Vesti

U okviru ciklusa „Sećanje“, u sredu 17. februara, u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu, održano je veče posvećeno dr Milenku Misailoviću.
O ovom značajnom srpskom teoretičaru drame, dramaturgu, dramskom piscu i reditelju, koji je zadužio dramsku i pozorišnu publiku mnogim svojim istraživanjima, koja su utrla put novoj teatarskoj misli i savremenim dramskim tokovima, govorili su v.d. direktora Drame Narodnog pozorišta Željko Hubač, teatrolog Zoran T. Jovanović i književnici Radomir Putnik, Miodrag Ilić i Petar Arbutina.
Hubač je podsetio prisutne, koji su prostor ispunili do poslednjeg mesta, da bi ovo veče, na jedan skroman način, trebalo da predstavlja početak nečega što bi moglo da se nazove vraćanje duga prema gospodinu Misailoviću koji je skoro ceo svoj radni vek proveo u Narodnom pozorištu.
- Bio je jedan od retkih ljudi, starijih, koji, kad god bih nešto želeo da porazgovaram sa njim, nije pričao o sebi i o nekim svojim potrebama, nego o drugim ljudima do kojih mu je stalo zbog nečega. To je nešto što me je uvek prijatno iznenađivalo u komunikaciji sa njim. Sa druge strane, na njegovom licu i u njegovoj energiji ne samo da se nisu oslikavale godine koje je nosio, već i mnogi problemi koje je privatno imao, a koji su bili sastavni deo življenja. Na taj način, pokazao je kako čovek, u svakoj dobi, može da bude gospodin na pravi način – primetio je Hubač.
Jovanović je naglasio da je Misailović, naročito kao teatrolog, bio „jedna neobična, jednistvena pojava u srpskoj pozorišnoj umetnosti“ i ukazao da njegovo delo, nažalost, „nije dovoljno osvetljeno i poznato“.
On se posebno osvrnuo na Misailovićev teatrološki zbornik, koji je pre 18 godina objavio Muzej pozorišne umetnosti Srbije, i tom prilikom skrenuo pažnju na njegov veoma širok dijapazon interesovanja za razne teme od komedije, preko tragedije, do scenskog prostora, kostimografije...
On je izrazio razočaranje što je Milenkov fizički odlazak, pre nepunih godinu dana, bio veoma slabo ispraćen u medijima, uprkos činjenici da je reč o velikom intelektualcu i čoveku koji je „mnoge zadužio za vreme svoje umetničke delatnosti“.
Jovanović je predložio da Narodno pozorište razmotri mogućnost da u nekoj bliskoj budućnosti organizuje okrugle stolove na kojima bi se govorilo „o pojedinim Misailovićevim teatrološkim studijama ili vrstama njegove umetničke delatnosti“.
Ilić je ocenio da je Misailović bio „veliki posvećenik koji je od pozorišta napravio religiju, filozofiju i metodologiju istraživanja“.
- Milenko je rođen u selu Kremna, odakle su Tarabići, čuveni vidovnjaci koji su predviđali šta će se ovoj naciji dogoditi. U svom duhu, u svom intelektu, mudrosti, nosio je mnogo nataloženog Tarabićevskog naboja. Umeo je mudro da promišlja i da vreme, u kome živi, stavlja u korelaciju sa umetnošću i teatrom. Tokom deset godina, koliko sam obavljao funkciju direktora Drame Narodnog pozorišta, u Milenku Misailoviću imao sam svog najpouzdanijeg i najboljeg saradnika. Njegov sud za mene je bio zakon. Bio je pošten, iskren i nije se plašio da bilo kome u lice kaže tačno šta misli, ali na jedan dikretan, prefinjen način – prisetio se Ilić.
Prema njegovom mišljenju, Misailović je bio beskrajno miran, krotak, ljubazan i drag čovek u svakom trenutku.
- Upravo zbog te, kako bih rekao, delikatnosti u ponašanju, njegovo delo nije odjeknulo za njegovog života. Njemu to, izgleda, nije bilo ni važno. Hteo je da ostavi nešto iza sebe i toliko je služio svom delu da se uopšte nije bavio javnošću. Ova Kuća je u Misailoviću imala velikog stvaraoca, velikog mislioca i divnog čoveka – rekao je Ilić.
Arbutina je ocenio da je za Misailovića bila tipična ta „kremanska virulentnost“, ali i činjenica da je bio jedan „prilično blag čovek koji je u sebi krio to mnoštvo lica“.
- Pripadao je, de fakto, tom nekom narodnom geniju. Da se nije bavio pozorištem, bavio bi se nečim drugim. Ubeđen sam da bi to radio isto tako uspešno i na isti način, sa tim potpunim semantičkim, imaginativnim potencijalom kojim se bavio i pozorištem. Mogu da odgovorim i zbog čega je to tako? Zato što on nikada nije ni odlazio iz svojih Kremana, jer mu je taj narodni gen bio veoma važan. Oni koji su ga malo bolje poznavali, mogli su da primete da je u razgovorima, kada bi pričao o zavičaju, postavljao neku vrstu i etičkog i poetičkog postulata svoje umetničke ličnosti, svog verovanja i dubinskog intelekta – kazao je Arbutina i podsetio da je život bio Milenkova večna inspiracija.
