а као специјалиста за епоху – „препараторе“, ангажован је диригент Предраг Госта, експерт за рану музику и барок.

Сценографију је урадила Дуња Kостић, а костиме Kатарина Грчић Николић.

За улоге Орфеја, Еуридке и Амора постоји више алтернација у којима су, осим првака и солиста Опере, и чланови Оперског студија Народног позоришта „Борисав Поповић“ - Александра Ангелов / Љубица Вранеш/ Јана Цвектовић (Орфеј), Снежана Савичић Секулић / Невена Бриџен / Исидора Стевановић (Еуридика) и Софија Пижурица / Иванка Раковић Крстоношић / Милица Дамјанац / Невена Ђоковић (Амор). 

У представи учествују Хор, Оркестар и Балет Народног позоришта.

Управница Народног позоришта Ивана Вујић Kоминац најавила је да би ова продукција требало да ускоро гостује у Загребу и Нишу, као и да треба очекивати и долазак последње загребачке верзије „Орфеја и Еуридике“, из априла ове године, у Београд.

„У време постковида на целом Балкану имамо ‘епидемију’ „Орфеја и Еуридике“. То значи да је време да античке вредности вратимо у наш ум и срца – поручила је Александра Ангелов, напомињући да је је предстојећа премијера Глукове опере „благослов за све као прва званична продукција после годину и по дана паузе, не рачунајући концерте“.

Прва реприза биће одржана 27. јуна у 20 часова.

 

