Вести

Премијерно извођење представе „Да ли би хтела да се још понекад нађемо?“ аутора Ане Исаковић и Рамиза Хуремагића, у режији Нинослава Шћепановића и у продукцији Рефлектор театра из Београда и Центра "Самоуправа" из Сарајева, биће одржано 25. априла (20.30) на Сцени „Раша Плаовић“.

„Основни разлог за писање драмског текста, а затим и његово постављање, је потреба да се освести лично искуство силовања, те лична борба за приказ девијација у структурама институција моћи с којима се сусретне жртва сексуалног насиља. Тачније, унутар правосудног система успостављеног на дехуманизованим технолошким принципима производне траке. И то све у време у коме Систем свакодневно, систематски и плански силује већину својих поданика, а нарочито поданица, онемогућујући једнакост полова, потребан ниво личне и колективне сигурности, друштвени и економски напредак, те хумано животно окружење достојно човека“, наводе аутори представе који су били непосредни актери оваквог понашања - једно као жртва силовања а друго као непосредни актер унутар правосудног система чији је посао био откривање и процесуирање извршилаца кривичних дела силовања, сексуалног насиља, трговине људима у сврху сексуалне експлоатације и слично.

Драмски текст у поезији „Да ли би хтела да се још понекад нађемо“, у постпост драмској форми са елементима вербатим драме, прати главног актера, анти-жртву силовања Ану Исаковић – где је и сама  категорија жртве продукт структура моћи. 

Главна јунакиња се носи са омниприсутним жигом кривца, уместо жртве, у изразито патријархалном и милитаристички настројеном друштву, где је жртва стигматизована, а однос жртва – кривац постављен инверзно и саблажњавајуће.

Циљ представе је указати на тежак положај жена које су преживеле сексуално насиље, те актуализирати чињеницу да су суочене са  неадекватним третманом од стране правосудног система и друштва у целини. 

Овим се пројектом настоји упознати јавност са положајем жена које су доживеле сексуално насиље, те утицати на степен дискриминације и стигматизације којем су жртве изложене од стране породице, друштва и система. 

„Такође, представом се настоји показати и приказати та друга страна Система, где се, као, долази до правде и где, као, влада право и правичност. Бојимо се да то баш увек и није тако, што износимо и кроз сведочења у драми на темељу властитих искустава. Пројекат за циљ има и то да допре и до актера у правосудном систему, те да покуша утицати на стереотипе и погрешне праксе које су, итекако, присутне и распрострањене у њиховом раду са намером да се то мења у смислу хуманијег и квалитетнијег односа према женама жртвама у судским поступцима“, наводе у Рефлектор театру.

Kоаутори и извођачи су Александра Вељковић, Гордана Ђокић, Мирјана Јелић, Драган Стокић, Ђорђе Живадиновић Гргур, Игор Филиповић и Никола Живановић.

Пројекат подржали: Женски фонд Реконструкција, ГО Стари град, АKУД „Бранко Kрсмановић“, Његова светост ЗенЗен, Granoff, Народно позориште у Београду и LILU shoes.
М.Б.