Vesti

Povodom pet godina od smrti Petra Banićevića, u Muzeju Narodnog pozorišta, u utorak 27. septembra, u okviru ciklusa „Sećanja“, održano je veče posvećeno tom velikom dramskom umetniku i nekadašnjem prvaku Drame Nacionalnog teatra.

Kustoskinja Zorica Janković podsetila je da se uspešan i sadržajan put tog vrhunskog glumca završio 4. septembra 2006. godine.
- O Petru Banićeviću tek će se govoriti i pisati. Narodno pozorište u Beogradu, kuća u kojoj je kao prvak Drame ostvario vrh svog umetničkog stvaralaštva, s ponosom i poštovanjem uvrstilo ga je u svoj Muzej – kazala je ona.
Govoreći o Banićeviću kao glumcu koji je „na neki način sinonim Narodnog pozorišta“, dramaturg Slavko Milanović je primetio da je njegov repertoar uloga imao široki spektar i kretao se od klasičnog do savremenog.
- U pitanju je glumac koji je bio perfektan u govornoj radnji. Na tom polju, usudio bih se da kažem, i jedan od najvećih glumaca. Klasična dela igrao je sa lakoćom; od Eshila, preko Sofokla, do Šekspira, Molijera... Istovremeno, bio je „nemirnog“ duha i rado se upuštao u nove, savremene tekstove, projekte... – rekao je Milanović.
Sociolog Ratko Božović ocenio je da je Banićević „glumac za dugo sećanje, a možemo jasno reći i da je bio velemajstor teatarske igre“.
- On je bio gospodin glumac i umetnik za gospodu. Sa druge strane, i sam je bio veliki gospodin. Svakoj ulozi nadahnjivao je jednu vitalnost i jednu unutrašnju snagu. Želeo je da svaku svoju ulogu odbrani. Sećam se kad je jednom tumačio lik Staljina, negativca. Govorio je da on mora da odbrani tu ulogu zato što je to umetnost, a ona se razlikuje od ideologije. Objašnjavao je da je ideologija napravila drugu ideologiju, a da umetnost obrazlaže i ulazi u tamni vilajet ličnosti... – podsetio je Božović na neke Banićevićeve stavove.
Prema njegovom mišljenju, Banićević je na pozornici „zračio nekom čudnom energijom, čudnom aurom koja je, čini mi se, lomila sve na njoj, ali i publiku u gledalištu“.
- Svi smo bili u istom ozračenju. Na sceni je bio potpuno prirodan i to je ono što ga je izdvajalo kao velikog glumca. Razlikovao se i kad je govorio i kad je ćutao. Čak je i njegova ćutnja bila rečita – rekao je Božović i dodao da je Banićević, u glumačkom smislu, bio pravi naslednik svog profesora Raše Plaovića.
Glumica Zlatija Ivanović, koja je diplomirala kog Banićevića na Akademiji u Novom Sadu, naglasila je da je kao profesor bio izuzetno strog i autoritativan.
- Davao nam je neviđenu slobodu, ali je i uživao u našim improvizacijama. Naše vežbe nikad nisu bile loše. Čak i kad su bile najgore, one su bile korisne. Iz onog najgoreg, mogli smo da izvučemo nešto najbolje za nas. Sećanje na te dane je zaista veoma prijatno i ponekad imam želju da se vratim u taj period kad je gluma za nas, njegove tadašnje studente, bila samo igra. Zaista, bio je sjajan profesor. Mene i moje klasiće bila je sramota da pred njim budemo nespremni. Retko je izdvajao pojedince iz grupe. Ipak, kada bi to nekad činio, radio je to diskretno tako da niko od nas ne oseti da je manje vredan, jer glumci su vrlo osetljiva bića. Uvek je imao pravu meru reči, i kad nas je hvalio i kad nas je kudio – istakla je ona.
Vedriju stranu Banićevićeve ličnosti pokušala je da približi Dobrila Boba Stojnić koja je ispričala nekoliko anegdota vezanih za njihov rad u pozorištu, ali i one iz privatnog života. Kazala je da je Pera, kako ga je zvala, za nju bio najduhovitiji čovek koga je upoznala u svom životu. Napomenula je i da je bio „neviđen profesionalac i čovek koji je sebi bio najstrožiji kritičar“.
- O njegovoj posvećenosti pozorištu govore njegove brojne uloge. Nijednu od njih nije promašio. Bio je čovek koji nije pravio razliku između pozorišta i života. Često sam ga, za razne stvari koje se tiču pozorišta, pitala za savet. Nedostaje mi moj Pera. Mnogo – kazala je kroz suze Dobrila Stojnić koja je sa njim igrala u mnogim komadima na sceni Narodnog pozorišta.
Sećanje na ovog velikana našeg glumišta upotpunjeno je i video materijalom - insertima iz televizijskih drama i predstava u kojima je igrao, a koje je pripremio Petar Antonović.
Tokom bogate glumačke karijere, Banićević je igrao na gotovo svim beogradskim scenama, a u Narodnom pozorištu, čiji član postaje 1954. godine, ostvario je više od 50 uloga.
Bio je Hamlet u “Hamletu”, Dimitrije u “Braći Karamazovima”, Kreont u “Caru Edipu”, Leone u “Gospodi Glembajevima”, Trigorin u “Galebu”, Alsest u “Mizantropu”, Vojvoda Draško u “Gorskom vijencu”, Volpone u “Volponeu”, Dimitrije u “Braći Karamazovima”, Nikola Pašić u “Apisu”.
Takođe, bio je i Spasoje Blagojević u “Pokojniku”, Serebjakov u “Ujka Vanji”, Taltibije u “Orestiji”, “Ilarion Ruvarac u “Je li bilo kneževe večere”, Henri Higins u “Pigmalionu”, Džejms Tajron u “Dugo putovanje u noć”, Džoni Patinmajk u “Sakatom Biliju”, Muškarac u “Čoveku slučajnosti”...
Ostvario je veoma zapažene uloge u filmovima “Biće skoro propast sveta”, “Sutjeska”,  “Snovi, život i smrt Filipa Filipovića”...
Igrao je u više od 50 televizijskih drama i serija – “Kapetan Mikula Mali”, “Banjica”, “Bolji život”, “Srećni ljudi”, “Četrdeset osma”, “Vuk Karadžić”...
Bavio se pedagoškim radom 15 godina, tokom kojih je izveo pet uspešnih glumačkih generacija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a vodio je i glumačku klasu na Akademiji umetnosti “Braća Karić” u Beogradu.
Za izuzetna glumačka ostvarenja, dobio je više prestižnih nagrada kao što su Oktobarska nagrada, nagrade “Trinaesti jul” i “Sedmi juli”, nagrada ”Milivoje Živanović”, Sterijina nagrada, nagrada MES-a u Sarajevu, nagrada za životno delo “Dobričin prsten”, nagrada “Raša Plaović”...
M.B.