IN MEMORIAM: Lidija Pilipenko (1938-2020), jedna od najvećih srpskih balerina i koreografkinja

8 jul 2020

Ispraćaj za kremaciju jedne od najvećih srpskih balerina i koreografkinja Lidije Pilipenko, održan je 8. jula na Novom groblju u Beogradu.

Pored kovčega prekrivenog cvećem, uz tihe zvuke klasične muzike, članovi porodice primali su saučešća, dok su prijatelji i kolege odavali poslednju počast gospođi Pilipenko koja je preminula u Beogradu 3. jula.

Oproštajnih govora nije bilo, a kovčeg je spušten uz zvuke Rekvijema, francuskog kompozitora Kamija Sen-Sansa iz njegove opere „Samson i Dalila“, koji je korišćen i u istoimenoj baletskoj predstavi, po libretu, u koreografiji i režiji Lidije Pilipenko, premijerno izvedenoj 11. decembra 1989. godine.

Ceo svoj život, Lidija Pilipenko posvetila je baletu i Narodnom pozorištu u kome je stvarala, prvo kao balerina, a kasnije kao koreografkinja.

Njena posvećenost baletskoj umetnosti bila je nesvakidašnja, iskrena, maštovita, sa dubokom umetničkom porukom i zato će njeni baleti ostati nezaboravni, a njen doprinos ovoj umetnosti neizbrisiv.

Lidija Pilipenko, jedna od najvećih srpskih balerina, zvezda kojoj je aplaudirala publika dok je igrala na mnogim svetskim scenama, koreografkinja koja je mogla da radi u svim svetskim baletima samo da je živela u neko srećnije vreme, snagom svog umetničkog duha menjala je muzičku pozorišnu estetiku i uvela inovacije u stereotipni mjuzikl koji posle njene pojave u legendarnoj „Priči o konju” više nije bio isti na ovim prostorima.

Igračku karijeru započela je još kao devojčica, učenica baletske škole koja se kasnije usavršavala u Londonu.

Ceo svoj igrački staž provela je u Baletu Narodnog pozorišta, gde je vrlo brzo postala primabalerina.

Igrajući u najznačajnijim naslovima, predstavljala je našu zemlju na najdostojanstveniji način, na mnogim scenama (Tokio, Atina, Lozana, Pariz…).

U matičnom Narodnom pozorištu nosila je repertoar igrajući u klasičnim baletima „Labudovo jezero”, „Žizela”, „Začarana lepotica”… Posebno se pamti njena uloga u „Čudesnom mandarinu”, kao i izuzetnom domaćem baletu „Darinkin dar”, na muziku Zorana Hristića.

Po završetku igračke karijere posvećuje se koreografskom pozivu i veoma brzo izbija na vodeće mesto. Posebnu inspiraciju je nalazila u delima domaćih kompozitora. Među njenim nezaboravnim koreografijama u Beogradu, svakako su „Banović Strahinja i „Jelisaveta”, na muziku Zorana Erića, te „Večiti mladoženja” i „Izbiračica” Zorana Mulića, u Novom Sadu. Vrhunac svoje koreografske karijere doživljava s baletima „Samson i Dalila”, „Vaskrsenje” i „Dama s kamelijama”.

Posebno treba istaći da je pored koreografije radila i libreto, a najznačajniju saradnju u tom smislu je ostvarila sa dirigentom Angelom Šurevim.

Njen koreografski rad u pozorišnim predstavama, kada je reč o mjuziklima u Srbiji, predstavljao je prekretnicu u pravom smislu te reči. Posle predstave „Priča o konju”, u Pozorištu na Terazijama, u saradnji, kao koreograf, sa Miroslavom Belovićem i Vojkanom Borisavljevićem, mjuzikl više nije bio isti. Postao je igrački bogat, ispunjen i osmišljen sa profesionalnim pokretima.

Teško je nabrojati sve što je Lidija uradila u svojoj umetničkoj karijeri. Sarađivala je sa plejadom izuzetnih umetnika kao što su Zoran Hristić kompozitor, Miroslav Belović reditelj, Mira Trailović reditelj, Duška Dragičević balerina, Konstantin Kostjukov baletski igrač, Oskar Danon dirigent, Đorđe Pavlović dirigent, Jagoš Marković reditelj… različite generacije, različite umetnosti… Svi mi, složićemo se u jednom - Lidija je bila velika i mnogo će nam nedostajati. Iza sebe je ostavila ogroman opus.

Igrala je i u filmovima „Kako su se voleli Romeo i Julija”, „Zvižduk u osam” i „Formula 1”.

Bila je direktor Baleta Narodnog pozorišta u dva mandata.

U jednom od objavljenih intervjua, kazala je: „Danas razgovaram s Brehtom. Profesionalnost mora da opstane, škola, stalno učenje. Klasika neće umreti, to je jasno. Jednostavno rečeno ulaženjem u pravila, ti si već u klasici, neka niko ne kaže da sa školovanim igračem ne može da se uradi šta god želite. Treba istraživati književnost, slikarstvo, arhitekturu, muziku, vreme neće stati. Egzibicionizam iza koga ne stoji znanje opovrgava samo sebe. Treba da postoje eksperimenti, novi pravci, ali profesionalnost unutar malog broja ljudi će opstati".

Tokom duge i veoma uspešne karijere, osvojila je mnogobrojne nagrade od koji se posebno izdavaju: Nagrada „Dimitrije Parlić” koju dodeljuje UBUS za životno delo, Nacionalno priznanje za sveukupni doprinos kulturi Srbije, Nagrada na bijenalu u Ljubljani, nagrade SIZ-a Beograda i Novog Sada, Nagrade Narodnog pozorišta, Plaketa Narodnog pozorišta…

Neizmerno je volela svoje sinove Igora i Andreja, a kasnije i unuku Noaru.