У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОДРЖАНО СЕЋАЊЕ НА ДР МИЛЕНКА МИСАИЛОВИЋА

17 фебруар 2016

У оквиру циклуса „Сећање“, у среду 17. фебруара, у Музеју Народног позоришта у Београду, одржано је вече посвећено др Миленку Мисаиловићу.
О овом значајном српском теоретичару драме, драматургу, драмском писцу и редитељу, који је задужио драмску и позоришну публику многим својим истраживањима, која су утрла пут новој театарској мисли и савременим драмским токовима, говорили су в.д. директора Драме Народног позоришта Жељко Хубач, театролог Зоран Т. Јовановић и књижевници Радомир Путник, Миодраг Илић и Петар Арбутина.
Хубач је подсетио присутне, који су простор испунили до последњег места, да би ово вече, на један скроман начин, требало да представља почетак нечега што би могло да се назове враћање дуга према господину Мисаиловићу који је скоро цео свој радни век провео у Народном позоришту.
- Био је један од ретких људи, старијих, који, кад год бих нешто желео да поразговарам са њим, није причао о себи и о неким својим потребама, него о другим људима до којих му је стало због нечега. То је нешто што ме је увек пријатно изненађивало у комуникацији са њим. Са друге стране, на његовом лицу и у његовој енергији не само да се нису осликавале године које је носио, већ и многи проблеми које је приватно имао, а који су били саставни део живљења. На тај начин, показао је како човек, у свакој доби, може да буде господин на прави начин – приметио је Хубач.
Јовановић је нагласио да је Мисаиловић, нарочито као театролог, био „једна необична, једниствена појава у српској позоришној уметности“ и указао да његово дело, нажалост, „није довољно осветљено и познато“.
Он се посебно осврнуо на Мисаиловићев театролошки зборник, који је пре 18 година објавио Музеј позоришне уметности Србије, и том приликом скренуо пажњу на његов веома широк дијапазон интересовања за разне теме од комедије, преко трагедије, до сценског простора, костимографије...
Он је изразио разочарање што је Миленков физички одлазак, пре непуних годину дана, био веома слабо испраћен у медијима, упркос чињеници да је реч о великом интелектуалцу и човеку који је „многе задужио за време своје уметничке делатности“.
Јовановић је предложио да Народно позориште размотри могућност да у некој блиској будућности организује округле столове на којима би се говорило „о појединим Мисаиловићевим театролошким студијама или врстама његове уметничке делатности“.
Илић је оценио да је Мисаиловић био „велики посвећеник који је од позоришта направио религију, филозофију и методологију истраживања“.
- Миленко је рођен у селу Кремна, одакле су Тарабићи, чувени видовњаци који су предвиђали шта ће се овој нацији догодити. У свом духу, у свом интелекту, мудрости, носио је много наталоженог Тарабићевског набоја. Умео је мудро да промишља и да време, у коме живи, ставља у корелацију са уметношћу и театром. Током десет година, колико сам обављао функцију директора Драме Народног позоришта, у Миленку Мисаиловићу имао сам свог најпоузданијег и најбољег сарадника. Његов суд за мене је био закон. Био је поштен, искрен и није се плашио да било коме у лице каже тачно шта мисли, али на један дикретан, префињен начин – присетио се Илић.
Према његовом мишљењу, Мисаиловић је био бескрајно миран, кротак, љубазан и драг човек у сваком тренутку.
- Управо због те, како бих рекао, деликатности у понашању, његово дело није одјекнуло за његовог живота. Њему то, изгледа, није било ни важно. Хтео је да остави нешто иза себе и толико је служио свом делу да се уопште није бавио јавношћу. Ова Кућа је у Мисаиловићу имала великог ствараоца, великог мислиоца и дивног човека – рекао је Илић.
Арбутина је оценио да је за Мисаиловића била типична та „креманска вирулентност“, али и чињеница да је био један „прилично благ човек који је у себи крио то мноштво лица“.
- Припадао је, де факто, том неком народном генију. Да се није бавио позориштем, бавио би се нечим другим. Убеђен сам да би то радио исто тако успешно и на исти начин, са тим потпуним семантичким, имагинативним потенцијалом којим се бавио и позориштем. Могу да одговорим и због чега је то тако? Зато што он никада није ни одлазио из својих Кремана, јер му је тај народни ген био веома важан. Они који су га мало боље познавали, могли су да примете да је у разговорима, када би причао о завичају, постављао неку врсту и етичког и поетичког постулата своје уметничке личности, свог веровања и дубинског интелекта – казао је Арбутина и подсетио да је живот био Миленкова вечна инспирација.
- Стално је говорио: „Живот ће увек на крају победити“. То је оно што се може назвати примогенитура, односно народна мудрост и нешто што је Миленко понео из Кремана... Међутим, живот није био нека врста његове обавезе, односно нешто у шта ће да убеђује друге – додао је он.
Путник је веома надахнуто говорио о Мисаиловићевим бројним театролошким активностима оценивши да се у том целокупном опусу налази мноштво изузетно значајних тема на која се позивају данашњи истраживачи.
Он је посебно указао на чињеницу да је Мисаиловић био једини теоретичар у нашој земљи који је формулисао појам комичке кривице.
Такође, подсетио је и да је био први добитник Награде за животно дело из области театрологије „Ловоров венац“, коју додељује Позоришни музеј Војводине из Новог Сада.
Путник је оценио да је Мисаиловићев допринос теорији драме и теорији театрологије у нашој земљи био изузетно значајан.
На крају свог излагања, предложио је да Град Ужице или „Удружење Ужичана у Београду“ буду иницијатори, у договору са Народним позориштем, покретања научног скупа захваљујући којем би се „на један систематичнији начин могло приступити изучавању огромног, разуђеног дела Миленка Мисаиловића“.
Театролог Милован Здравковић, који је био модератор програма, истакао је да је Мисаиловић представљао „монаха у поетско-филозофском смислу и то је показивао на више нивоа“.
- На стручним театролошким скуповима, свако његово излагање деловало је као нека песма, поезија, музика... После његових научних говора, човек би се осећао оплемењено, катарзично. Наравно, такве су биле и његове књиге – подсетио је, између осталог, Здравковић
У оквиру програма емитован је и инсерт из ТВ филма „Миленко Мисаиловић – позоришни монах“, аутора Слободана Ж. Јовановића.
М.Б.

