Vesti

Opera Kristofa Vilibalda Gluka „Orfej i Euridika“, po libretu Ranijerija de Kalcabiđija, pod dirigentskom upravom gosta iz Bugarske Diana Čobanova, u režiji Aleksandra Nikolića i koreografiji Aleksandra Ilića, biće premijerno izvedena 23. juna (20,00) na Velikoj sceni.

Kako je rečeno na konferenciji za novinare, održanoj 14. juna u foajeu Druge galerije, ovo kod nas retko izvođeno kamerno opersko delo, sa tri uloge – sve pevaju pevačice, na repertoar Opere Narodnog pozorišta, osim značaja Glukovog dela, dovele su i restrikcije na sceni propisane merama borbe protiv pandemije virusa korona.

Glukovu operu sa mitološkom temom, čiji je pravac teško definisati između baroka i klasicizma, u novoj produkciji nacionalnog teatra režira Aleksandar Nikolić koji smatra da postavka ove opere u sebi sadrži četiri ključna pojma koji je precizno definišu.

Tu je pre svega naveo samog autora komada - nemačkog kompozitora Kristofa Vilibalda Gluka, kao revolucionara na polju sinteze muzike i drame, i jednog od najvećih reformatora opere u istoriji te scenske vrste.

Drugi pojam je samo središte Orfičkih mitova - Orfej i Euridika, koji govori o arhetipu umetniku i vrhunskoj moći produhovljene individue koja menja zakone života i smrti.

Eleusinske misterije, antički mistični kult Grčke koji je posvećen prihvatanju ciklusa života i smrti, po njemu predstavlja treći pojam.
Finalni pojam je sama misterija - zagonetka, tajna, ono što se ne može spoznati do kraja.

„Svaki od ova četiri pojma nosi sopstvenu vrednost i široko je polje za istraživanje samo po sebi. Međutim, tek njihove međuzavisne veze u režiji predstave otvaraju vrata ka suštinski inovativnoj scenskoj postavci“, kaže Nikolić.

Dirigent je gost iz Bugarske Dian Čobanov, a kao specijalista za epohu – „preparatore“, angažovan je dirigent Predrag Gosta, ekspert za ranu muziku i barok.

Scenografiju je uradila Dunja Kostić, a kostime Katarina Grčić Nikolić.

Za uloge Orfeja, Euridke i Amora postoji više alternacija u kojima su, osim prvaka i solista Opere, i članovi Operskog studija Narodnog pozorišta „Borisav Popović“ - Aleksandra Angelov / Ljubica Vraneš/ Jana Cvektović (Orfej), Snežana Savičić Sekulić / Nevena Bridžen / Isidora Stevanović (Euridika) i Sofija Pižurica / Ivanka Raković Krstonošić / Milica Damjanac / Nevena Đoković (Amor). 

U predstavi učestvuju Hor, Orkestar i Balet Narodnog pozorišta.

Upravnica Narodnog pozorišta Ivana Vujić Kominac najavila je da bi ova produkcija trebalo da uskoro gostuje u Zagrebu i Nišu, kao i da treba očekivati i dolazak poslednje zagrebačke verzije „Orfeja i Euridike“, iz aprila ove godine, u Beograd.

„U vreme postkovida na celom Balkanu imamo ‘epidemiju’ „Orfeja i Euridike“. To znači da je vreme da antičke vrednosti vratimo u naš um i srca – poručila je Aleksandra Angelov, napominjući da je je predstojeća premijera Glukove opere „blagoslov za sve kao prva zvanična produkcija posle godinu i po dana pauze, ne računajući koncerte“.

Prva repriza biće održana 27. juna u 20 časova.

 

