У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА „РАДМИЛА БАКОЧЕВИЋ - НЕЗАБОРАВНА НОРМА“

12 децембар 2015

Изложба „Радмила Бакочевић - незаборавна Норма“, аутора Драгана Стевовића, отворена је у суботу 12. децембра у Музеју Народног позоришта у Београду.
Обраћајући се присутнима у препуном простору, в.д. управника Националног театра Дејан Савић је рекао да је поставка припремљена поводом 60 година уметничког и 40 година педагошког рада те српске оперске диве.
Он је истакао да ће сви заинтеровани посетиоци у наредна два месеца, колико ће изложба бити отворена, имати прилику и задовољство да се детаљније упознају са животом, радом и свим оним што је оставила и још увек иза себе оставља Радмила Бакочевић.
- Ретки су уметници који су за живота заслужили да им се направи једна овако обимна и озбиљна поставка. Као млад диригент, имао сам срећу и задовољство да радим са неким највећим именима у историји наше опере, да од њих учим и да захваљујући томе буде не само бољи диригент, него и бољи човек. Госпођа Бакочевић сигурно припада групи тих и таквих уметника – оценио је Савић.
Он је најавио да ће затварање изложбе, у фебруару месецу, пратити концерт некадашњих студената професорке Бакочевић који данас, како је нагласио, носе оперски репертоар Народног позоришта.
Стевовић је говорио о томе како су текле припреме за изложбу и како је дошло до идеје да се она уради, а том приликом је, између осталог, подсетио и да је примадона Бакочевић први пут на сцени Народног позоришта наступила 3. децембра 1955. године.
- Била је то премијера опере „Дон Карлос“. У њој је Радмила Васовић, тада још увек студент Музичке академије, певала две улоге; Тебалдо, паж и Глас са неба – рекао је Стевовић.
Он се посебно захвалио госпођи Даници Томковић која је, заједно са Слободаном Јоковићем приредила монографију поводом 40 година уметничког рада госпође Бакочевић, а која му је, како је истакао, веома много помогла док је припремао изложбу.
Стевовић је нагласио да, због малог изложбеног простора, многе ствари које су у вези са њеном богатом каријером нису могле да буду обухваћене, као што су, на пример, концерти вокално-инструменталне музике којих је имала више од 1000.
Пре обраћања госпође Бакочевић, присутни су били у прилици да погледају инсерте из документарног филма у којем су примадонини савременици говорили о њој 1985. године, поводом 30 година каријере, као и видео снимак арије Леди Магбет из опере „Магбет“ коју је 1988. године певала у Варшави.
Призната уметница у краћем, емоцијама набијеном, говору, евоцирала је успомене на своју блиставу каријеру која је трајала пуних шездесет година.
- Моја генерација је била веома талентована. Ми смо водили рачуна шта певамо, кад певамо и зато смо дуго трајали. Један уметник не може постићи прави резултат ако нема подршку публике. Ја сам имала подршку своје београдске публике и морам признати да сам ту имала највећу одговорност – рекла је она и захвалила се свима који су дошли да увеличају отварање изложбе.
Током веома богате каријере, (43 сезоне певала је у Народном позоришту), Радмила Бакочевић је својим раскошним гласом оплеменила готово све што је било написано за лирско-драмски фах: од Вердија, преко Пучинија, до Белинијеве “Норме”, коју је певала више (преко 500 пута) и од саме Марије Калас.
Такође, она је једна од уметница са највише отпеваних представа у 20. веку поред Фјоренце Косото, Пјера Капучилија и Пласида Доминга.
Равноправно са оперском каријером неговала је и концертно певање. Са изразитим смислом за извођење ораторијумских дела, немачког, француског и руског лида и песама југословенских композитора, наступала је на концертним подијумима у Бечу, Берлину, Дрездену, Паризу, Риму, Москви, Санкт Петербургу, Београду, Загребу, Љубљани...
За разна уметничка остварења добила је више признања, као што су Октобарска награда Града Београда (1960), Седмојулска награда (1970), Награда АВНОЈ-а (1979), Вукова награда (1991), Награда “Targo d’oro” за креацију Норме која је у сезони 1972/73. године проглашена најбољим оперским остварењем у Италији, Награда Удружења музичких уметника Србије (УМУС) за животно дело (2011)...
М.Б.

Више фотографија можете погледати ОВДЕ