Vesti

Povodom godišnjice smrti, u četvrtak 6. oktobra u Muzeju Narodnog pozorišta, održano je sećanje na reditelja Borislava Boru Grigorovića (1928. - 2010.)

U ime Muzeja, uvodnu reč održala je Tijana Mihajlović koja je podsetila da je Grigorović u Narodnom pozorištu, kao dugogodišnji reditelj i u dva perioda direktor Drame, ostavio dubok trag. Dodala je da se njegov dug i uspešan životni put završio 22. septembra prošle godine i da je, dva dana kasnije, ispraćen do svoje večne kuće na Novom groblju u Beogradu.
Dramaturg Slavko Milanović ocenio je da je Grigorović bio “čovek institucija i umetnik koji je sebe podredio instituciji” i naglasio da je na njega veliki uticaj ostavio slavni francuski pozorišni i filmski glumac, režiser i osnivač čuvenog Festivala u Avinjonu Žan Vilar “od koga je učio zanat”.
Glumac i pedagog Nebojša Dugalić rekao je da je Grigorović, sa kojim je radio na BK akademiji i Akademiji umetnosti Beograd, bio jedan od njegovih najbližih saradnika i ukazao da ni sa kim, “u našem zajedničkom pedagoškom trudu”, nije tako dugo i kontinuirano sarađivao.
- Bori Grigoroviću zaista dugujem mnogo. Sa njim sam delio najblistavije ljudske i profesionalne trenutke. Njemu dugujem što se danas, pored glume, bavim i pedagoškim radom. Omogućio mi je mnogo lepih trenutaka u tom poslu. U sebi je imao taj neki dečaki žar sa kojim je delovao kao da baš sada, ovog trenutka, počinje da se bavi i glumom, i režijom, i pedagogijom i pozorištem i da otkriva neke nove stvari. Taj žar, u sebi je sačuvao do poslednjeg trenutka. Ako u sebi uspem da sačuvam bar procenat tog njegovog žara i te njegove svežine za ono što zovemo pozorište i pozorišna umetnost, biću presrećan – poručio je Dugalić.
O Grigorovićevom bogatom i uspešnom umetničkom putu govorili su i teatrolog Raško Jovanović, dramski pisac i teatrolog Radomir Putnik, dramske umetnice Sonja Jauković i Ružica Sokić koja je, između ostalog, kazala da joj je Bora “ostao u divnoj uspomeni”.
- Bio je pravi gospodin, džentlmen. Zaista, bilo je uživanje, ne samo raditi sa njim, nego se i družiti sa njim. Prema svojim saradnicima odnosio se sa puno ljubavi i nežnosti. Nikad ga neću zaboraviti – kazala je poznata glumica.
Prisutnima se obratila i Grigorovićeva kći Ana, mlada i talentovana rediteljka koja je već sa prvom predstavom, “North Force” u Dadovu 2009. godine, osvojila naklonost i poverenje ne samo publike, nego i stručne javnosti. Kao potvrda svemu tome, nedugo posle toga, na njenu adresu stigle su i prve nagrade - za najbolju režiju, kao i priznanje grada Beograda za stvaralaštvo mladih. Već sledeće godine, na istoj sceni, postavila je “Dečake Pavlove ulice”, a potom je osvojila i nagradu “Hugo Klajn” za najboljeg studenta režije u generaciji. U kratkom obraćanju, ona je podsetila da je jedinu profesionalnu saradnju sa svojim ocem, i to kao glumcem, imala u svojoj studentskoj predstavi koju je po Strindbergovom tekstu „Igra vatrom“ radila na Fakultetu dramskih umetnosti. Naime, u njoj je Grigorović odigrao jednu malu ulogu – lik Oca.
- Drago mi je što smo i na tom polju uspeli da sarađujemo. U suštini, nas dvoje smo mnogo više sarađivali privatno. Naučio me je mnogim stvarima, ali ništa vezano za režiju, nažalost. Međutim, što se tiče nekih ljudskih stvari - kako živeti, kako zapravo biti zadovoljan i radovati se svakom danu... Da, to me je naučio. Hvala mu na tome – rekla je Grigorovićeva kćerka koju su prisutni pozdravili srdačnim aplauzom. U publici je sedela i gospođa Savka, Borina supruga i Anina majka.
Grigorović je rođen 26. aprila 1928. u Trebinju. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, gde je potom studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. Pozorišnu režiju diplomirao je na tek osnovanoj Akademiji za pozorište, film i televiziju kod profesora Josipa Kulundžića.
Bavljenje pozorištem započeo je kao glumac - igrao je u dva filma, “Život je naš” i “Svi na more”, a odigrao je i nekoliko uloga u tek formiranom Beogradskom dramskom pozorištu.
Ostvario je ukupno više od sto 100 režija. U Narodnom pozorištu režirao je Puškinov komad “Don Žuan ili Kameni gost”, kao ispit na trećoj godini studija (1953), a diplomsku predstavu, Goldonijevu “Mirandolinu”, postavio je u sarajevskom Narodnom pozorišu 1954. godine, posle čega je ostao u tom teatru sve do 1964. Za to vreme režirao je 30 predstava.
Potom je prešao u Narodno pozorište u Beogradu, u kojem je ostao do penzije.
Prva njegova beogradska predstava u stalnom angažmanu, Hohutov “Namesnik”, imala je premijeru u januaru 1966. godine. Usledile su “Šteta što je bludnica” Džona Forda, “Posle ljubavi” Milana Đokovića, “Goli mačići” Mirka Miloradovića, “Vožd” Ivana Studena, “Prorok” Žarka Komanina, “Švabica” Laze Lazarevića, “Kolomba” Žana Anuja, “Tašana” Bore Stankovića, “Deca Sunca” Maksima Gorkog, “Kategorički zahtev” Borislava Pekića, “Strah i dana Nadežde Mandeljštam” Predraga Perišića, “Dom Marije pomoćnice” Ivana Cankara, “Uspomene Sare Bernar” Džona Marvela, “Kako mogu da te čujem kad voda teče” Roberta Andersona, “Pat ili igra kraljeva” Pavela Kohouta, “Pobratim” Novice Savića...
Mnoge od tih predstava su imale izuzetno dug scenski vek, a “Koštana” Bore Stankovića igrana je kao kultna predstava na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu punih 14 godina, oko 300 puta.
Grigorović je režirao i u Šapcu, Mostaru, Zrenjaninu, Užicu, Pirotu, Banja Luci.., te u Nemačkoj i Rumuniji.
Među brojnim nagradama i priznanjima su Plaketa Narodnog pozorišta u Beogradu, Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva, Nagrada “Jovan Bata Putnik”...
Bio je i član Nacionalne komisije za ITI pri UNESCO-u i pokretač manifestacije “Dučićeve večeri poezije” u rodnom Trebinju.
M.B.