Orfej i Euridika - poetika jednostavnosti

Ope­ra Orfej i Euri­di­ka je zasno­va­na na antič­kom mitu o tra­gič­noj ljuba­vi. Orfej je bio mit­ski pevač i pesnik, sin Kali­o­pe, jed­ne od Muza. Pre­ma mitu, kada bi zasvi­rao na svo­joj liri koju je dobio od boga Apo­lo­na, čak ni pri­ro­da nije osta­ja­la rav­no­du­šna. Njego­va žena, nim­fa Euri­di­ka, umr­la je od uje­da zmi­je nedu­go pošto su se uze­li. Orfej je bio toli­ko skr­han da je odlu­čio da siđe u donji svet ne bi li uspeo da je vra­ti. Zača­rav­ši ih svo­jom lirom, dozvo­li­li su mu da Euri­di­ki­nu dušu izve­de na sve­tlost dana i tako je oži­vi, ali pod uslo­vom da se nijed­nom ne okre­ne za njom pre nego što iza­đu. Zbu­njen i pod pri­ti­skom, ne pre­po­zna­ju­ći Euri­di­ku u sabla­zni čije je kre­ta­nje ose­tio iza sebe, ipak se okre­nuo i tako dru­gi i posled­nji put izgu­bio svo­ju volje­nu. Orfej i Euri­di­ka su takođe bili i glav­ni liko­vi ope­ra koje su napi­sa­ne počet­kom  XVII veka – Stri­đo­ve Euri­di­ke iz 1600. i Mon­te­ver­di­je­vog Orfe­ja iz 1607. godi­ne. Pri­pa­da žan­ru azi­o­ne tea­tra­le, što pod­ra­zu­me­va ope­ru na mito­lo­šku temu s refre­ni­ma i ple­som. Komad je prvi put izve­den u Burg­te­a­tru u Beču 5. okto­bra 1762. u pri­su­stvu cari­ce Mari­je Tere­zi­je i celog dvo­ra, i okru­njen „uspe­hom koji je pred­sta­vljao veli­ku čast za pesni­ka i kom­po­zi­to­ra”, kako je krat­ko napi­sao izve­štač „Wie­ner dia­num“. Reži­ja i kore­o­gra­fi­ja pred­sta­ve bile su pove­re­ne libre­ti­sti Kal­ca­bi­đi­ju i Gasparu Anđo­li­ni­ju, koji su tesno sara­đi­va­li, dok je scen­ski deko­r pot­pi­sao Đovani Kva­ljo. Posle manje od dve godi­ne, u apri­lu 1764, ope­ra je izve­de­na u Frank­fur­tu, povo­dom kru­nid­be nad­voj­vo­de Joze­fa II za kra­lja Rimlja­na. Orfej i Euri­di­ka je prva od Glu­ko­vih „reform­skih“ ope­ra, u kojoj je poku­šao da zame­ni nesa­gle­di­ve zaple­te i pre­vi­še slo­že­nu muzi­ku sa „ple­me­ni­tom jed­no­stav­no­šću“ i u muzi­ci i u dra­mi. Esej o ope­ri Fran­če­ska Alga­ro­ti­ja iz 1755. godine imao je veli­ki uti­caj na Glu­ka u raz­vo­ju refor­mi­stič­ke ide­o­lo­gi­je. Alga­ro­ti je pred­lo­žio veo­ma pojed­no­sta­vlje­ni model ope­re, sa nagla­še­nom dra­mom, ume­sto muzi­ke ili bale­ta. Sama dra­ma tre­ba­lo bi da „obra­du­je oči i uši, da uzbu­di i uti­če na srca publi­ke“. Alga­ro­ti­je­ve ide­je uti­ca­le su i na Glu­ka i na njego­vog libre­ti­stu Kal­ca­bi­đi­ja. Kal­ca­bi­đi je i sam bio istak­nu­ti zago­vor­nik refor­mi i izja­vio je: „Ako je gospo­din Gluk bio tvo­rac dram­ske muzi­ke, on je nije stvo­rio ni iz čega. Ja sam mu pru­žio mate­ri­jal ili haos, ako želi­te. Mi zato deli­mo čast tog stva­ra­nja“.
Ova ope­ra je naj­po­pu­lar­ni­je Glu­ko­vo delo i bila je jed­na od glav­nih uti­ca­ja za sve nared­ne nemač­ke ope­re. Glukovi ideali su u velikoj meri uticali na popularna dela Mocarta, Vagnera i Vebera. Vari­ja­ci­je njego­ve rad­nje - pod­zem­ne spa­si­lač­ke misi­je u kojoj junak mora kon­tro­li­sa­ti ili pri­kri­ti svo­je emo­ci­je - mogu se naći i u Mocar­to­voj Čarob­noj fru­li, Beto­ve­no­vom Fide­liu i Vag­ne­ro­vom Rajn­skom zla­tu.
Gluk je 1769. godine u izvođenju za Le feste d’Apollo u Parmi, preradio deo uloge Orfeja za sopran. Iako je prvo­bit­no posta­vlje­na na ita­li­jan­ski libre­to, Orfej i Euri­di­ka mno­go dugu­je žan­ru fran­cu­ske ope­re, poseb­no u upo­tre­bi pra­će­nog reci­ta­ti­va i opštem odsu­stvu vokal­ne vir­tu­o­zno­sti. Dva­na­est godi­na posle pre­mi­je­re - 1774. godi­ne, Gluk je adap­ti­rao ope­ru po uku­su pari­ske publi­ke u Kra­ljev­skoj muzič­koj aka­de­mi­ji po libre­tu Pjer-Luja Moli­nea. Napra­vlje­no je neko­li­ko pro­me­na u vokal­nim pode­la­ma i orke­stra­ci­ji u skla­du sa fran­cu­skim uku­som. U četvrtoj verziji, koju je uradio Hektor Berlioz 1859. korišćena je originalna partitura iz Beča iz 1762. godine, uključujući i veći deo dodatne muzike iz pariske partiture iz 1774. godine. Takođe je obnovio neke suptilnije orkestracije iz italijanske verzije i pripremio verziju opere - u četiri čina - a Orfeja je izvodio mecosopran.

