Вести

Прослављена српска уметница, некадашња првакиња Опере Народног позоришта Бреда Калеф Симоновић, сахрањена је 20. фебруара у Алеји заслужних грађана на Јеврејском гробљу у Београду.

Ро­ђе­на је 7. де­цем­бра 1930. го­ди­не у Београду.

По­ти­че из јед­не од нај­ста­ри­јих је­вреј­ских по­ро­ди­ца ко­ја је из Шпа­ни­је, пре­ко Со­лу­на сти­гла у Бе­о­град.

По­сле за­вр­ше­не Сред­ње му­зич­ке шко­ле код про­фе­сор­ке Сил­ви­је Ка­ме­но­вић, упи­су­је Му­зич­ку ака­де­ми­ју код про­фе­сор­ке Аде По­ља­ко­ве, а за­вр­ша­ва у кла­си про­фе­сор­ке Зла­те Ђун­ђе­нац. По­сле ди­пло­ми­ра­ња бо­ра­ви­ла је у Ита­ли­ји на уса­вр­ша­ва­њу код Ма­ри­је Кар­бо­не.

Више од три деценије, својим непресушним талентом, огромном харизмом и раскошним гласом мецосопрана подједнако је освајала срца публике и стручне критике, суверено господарећи оперским сценама, не само у Србији и бившој Југославији, него и широм Европе и света.

Током блиставе каријере одиграла је 61 премијерну улогу, као и 710 представа у Београду и 242 на гостовању.

„Цео мој живот је био везан и уткан у Народно позориште. Волела сам своју професију и несебично је давала и позоришту и публици. Много сам гостовала по свету, али сам се увек радо враћала својој кући и свом Народном позоришту“, говорила је госпођа Калеф у једном од својих последњих интервјуа, урађеним за „Позоришне новине“, у јануару 2021. године.

„Моја генерација из тог, како га зову златног доба, била је врло компактна. Ми нисмо одбијали ништа, све смо певали. Сви певачи, и у најмањој улози, били су сјајни. Имали смо среће да су, у оно време, долазили и највећи светски певачи, па нам се тако дешавало да будемо равноправни партнери са једним Мариом дел Монаком, Франком Kорелијем, Пласидом Домингом“, присећала се примадона Калеф која је на сцени Народног позоришта дебитовала 1960. године улогом Мерцедес у Бизеовом ремек-делу „Kармен“, у којем је касније, с великим успехом, певала и насловну улогу.  

Већ наредне године, примљена је у стални ангажман оперског ансамбла националног театра у којем остаје пуне три деценије, све до пензионисања, 1991. године.

На­кон ула­ска у На­род­но по­зо­ри­ште веома бр­зо је из­би­ла у пр­ви ред нај­зна­чај­ни­јих пр­ва­ка Опе­ре ко­ји су сво­јим на­сту­пи­ма у зе­мљи и ино­стран­ству обе­ле­жи­ли нај­зна­чај­ни­ји пе­ри­од у исто­ри­ји Опе­ре На­род­ног по­зо­ри­шта.

Пр­ва зна­чај­на уло­га би­ла је Ма­ри­на у Бо­ри­су Го­ду­но­ву Му­сорг­ског са ко­јом је дипломи­ра­ла, а по­том је от­пе­ва­ла све нај­зна­чај­ни­је уло­ге ме­цо­со­пран­ског фа­ха у опе­ра­ма руских ком­по­зи­то­ра: Бо­рис Го­ду­нов, Со­ро­чин­ски са­јам, Ев­ге­ни­је Оње­гин, Пи­ко­ва да­ма, Хован­шчи­на, За­љу­бљен у три на­ран­џе, Иван Гро­зни, Иван Су­са­њин, Пи­ко­ва да­ма, Кнез Игор; фран­цу­ских ком­по­зи­то­ра: Кар­мен, Дон Ки­хот, Сам­сон и Дали­ла, Хоф­ма­но­ве при­че, Вер­тер; ита­ли­јан­ских ком­по­зи­то­ра: Ма­дам Батер­флај, Моћ суд­би­не, Нор­ма, Аи­да, Риголето, Даф­не, Тру­ба­дур, Ђо­кон­да, Бал под ма­ска­ма, Фал­стаф, Ан­дре Ше­ни­је, Кон­зул, Кћи пу­ка; до­ма­ћих ком­по­зи­то­ра: Љу­бав то је глав­на ствар, 1941, На уран­ку, Дуг­ме, Еро с оно­га сви­је­та, Ђу­рађ Бран­ко­вић, Власт, Отаџ­би­на, Кнез од Зе­те; ен­гле­ских ком­по­зи­то­ра: От­ми­ца Лу­кре­ци­је, Ал­берт Хе­ринг...

Паралелно са уметничким ангажманима у матичном театру, успешно је градила и међународну каријеру у оквиру које је, већ 1964. године, добила први велики инострани уговор у Опери Тел Авива. На тој сцени, са славним Пласидом Домингом, имала је укупно 92 наступа у представама „Kармен“, „Мадам Батерфлај“, „Евгеније Оњегин“ и „Kавалерија рустикана“.

Го­сто­ва­ла је са­мо­стал­но или са ан­сам­бли­ма Опе­ре На­род­ног по­зо­ри­шта  ши­ром света – Грч­ка, Шпа­ни­ја, Ау­стри­ја, Ма­ђар­ска, Еги­пат, Ир­ска, Ита­ли­ја, Ру­си­ја, Немач­ка, Изра­ел, СССР, САД, као и у свим ве­ћим гра­до­ви­ма некадашње Ју­го­сла­ви­је.

Уче­ство­ва­ла је и на број­ним кон­цер­ти­ма, са­мо­стал­но или са ју­го­сло­вен­ским  хоровима у зе­мљи и ино­стран­ству („Бра­ћа Ба­рух“, „Бран­ко Кр­сма­но­вић“, Хор РТС-а). Са Хо­ром „Бра­ћа Ба­рух“ има­ла је тур­не­ју у 29 гра­до­ва САД, укљу­чу­ју­ћи и на­ступ у Кар­не­ги Хо­лу у Њу­јор­ку.

Ње­не кре­а­ци­је су са­чу­ва­не на пло­ча­ма, компакт дисковима и ви­део сним­ци­ма концерт­них на­сту­па и пред­ста­ва.

Пре по­чет­ка умет­нич­ке ка­ри­јере ба­ви­ла се ак­тив­но сто­ним те­ни­сом, а ве­о­ма успе­шно је игра­ла и бриџ, за шта је на­гра­ђи­ва­на.

За свој умет­нич­ки рад до­би­ла је број­на значајна признања: Пла­ке­та На­род­ног позори­шта у Београ­ду, Пе­чат На­род­ног по­зо­ри­шта, На­гра­да Народног позоришта за најбоља го­ди­шња из­во­ђе­ња за Ће­ку у Ђо­кон­ди Амил­ка­ре Понкије­ли­ја и Мај­ку Ју­го­ви­ћа у Отаџ­би­ни Пе­тра Ко­њо­ви­ћа. До­бит­ни­ца јe Националног признања за врхунски допринос култури Републике Србије, а 2021. до­би­ла је Злат­ну ме­да­љу за за­слу­ге ко­јом ју је од­ли­ко­вао пред­сед­ник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић.

Фондација која носи њено име установила је 2016. године Награду „Бреда Калеф“ која се додељује за најбоље интерпретирану мецосопранску улогу у претходној сезони на сцени Народног позоришта у Београду.

Бреда Калеф је преминула 13. фебруара у Београду, у 93. години.