БИОГРАФИЈА:
Мисаиловић је рођен 2. априла 1923. у Кремнима. Он је двадесети драматург Народног позоришта у Београду. На ту дужност постављен је најпре, позивом управника Милана Богдановића 1954. а потом декретом Владе НР Србије – једним од последњих аката овога реда у постреволуционарном периоду делатности театра.
Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, студирајући истовремено филозофију, психологију и педагогију, а потом је завршио и режију на Академији за позоришну уметност.
Прву представу (Аутобуска станица Вилијама Инџа) у Народном позоришту у Београду, режирао је 10. јануара 1958. До краја стваралачке делатности, режирао је укупно 62 представе. Био је и драмски писац и позоришни критичар НИН-а. Написао је велики број изузетно значајних есеја, студија и теоријскo-естетичких радова и постао један од водећих театролога у тадашњој Југославији; по значају запажен и уведен у светске енциклопедије.
Његова дела која се одликују откривањем нових духовних видика, од стручне јавности оцењивана су као капитални подухвати. Као посвећени естетичар театра дао је велики допринос истраживању извора Нушићеве комике, и комедиографије уопште, затим изучавању трагедије и стваралачком откривању драматургија. Треба навести бар нека од његових дела: Комедиографија Бранислава Нушића, Мудрост народног хумора I – II, Трагедија власти и владања – Значења Софоклове трагедије Цар Едип, Драматургија сценског простора, Драматургија костимографије, Креативна драматургија, Дете и позоришна уметност, Значења српске комедиографије – од Јоакима до Нушића, Великан театра – Бојан Ступица...
Био је ванпартијски интелектуалац, члан Удружења књижевника од 1962. од којег 2004. добија повељу за животно дело, такође и Удружења драмских уметника и УЛУПУДС-а; добитник је Вукове и Стеријине награде као и највишег признања -  Плакете Народног позоришта у Београду. Први је добитник „Ловоровог венца,“ за област театрологије који је установио Позоришни музеј Војводине, први је добитник Награде „Мали принц“, установљеног на Међународном фестивалу позоришта за децу у Суботици – за допринос естетици позоришта за децу. Учествовао је на међународним симпозијумима и био члан међународних жирија. У 87. години добио је националну пензију.
Важио је за свестрану позоришну личност, самосвојну, јединствену и непоновљиву.
Проф. др Р. Јосимовић је о њему рекао:„Он се одликује страсном и осмишљеном упорношћу, способношћу да виспрено захвата велике површине неиспитаног, да рони у дубине, а не да се бави маргиналним питањима у плићацима историјске, научне или уметничке области“.
Мисаиловић je преминуо 26. априла 2015. године у Нишу, у 93. години.