 

Dian Čobanov, dirigent

Maestro Čobanov je generalni direktor Nacionalne opera u Plovdivu od sezone 2013/2014.

Magistrirao je na Državnoj muzičkoj akademiji u Sofiji kao i na Univerzitetu za scenske umetnosti i muziku u Beču, u klasi prof. Uroša Lajovića. Dirigenti koji su uticali na njega su ser Kolin Dejvis  iz Drezdena i maestro Fabio Luisi  iz Beča.

Čobanov, dirigent mlađe generacije, osvojio je brojna priznanja i nagrade na međunarodnim dirigentskim takmičenjima, između kojih se ističu druga i Specijalna nagrada”Lovro von Matačić”, na Međunarodnom dirigentskom takmičenju u Zagrebu 2003. godine. Specijalna nagrada na takmičenju austrougarskih dirigenata u Budimpešti 1998 godine.

Dian Čobanov dobitnik je i nagrade „Plovdiv“ 2014., što je najprestižnija nagrada na polju muzike u njegovom rodnom gradu.

Od 2009. maestro Čobanov stalni je dirigent Hrvatske nacionalne opere u Zagrebu.

Takođe je bio glavni dirigent Hrvatskog komornog orkestra (2012 - 2014);

Stalni dirigent bečkog orkestra Palate Šenbrun (2004 - 2012).

Dian Čobanov je bio prvi dirigent Sofijske filharmonije (2004 - 2010)

i šef-dirigent Državne opere - Stara Zagora (2007 - 2012).

Sarađivao je s brojnim svetskim orkestrima u Austriji, Albaniji, Makedoniji, Brazilu, Kazahstanu, Švajcarskoj, Rusiji, Srbiji i mnogi drugi zemljama.

Maestro Čobanov je dirigovao na nekoliko poznatih muzičkih festival u Beču, Varni, Tel Avivu, Zagrebu, Rijeci, Skoplju, Jekanterinburgu, Palermu, Opatiji….

Od 2012.  je  postao gostujući profesor na Univerzitetu za istočnu Kinu u Šangaju

Dian Čobanov radi na mnogobrojnim svetskim scenama u SAD, Brazilu, Kini, Beču, Budimpešti, Veroni, Frankfurtu, Štutgartu, Amsterdamu, Roterdamu, Pragu, Zagrebu, Portu, Palermu, Skoplju Tel Avivu, Jerusaliu.

2021. godine dobio je naučno zvanje „Doktor“ u polju umetnosti.

Bio je član žirija međunarodnih takmičenja dirigenta: "Lovro von Matačić", Zagreb 2015;

„Antal Dorati“, Budimpešta 2018 i Međunarodnog takmičenja dirigenata“ Kazahstan 2019.

 