Oрфеј и Еуридика - поетика једноставности

Опе­ра Орфеј и Еури­ди­ка је засно­ва­на на антич­ком миту о тра­гич­ној љуба­ви. Орфеј је био мит­ски певач и песник, син Кали­о­пе, јед­не од Муза. Пре­ма миту, када би засви­рао на сво­јој лири коју је добио од бога Апо­ло­на, чак ни при­ро­да није оста­ја­ла рав­но­ду­шна. Њего­ва жена, ним­фа Еури­ди­ка, умр­ла је од ује­да зми­је неду­го пошто су се узе­ли. Орфеј је био толи­ко скр­хан да је одлу­чио да сиђе у доњи свет не би ли успео да је вра­ти. Зача­рав­ши их сво­јом лиром, дозво­ли­ли су му да Еури­ди­ки­ну душу изве­де на све­тлост дана и тако је ожи­ви, али под усло­вом да се нијед­ном не окре­не за њом пре него што иза­ђу. Збу­њен и под при­ти­ском, не пре­по­зна­ју­ћи Еури­ди­ку у сабла­зни чије је кре­та­ње осе­тио иза себе, ипак се окре­нуо и тако дру­ги и послед­њи пут изгу­био сво­ју воље­ну. Орфеј и Еури­ди­ка су такође били и глав­ни лико­ви опе­ра које су напи­са­не почет­ком  XVII века – Стри­ђо­ве Еури­ди­ке из 1600. и Мон­те­вер­ди­је­вог Орфе­ја из 1607. годи­не. При­па­да жан­ру azi­o­ne tea­tra­le, што под­ра­зу­ме­ва опе­ру на мито­ло­шку тему с рефре­ни­ма и пле­сом. Комад је први пут изве­ден у Бург­те­а­тру у Бечу 5. окто­бра 1762. у при­су­ству цари­це Мари­је Тере­зи­је и целог дво­ра, и окру­њен „успе­хом који је пред­ста­вљао вели­ку част за песни­ка и ком­по­зи­то­ра”, како је крат­ко напи­сао изве­штач „Wie­ner dia­num“. Режи­ја и коре­о­гра­фи­ја пред­ста­ве биле су пове­ре­не либре­ти­сти Кал­ца­би­ђи­ју и Гаспару Анђо­ли­ни­ју, који су тесно сара­ђи­ва­ли, док је сцен­ски деко­р пот­пи­сао Ђовани Ква­љо. После мање од две годи­не, у апри­лу 1764, опе­ра је изве­де­на у Франк­фур­ту, пово­дом кру­нид­бе над­вој­во­де Јозе­фа II за кра­ља Римља­на. Орфеј и Еури­ди­ка је прва од Глу­ко­вих „реформ­ских“ опе­ра, у којој је поку­шао да заме­ни неса­гле­ди­ве запле­те и пре­ви­ше сло­же­ну музи­ку са „пле­ме­ни­том јед­но­став­но­шћу“ и у музи­ци и у дра­ми. Есеј о опе­ри Фран­че­ска Алга­ро­ти­ја из 1755. године имао је вели­ки ути­цај на Глу­ка у раз­во­ју рефор­ми­стич­ке иде­о­ло­ги­је. Алга­ро­ти је пред­ло­жио вео­ма појед­но­ста­вље­ни модел опе­ре, са нагла­ше­ном дра­мом, уме­сто музи­ке или бале­та. Сама дра­ма тре­ба­ло би да „обра­ду­је очи и уши, да узбу­ди и ути­че на срца публи­ке“. Алга­ро­ти­је­ве иде­је ути­ца­ле су и на Глу­ка и на њего­вог либре­ти­сту Кал­ца­би­ђи­ја. Кал­ца­би­ђи је и сам био истак­ну­ти заго­вор­ник рефор­ми и изја­вио је: „Ако је госпо­дин Глук био тво­рац драм­ске музи­ке, он је није ство­рио ни из чега. Ја сам му пру­жио мате­ри­јал или хаос, ако жели­те. Ми зато дели­мо част тог ства­ра­ња“.
Ова опе­ра је нај­по­пу­лар­ни­је Глу­ко­во дело и била је јед­на од глав­них ути­ца­ја за све наред­не немач­ке опе­ре. Глукови идеали су у великој мери утицали на популарна дела Моцарта, Вагнера и Вебера. Вари­ја­ци­је њего­ве рад­ње - под­зем­не спа­си­лач­ке миси­је у којој јунак мора кон­тро­ли­са­ти или при­кри­ти сво­је емо­ци­је - могу се наћи и у Моцар­то­вој Чароб­ној фру­ли, Бето­ве­но­вом Фиде­лиу и Ваг­не­ро­вом Рајн­ском зла­ту.
Глук је 1769. године у извођењу за Le feste d’Apollo у Парми, прерадио део улоге Орфеја за сопран. Иако је прво­бит­но поста­вље­на на ита­ли­јан­ски либре­то, Орфеј и Еури­ди­ка мно­го дугу­је жан­ру фран­цу­ске опе­ре, посеб­но у упо­тре­би пра­ће­ног реци­та­ти­ва и општем одсу­ству вокал­не вир­ту­о­зно­сти. Два­на­ест годи­на после пре­ми­је­ре - 1774. годи­не, Глук је адап­ти­рао опе­ру по уку­су пари­ске публи­ке у Кра­љев­ској музич­кој ака­де­ми­ји по либре­ту Пјер-Луја Моли­неа. Напра­вље­но је неко­ли­ко про­ме­на у вокал­ним поде­ла­ма и орке­стра­ци­ји у скла­ду са фран­цу­ским уку­сом. У четвртој верзији, коју је урадио Хектор Берлиоз 1859. коришћена је оригинална партитура из Беча из 1762. године, укључујући и већи део додатне музике из париске партитуре из 1774. године. Такође је обновио неке суптилније оркестрације из италијанске верзије и припремио верзију опере - у четири чина - а Орфеја је изводио мецосопран.

 

Диан Чобанов, диригент

Маестро Чобанов је генерални директор Националне опера у Пловдиву од сезоне 2013/2014.

Магистрирао је на Државној музичкој академији у Софији као и на Универзитету за сценске уметности и музику у Бечу, у класи проф. Уроша Лајовића. Диригенти који су утицали на његa су сер Kолин Дејвис  из Дрездена и маестро Фабио Луиси  из Беча.

Чобанов, диригент млађе генерације, освојио је бројна признања и награде на међународним диригентским такмичењима, између којих се истичу друга и Специјална награда”Ловро вон Матачић”, на Међународном диригентском такмичењу у Загребу 2003. године. Специјална награда на такмичењу аустроугарских диригената у Будимпешти 1998 године.

