Вести

Изложба посвећена примабалерини и кореографу Лидији Пилипенко „Стваралаштво у два чина“, ауторке Милене Јауковић, отворена је 30. марта у Музеју Народног позоришта, уз поштовање свих мера заштите које прописује Kризни штаб у вези са епидемијом вируса Kовид 19.

Присутнима се прво обратила управница Народног позоришта у Београду Ивана Вујић која је, између осталог, истакла да је госпођа Пилипенко сваки свој задатак увек урадила до краја и указала да нам је ова величанствена уметница „оставила бескрајно поље инспирације и учења, пре свега учења да се може бити добар, да се може помоћи другом”.

„Несебичност давања, несебичност огромног рада и несебичност љубави - шта се може тражити више од једног уметника? Многи могу само једно. И то је довољно. Лидија, бескрајно вам хвала на лепоти коју сте донели Народном позоришту, свима нама у свим позориштима, као и својој породици коју сте бескрајно волели и за коју сте се бескрајно борили. Ваше борба није било узалудна. Никада”, поручила је Ивана Вујић.

У наставку церемоније отварања, о славној уметници говорили су и директор Балета Народног позоришта Kонстантин Kостјуков, првакиња Балета Ана Павловић и ауторка Милена Јауковић која је нагласила да је ово прва изложба посвећена Лидији Пилипенко и напоменула да се поставка, подељена у два дела, бави њеним импозантним играчким и кореографским опусом.

Ауторка Јауковић је оценила да се са тим опусом, сачињеним од преко 40 одиграних улога и 16 креираних балета, Лидија Пилипенко уврстила у ред најзначајнијих балетских уметница и најпродуктивнијих кореографа, заузевши истакнуто место у историји Балета Народног позоришта у Београду у коме је стварала више од 60 година.
  
Директор Музеја Народног позоришта Драган Стевовић напоменуо је да је ово прва виртуелна тог Музеја, а можете да је погледате када кликнете ОВДЕ.

Лидија Пилипенко преминула је 3. јула прошле године у Београду.

Цео свој живот посветила је балету и Народном позоришту у коме је стварала, прво као балерина, а касније као кореографкиња.

Њена посвећеност балетској уметности била је несвакидашња, искрена, маштовита, са дубоком уметничком поруком и зато ће њени балети остати незаборавни, а њен допринос овој уметности неизбрисив.

У своје позориште, Народно позориште у Београду, коме ће остати одана до последњег дана, ступила је још као ученица балетске школе, 1955. године, да би само четири године касније била промовисана у првог солисту Балета. 

Лидијин играчки пут нераскидиво је повезан са двема великим кореографским фигурама: Димитријем Парлићем и Вером Костић. Њихови стваралачки путеви били су међусобно условљени, интензивно емотивно преплетени, креативно надопуњујући. Димитрија Парлића сматрала је, без двоумљења, најважнијом фигуром у целокупном свом професионалном животу, како у периоду активне играчке каријере, тако и у оном другом, кореографском раздобљу, које је, нешто касније, уследило.

Класичне и неокласичне улоге, непрестано су се преплитале, што за сваког уметника представља праву благодет и драгоцену брану од оног кобног осећања засићења устаљеним играчким фахом, које прети  да све начини рутином. Умела је, готово истовремено, да буде Бела и Црна лабудица, Мирта у Жизели, Сванилда у Копелији, Принцеза Аурора у Зачараној лепотици, али и пркосна Девојка у Чудесном мандарину, драмски потресна Даринка у Даринкином дару или неукротива Кармен.

Сишавши са сцене 1980. године, као остварена и доказана балетска уметница, Лидија ће се одазвати свом, годинама тињајућем интересовању и посветити кореографском раду. На Парлићеву сугестију о којој, у том тренутку, Лидија ништа није знала, легендарни управник Велимир Веца Лукић, понудио јој да одабере тему свог првог кореографског остварења. Лидија је имала спреман одговор: Бановић Страхиња. Добивши „ветар у леђа“, примивши престижну награду Југословенског балетског бијенала у Љубљани за свој дебитанстски кореографски рад 1981. године, Лидија је закорачила у свет креације, постајући комплетан аутор својих остварења – осим кореографије, за своје балете је писала либрето и потписивала режију, а неретко била и аутор музичких компилација.

Њен балет Самсон и Далила доживео је три обнове и био изведен преко 50 пута, док се Дама с камелијама, уз мање прекиде, на репертоару Народног позоришта у Београду одржала пуне 24 године и била изведена 85 пута.

Лидија је током читавог свог кореографског стваралаштва одважно и несебично отварала врата многим уметницима у повоју. Једно од њених стваралачких принципа, које је увек доследно спроводила, а на чију важност јој је Парлић, својим примером, годинама скретао пажњу, било је: храбро промовисати младе уметнике, препознати их и дати им шансу, без задршке, великодушно, с пуним поверењем. Многи играчи су временом постајали „Лидијини“.

У многим играчима је Лидија видела „оно нешто“ и за тим инстинктивно полазила. И ретко се варала у процени. У многим играчима пронашла је сталне сараднике, верне њеним кореографским пројектима и саобразне њеним уметничким визијама.

Кремација Лидије Пилипенко одржана је 8. јула 2020. године на Новом гробљу у Београду.