Aleksandar Nikolić, reditelj

Diplo­mi­rao je pozo­ri­šnu i radio reži­ju na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du u klasi profesorke Ivane Vujić Kominac. Stu­di­rao je isto­ri­ju umet­no­sti, kao i indu­strij­ski dizajn. Struč­no se usa­vr­ša­vao u Ita­li­ji, Nemač­koj, Grč­koj u obla­sti ope­re .
Od 2019 je direk­tor Malog pozo­ri­šta „Duško Rado­vić“. Alek­san­dar Niko­lić je van­red­ni pro­fe­sor na Insti­tu­tu za umet­nič­ku igru u Beo­gra­du (oblast: Reži­ja u ope­ri i bale­tu). Od 2016. drži inter­na­ci­o­nal­ne master kla­so­ve u Izra­e­lu i Srbi­ji name­nje­ne oper­skim peva­či­ma. Dobit­nik je viso­kih  pri­zna­nja u umet­no­sti: „Za izvan­re­dan dopri­nos kul­tu­ri gra­da Jeru­sa­li­ma“ koju dode­lju­je Žam­bo­ki fon­da­ci­ja i Grad Jeru­sa­lim (2018); Zahval­ni­ca GIPAC fon­da­ci­je iz Bosto­na za raz­voj oper­ske umet­no­sti i oper­ske peda­go­gi­je; Pohva­la Srp­skog narod­nog pozo­ri­šta u Novom Sadu za „izu­zet­nu sarad­nju sa ansmblom Ope­re SNP-a i podi­za­nje umet­nič­kog nivoa oper­skih pred­sta­va SNP-a“ u 2019/20.
Bio je anga­žo­van u Ope­ri Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du kao redi­telj na odr­ža­va­nju i obna­vlja­nju teku­ćeg reper­to­a­ra. U sezo­ni 2015/16. je anga­žo­van u Royal Ope­ra Hou­se Covent Gar­den u Lon­do­nu kao direc­tor on duty na ope­ri Tra­vi­ja­ta.
Oda­bra­ni pro­jek­ti:
Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du: Šek­spir: Sone­ti; Melan­ho­lič­ni sno­vi gro­fa Save Vla­di­sla­vi­ća, Slu­žav­ka gospo­da­ri­ca;
Hrvat­sko narod­no kaza­li­šte u Rije­ci: Kaza­li­šni obi­ča­ji i neu­o­bi­ča­je­no­sti;
Narod­no pozo­ri­šte Sara­je­vo: Don Đova­ni, Viva la mam­ma
Srp­sko narod­no pozo­ri­šte u Novom Sadu: Faust, Rigo­le­to
Ope­ra i tea­tar Madle­ni­a­num: Grand hotel, Pje­ro Mese­čar, Milu­tin Milan­ko­vić, Ljubav i moda
Rosi fest, Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du i Brok Vokal Laj­pcig: Kru­ni­sa­nje Pope­je
IMVAJ fon­da­ci­ja i Cen­ter of Exe­len­ce, Izra­el: Viva la mam­ma, Pyramus and This­be
Kul­tur­ni dom Vele­nje: Čarob­ni breg, Sabla­zan u doli­ni Sve­tog Flo­ri­ja­na, Zve­zdi­ca zaspan­ka
Kom­bank dvo­ra­na, Beo­grad: Don Đova­ni
Cen­tar „Sava“, Beo­grad: Kar­mi­na bura­na
IMVAJ i Modell Hal Gerard Bačar, Jeru­sa­lim i Tel Aviv Muse­um of Art Hall: Sle­pi miš
Tokom borav­ka u Bosto­nu (Plimp­ton Shat­tuck Black Box the­a­tre), 2019. reži­rao je ope­re Don Đova­ni, Hagar & Išma­el i Semi i Remi.
Tea­tar Filo­dram­ti­ka, Rije­ka: Misteriozni stra­nac, Stu­di­ja o divljoj gusci
HKD Sušak, Rije­ka: Pohva­la ljuba­vi

 

Aleksandar Ilić, koreograf

Prvi soli­sta bale­ta Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du. Autor je šest celo­ve­čer­njih bale­ta i veli­kog bro­ja kore­o­gra­fi­ja koje je ostva­rio za ope­re i savre­me­ne ple­sne pro­duk­ci­je.
Post­di­plom­ske stu­di­je zavr­šio je na Kon­zer­va­to­ri­ju­mu za muzi­ku i ples tri­ni­ti Laban u Lon­do­nu (2012.), a dok­tor­ske zapo­čeo na u AMTII u Plov­di­vu (2021).
Autor je knji­ga sti­ho­va Pra­znik srca, U pri­su­stvu šapa­ta i Sanjaj sno­ve. U sarad­nji s Teo­do­rom Sujić je pre­veo knji­gu Mode­li­ra­nje balet­skih repe­ti­to­ra Tanje Vuji­sik (2019).
Dobit­nik je broj­nih umet­nič­kih i dru­štve­nih pri­zna­nja i nagra­da, među kojim je sva­ka­ko naj­zna­čaj­ni­ja Nagra­da za život­no delo Filip Višnjić koju mu je dode­lio njegov rod­ni grad Šid za dopri­nos u kul­tu­ri.
Pro­fe­sor je na Insti­tu­tu za umet­nič­ku igru u Beo­gra­du čiji je jedan od osni­va­ča.
Sarad­nju s redi­te­ljem Alek­san­drom Niko­li­ćem zapo­či­nje 2015. godi­ne na ope­ri Melan­ho­lič­ni sno­vi gro­fa Save Vla­di­sa­vi­ća Sve­ti­sla­va Boži­ća. Od tada su sara­đi­va­li zajed­no goto­vo na svim pojek­ti­ma, od kojih su ope­re Rigo­le­to, Faust, Slu­žav­ka Gospo­da­ri­ca i ple­sni pro­jek­ti Sabla­zan u doli­ni Sve­tog Flo­ri­ja­na, Zve­zdi­ca Spa­va­li­ca, Grand Hotel. Sarad­nja na pre­ko pet raz­li­či­tih pro­duk­ci­ja ope­re Don Đova­ni V.A. Mocar­ta (Sara­je­vo, Beo­grad, Boston...) done­la im je zajed­nič­ki uspeh - nagra­du u Uje­di­nje­nim Naci­ja­ma i sarad­nju sa ame­rič­kim i kine­skim umet­ni­ci­ma.