Диан Чобанов добитник је и награде „Пловдив“ 2014., што је најпрестижнија награда на пољу музике у његовом родном граду.

Од 2009. маестро Чобанов стални је диригент Хрватске националне опере у Загребу.

Такође је био главни диригент Хрватског коморног оркестра (2012 - 2014);

Стални диригент бечког оркестра Палате Шенбрун (2004 - 2012).

Диан Чобанов је био први диригент Софијске филхармоније (2004 - 2010)

и шеф-диригент Државне опере - Стара Загора (2007 - 2012).

Сарађивао је с бројним светским оркестрима у Аустрији, Албанији, Македонији, Бразилу, Kазахстану, Швајцарској, Русији, Србији и многи други земљама.

Маестро Чобанов је дириговао на неколико познатих музичких фестивал у Бечу, Варни, Тел Авиву, Загребу, Ријеци, Скопљу, Јекантеринбургу, Палерму, Опатији….

Од 2012.  је  постао гостујући професор на Универзитету за источну Kину у Шангају

Диан Чобанов ради на многобројним светским сценама у САД, Бразилу, Kини, Бечу, Будимпешти, Верони, Франкфурту, Штутгарту, Амстердаму, Ротердаму, Прагу, Загребу, Порту, Палерму, Скопљу Тел Авиву, Јерусалиу.

2021. године добио је научно звање „Доктор“ у пољу уметности.

Био је члан жирија међународних такмичења диригента: "Ловро вон Матачић", Загреб 2015;

„Антал Дорати“, Будимпешта 2018 и Међународног такмичења диригената“ Kазахстан 2019.

 

Александар Николић, редитељ

Дипло­ми­рао је позо­ри­шну и радио режи­ју на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду у класи професорке Иване Вујић Коминац. Сту­ди­рао је исто­ри­ју умет­но­сти, као и инду­стриј­ски дизајн. Струч­но се уса­вр­ша­вао у Ита­ли­ји, Немач­кој, Грч­кој у обла­сти опе­ре .
Од 2019 је дирек­тор Малог позо­ри­шта „Душко Радо­вић“. Алек­сан­дар Нико­лић је ван­ред­ни про­фе­сор на Инсти­ту­ту за умет­нич­ку игру у Бео­гра­ду (област: Режи­ја у опе­ри и бале­ту). Од 2016. држи интер­на­ци­о­нал­не мастер кла­со­ве у Изра­е­лу и Срби­ји наме­ње­не опер­ским пева­чи­ма. Добит­ник је висо­ких  при­зна­ња у умет­но­сти: „За изван­ре­дан допри­нос кул­ту­ри гра­да Јеру­са­ли­ма“ коју доде­љу­је Жам­бо­ки фон­да­ци­ја и Град Јеру­са­лим (2018); Захвал­ни­ца GIPAC фон­да­ци­је из Босто­на за раз­вој опер­ске умет­но­сти и опер­ске педа­го­ги­је; Похва­ла Срп­ског народ­ног позо­ри­шта у Новом Саду за „изу­зет­ну сарад­њу са ансмблом Опе­ре СНП-а и поди­за­ње умет­нич­ког нивоа опер­ских пред­ста­ва СНП-а“ у 2019/20.
Био је анга­жо­ван у Опе­ри Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду као реди­тељ на одр­жа­ва­њу и обна­вља­њу теку­ћег репер­то­а­ра. У сезо­ни 2015/16. је анга­жо­ван у Royal Ope­ra Hou­se Covent Gar­den у Лон­до­ну као direc­tor on duty на опе­ри Тра­ви­ја­та.
Ода­бра­ни про­јек­ти:
Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду: Шек­спир: Соне­ти; Мелан­хо­лич­ни сно­ви гро­фа Саве Вла­ди­сла­ви­ћа, Слу­жав­ка госпо­да­ри­ца;
Хрват­ско народ­но каза­ли­ште у Рије­ци: Каза­ли­шни оби­ча­ји и неу­о­би­ча­је­но­сти;
Народ­но позо­ри­ште Сара­је­во: Дон Ђова­ни, Viva la mam­ma
Срп­ско народ­но позо­ри­ште у Новом Саду: Фауст, Риго­ле­то
Опе­ра и теа­тар Мадле­ни­а­нум: Гранд хотел, Пје­ро Месе­чар, Милу­тин Милан­ко­вић, Љубав и мода
Роси фест, Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду и Брок Вокал Лај­пциг: Кру­ни­са­ње Попе­је
IMVAJ фон­да­ци­ја и Cen­ter of Exe­len­ce, Изра­ел: Viva la mam­ma, Pyramus and This­be
Кул­тур­ни дом Веле­ње: Чароб­ни брег, Сабла­зан у доли­ни Све­тог Фло­ри­ја­на, Зве­зди­ца заспан­ка
Ком­банк дво­ра­на, Бео­град: Дон Ђова­ни
Цен­тар „Сава“, Бео­град: Кар­ми­на бура­на
IMVAJ и Modell Hal Gerard Bačar, Јеру­са­лим и Tel Aviv Muse­um of Art Hall: Сле­пи миш
Током борав­ка у Босто­ну (Plimp­ton Shat­tuck Black Box the­a­tre), 2019. режи­рао је опе­ре Дон Ђова­ни, Хагар & Ишма­ел и Семи и Реми.
Теа­тар Фило­драм­ти­ка, Рије­ка: Мистeриозни стра­нац, Сту­ди­ја о дивљој гусци
ХКД Сушак, Рије­ка: Похва­ла љуба­ви

