Vesti

Izložba posvećena primabalerini i koreografu Lidiji Pilipenko „Stvaralaštvo u dva čina“, autorke Milene Jauković, otvorena je 30. marta u Muzeju Narodnog pozorišta, uz poštovanje svih mera zaštite koje propisuje Krizni štab u vezi sa epidemijom virusa Kovid 19.

Prisutnima se prvo obratila upravnica Narodnog pozorišta u Beogradu Ivana Vujić koja je, između ostalog, istakla da je gospođa Pilipenko svaki svoj zadatak uvek uradila do kraja i ukazala da nam je ova veličanstvena umetnica „ostavila beskrajno polje inspiracije i učenja, pre svega učenja da se može biti dobar, da se može pomoći drugom”.

„Nesebičnost davanja, nesebičnost ogromnog rada i nesebičnost ljubavi - šta se može tražiti više od jednog umetnika? Mnogi mogu samo jedno. I to je dovoljno. Lidija, beskrajno vam hvala na lepoti koju ste doneli Narodnom pozorištu, svima nama u svim pozorištima, kao i svojoj porodici koju ste beskrajno voleli i za koju ste se beskrajno borili. Vaše borba nije bilo uzaludna. Nikada”, poručila je Ivana Vujić.

U nastavku ceremonije otvaranja, o slavnoj umetnici govorili su i direktor Baleta Narodnog pozorišta Konstantin Kostjukov, prvakinja Baleta Ana Pavlović i autorka Milena Jauković koja je naglasila da je ovo prva izložba posvećena Lidiji Pilipenko i napomenula da se postavka, podeljena u dva dela, bavi njenim impozantnim igračkim i koreografskim opusom.

Autorka Jauković je ocenila da se sa tim opusom, sačinjenim od preko 40 odigranih uloga i 16 kreiranih baleta, Lidija Pilipenko uvrstila u red najznačajnijih baletskih umetnica i najproduktivnijih koreografa, zauzevši istaknuto mesto u istoriji Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu u kome je stvarala više od 60 godina.
  
Direktor Muzeja Narodnog pozorišta Dragan Stevović napomenuo je da je ovo prva virtuelna tog Muzeja, a možete da je pogledate kada kliknete OVDE.

Lidija Pilipenko preminula je 3. jula prošle godine u Beogradu.

Ceo svoj život posvetila je baletu i Narodnom pozorištu u kome je stvarala, prvo kao balerina, a kasnije kao koreografkinja.

Njena posvećenost baletskoj umetnosti bila je nesvakidašnja, iskrena, maštovita, sa dubokom umetničkom porukom i zato će njeni baleti ostati nezaboravni, a njen doprinos ovoj umetnosti neizbrisiv.

U svoje pozorište, Narodno pozorište u Beogradu, kome će ostati odana do poslednjeg dana, stupila je još kao učenica baletske škole, 1955. godine, da bi samo četiri godine kasnije bila promovisana u prvog solistu Baleta. 

Lidijin igrački put neraskidivo je povezan sa dvema velikim koreografskim figurama: Dimitrijem Parlićem i Verom Kostić. Njihovi stvaralački putevi bili su međusobno uslovljeni, intenzivno emotivno prepleteni, kreativno nadopunjujući. Dimitrija Parlića smatrala je, bez dvoumljenja, najvažnijom figurom u celokupnom svom profesionalnom životu, kako u periodu aktivne igračke karijere, tako i u onom drugom, koreografskom razdoblju, koje je, nešto kasnije, usledilo.

Klasične i neoklasične uloge, neprestano su se preplitale, što za svakog umetnika predstavlja pravu blagodet i dragocenu branu od onog kobnog osećanja zasićenja ustaljenim igračkim fahom, koje preti  da sve načini rutinom. Umela je, gotovo istovremeno, da bude Bela i Crna labudica, Mirta u Žizeli, Svanilda u Kopeliji, Princeza Aurora u Začaranoj lepotici, ali i prkosna Devojka u Čudesnom mandarinu, dramski potresna Darinka u Darinkinom daru ili neukrotiva Karmen.

Sišavši sa scene 1980. godine, kao ostvarena i dokazana baletska umetnica, Lidija će se odazvati svom, godinama tinjajućem interesovanju i posvetiti koreografskom radu. Na Parlićevu sugestiju o kojoj, u tom trenutku, Lidija ništa nije znala, legendarni upravnik Velimir Veca Lukić, ponudio joj da odabere temu svog prvog koreografskog ostvarenja. Lidija je imala spreman odgovor: Banović Strahinja. Dobivši „vetar u leđa“, primivši prestižnu nagradu Jugoslovenskog baletskog bijenala u Ljubljani za svoj debitanstski koreografski rad 1981. godine, Lidija je zakoračila u svet kreacije, postajući kompletan autor svojih ostvarenja – osim koreografije, za svoje balete je pisala libreto i potpisivala režiju, a neretko bila i autor muzičkih kompilacija.

Njen balet Samson i Dalila doživeo je tri obnove i bio izveden preko 50 puta, dok se Dama s kamelijama, uz manje prekide, na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu održala pune 24 godine i bila izvedena 85 puta.

Lidija je tokom čitavog svog koreografskog stvaralaštva odvažno i nesebično otvarala vrata mnogim umetnicima u povoju. Jedno od njenih stvaralačkih principa, koje je uvek dosledno sprovodila, a na čiju važnost joj je Parlić, svojim primerom, godinama skretao pažnju, bilo je: hrabro promovisati mlade umetnike, prepoznati ih i dati im šansu, bez zadrške, velikodušno, s punim poverenjem. Mnogi igrači su vremenom postajali „Lidijini“.

U mnogim igračima je Lidija videla „ono nešto“ i za tim instinktivno polazila. I retko se varala u proceni. U mnogim igračima pronašla je stalne saradnike, verne njenim koreografskim projektima i saobrazne njenim umetničkim vizijama.

Kremacija Lidije Pilipenko održana je 8. jula 2020. godine na Novom groblju u Beogradu.