- Stalno je govorio: „Život će uvek na kraju pobediti“. To je ono što se može nazvati primogenitura, odnosno narodna mudrost i nešto što je Milenko poneo iz Kremana... Međutim, život nije bio neka vrsta njegove obaveze, odnosno nešto u šta će da ubeđuje druge – dodao je on.
Putnik je veoma nadahnuto govorio o Misailovićevim brojnim teatrološkim aktivnostima ocenivši da se u tom celokupnom opusu nalazi mnoštvo izuzetno značajnih tema na koja se pozivaju današnji istraživači.
On je posebno ukazao na činjenicu da je Misailović bio jedini teoretičar u našoj zemlji koji je formulisao pojam komičke krivice.
Takođe, podsetio je i da je bio prvi dobitnik Nagrade za životno delo iz oblasti teatrologije „Lovorov venac“, koju dodeljuje Pozorišni muzej Vojvodine iz Novog Sada.
Putnik je ocenio da je Misailovićev doprinos teoriji drame i teoriji teatrologije u našoj zemlji bio izuzetno značajan.
Na kraju svog izlaganja, predložio je da Grad Užice ili „Udruženje Užičana u Beogradu“ budu inicijatori, u dogovoru sa Narodnim pozorištem, pokretanja naučnog skupa zahvaljujući kojem bi se „na jedan sistematičniji način moglo pristupiti izučavanju ogromnog, razuđenog dela Milenka Misailovića“.
Teatrolog Milovan Zdravković, koji je bio moderator programa, istakao je da je Misailović predstavljao „monaha u poetsko-filozofskom smislu i to je pokazivao na više nivoa“.
- Na stručnim teatrološkim skupovima, svako njegovo izlaganje delovalo je kao neka pesma, poezija, muzika... Posle njegovih naučnih govora, čovek bi se osećao oplemenjeno, katarzično. Naravno, takve su bile i njegove knjige – podsetio je, između ostalog, Zdravković
U okviru programa emitovan je i insert iz TV filma „Milenko Misailović – pozorišni monah“, autora Slobodana Ž. Jovanovića.
M.B.

BIOGRAFIJA:
Misailović je rođen 2. aprila 1923. u Kremnima. On je dvadeseti dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Na tu dužnost postavljen je najpre, pozivom upravnika Milana Bogdanovića 1954. a potom dekretom Vlade NR Srbije – jednim od poslednjih akata ovoga reda u postrevolucionarnom periodu delatnosti teatra.
Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, studirajući istovremeno filozofiju, psihologiju i pedagogiju, a potom je završio i režiju na Akademiji za pozorišnu umetnost.
Prvu predstavu (Autobuska stanica Vilijama Indža) u Narodnom pozorištu u Beogradu, režirao je 10. januara 1958. Do kraja stvaralačke delatnosti, režirao je ukupno 62 predstave. Bio je i dramski pisac i pozorišni kritičar NIN-a. Napisao je veliki broj izuzetno značajnih eseja, studija i teorijsko-estetičkih radova i postao jedan od vodećih teatrologa u tadašnjoj Jugoslaviji; po značaju zapažen i uveden u svetske enciklopedije.
Njegova dela koja se odlikuju otkrivanjem novih duhovnih vidika, od stručne javnosti ocenjivana su kao kapitalni poduhvati. Kao posvećeni estetičar teatra dao je veliki doprinos istraživanju izvora Nušićeve komike, i komediografije uopšte, zatim izučavanju tragedije i stvaralačkom otkrivanju dramaturgija. Treba navesti bar neka od njegovih dela: Komediografija Branislava Nušića, Mudrost narodnog humora I – II, Tragedija vlasti i vladanja – Značenja Sofoklove tragedije Car Edip, Dramaturgija scenskog prostora, Dramaturgija kostimografije, Kreativna dramaturgija, Dete i pozorišna umetnost, Značenja srpske komediografije – od Joakima do Nušića, Velikan teatra – Bojan Stupica...
Bio je vanpartijski intelektualac, član Udruženja književnika od 1962. od kojeg 2004. dobija povelju za životno delo, takođe i Udruženja dramskih umetnika i ULUPUDS-a; dobitnik je Vukove i Sterijine nagrade kao i najvišeg priznanja -  Plakete Narodnog pozorišta u Beogradu. Prvi je dobitnik „Lovorovog venca,“ za oblast teatrologije koji je ustanovio Pozorišni muzej Vojvodine, prvi je dobitnik Nagrade „Mali princ“, ustanovljenog na Međunarodnom festivalu pozorišta za decu u Subotici – za doprinos estetici pozorišta za decu. Učestvovao je na međunarodnim simpozijumima i bio član međunarodnih žirija. U 87. godini dobio je nacionalnu penziju.
Važio je za svestranu pozorišnu ličnost, samosvojnu, jedinstvenu i neponovljivu.
Prof. dr R. Josimović je o njemu rekao:„On se odlikuje strasnom i osmišljenom upornošću, sposobnošću da vispreno zahvata velike površine neispitanog, da roni u dubine, a ne da se bavi marginalnim pitanjima u plićacima istorijske, naučne ili umetničke oblasti“.
Misailović je preminuo 26. aprila 2015. godine u Nišu, u 93. godini.