 

Александар Илић, кореограф

Први соли­ста бале­та Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду. Аутор је шест цело­ве­чер­њих бале­та и вели­ког бро­ја коре­о­гра­фи­ја које је оства­рио за опе­ре и савре­ме­не пле­сне про­дук­ци­је.
Пост­ди­плом­ске сту­ди­је завр­шио је на Кон­зер­ва­то­ри­ју­му за музи­ку и плес три­ни­ти Лабан у Лон­до­ну (2012.), а док­тор­ске запо­чео на у АМТИИ у Плов­ди­ву (2021).
Аутор је књи­га сти­хо­ва Пра­зник срца, У при­су­ству шапа­та и Сањај сно­ве. У сарад­њи с Тео­до­ром Сујић је пре­вео књи­гу Моде­ли­ра­ње балет­ских репе­ти­то­ра Тање Вуји­сик (2019).
Добит­ник је број­них умет­нич­ких и дру­штве­них при­зна­ња и награ­да, међу којим је сва­ка­ко нај­зна­чај­ни­ја Награ­да за живот­но дело Филип Вишњић коју му је доде­лио његов род­ни град Шид за допри­нос у кул­ту­ри.
Про­фе­сор је на Инсти­ту­ту за умет­нич­ку игру у Бео­гра­ду чији је један од осни­ва­ча.
Сарад­њу с реди­те­љем Алек­сан­дром Нико­ли­ћем запо­чи­ње 2015. годи­не на опе­ри Мелан­хо­лич­ни сно­ви гро­фа Саве Вла­ди­са­ви­ћа Све­ти­сла­ва Божи­ћа. Од тада су сара­ђи­ва­ли зајед­но гото­во на свим појек­ти­ма, од којих су опе­ре Риго­ле­то, Фауст, Слу­жав­ка Госпо­да­ри­ца и пле­сни про­јек­ти Сабла­зан у доли­ни Све­тог Фло­ри­ја­на, Зве­зди­ца Спа­ва­ли­ца, Гранд Хотел. Сарад­ња на пре­ко пет раз­ли­чи­тих про­дук­ци­ја опе­ре Дон Ђова­ни В.А. Моцар­та (Сара­је­во, Бео­град, Бостон...) доне­ла им је зајед­нич­ки успех - награ­ду у Ује­ди­ње­ним Наци­ја­ма и сарад­њу са аме­рич­ким и кине­ским умет­ни­ци­ма.

 

 


 

Галерија