Премијера, 27. децембар 2008 / Велика сцена

По драматизацији Борислава Михајловића Михиза
Режија и адаптација Егон Савин
 
Премијерна подела:

Ахмед Нурудин Никола Ристановски
Јусуф (Мула Јусуф) Ненад Стојменовић
Бегунац-непознати Александар Ђурица
Судиница (Кадиница) Наташа Нинковић
Хасан Џелебџија Љубомир Бандовић
Инспектор (Муселим) Борис Пинговић
Милицајац (Ухода) Зоран Ћосић
Судија (Кадија) Слободан Бештић
Синанудин (Хаџи Синанудин) Марко Николић
Тамничар Небојша Кундачина
Кара Заим Танасије Узуновић
Пуковник Осман (Миралај Осман Бег) Дарко Томовић
Секретар (Везиров дефтердар) Миодраг Кривокапић
Младић Марко Јанкетић
Дервиш Игор Илић
Дервиш (балетски играч) Жељко Гроздановић
Дервиши Александaр Вукић, Славен Радовановић и Милош Обреновић
Стражари Милан Шавија и Милош Дмитровић

Драматург Бранислава Илић
Идеја простора Егон Савин
Костимограф Јелена Стокућа
Композитор Зоран Христић
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић
Реализација декора Милан Марковић
Сликарски радови Срђан Пушељић, Илија Крковић
Дизајн звука Зоран Јерковић
Дизајн светла Миодраг Миливојевић
Асистент редитеља Ана Григоровић
Асистент драматурга Мила Машовић
Асистент костимографа Олга Мрђеновић
Организатор Јасмина Урошевић
Инспицијент Милош Обреновић
Суфлер Даница Стевановић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Небојша Костић
Моделари костима Дрена Дринић и Радмила Марковић
Моделар обуће Милан Ракић
Декор је израђен у радионицама Народног позоришта у Београду под руководством Светислава Живковића. Координатор радионица је Жељко Рудић.

РОМАН КОЈИ СЕ ТИЧЕ И ОВЕ ЕПОХЕ
Оно што су завичај и јудизам за Кафку, то су Босна и ислам за Селимовића; наиме, не само питање вере, већ и „пре свега животно искуство једне заједнице“. Карактеристичан пример „историјске и завичајне болести“ ове заједнице, Нурудин налази у Хасановим медитацијама: „Џемаил је наша права слика босанска... Снага на патрљцима. Сам свој крвник. Обиље, без правца и смисла... Најзамршенији људи на свијету. Ни са ким историја није направила такву шалу као са нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осећањем стида због поријекла и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме, у страху од ма каквог рјешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом. Хтјели смо да се сачувамо а тако смо се изгубили да више не знамо ни шта смо...“
Ову реторику сународништва, завичаја и национа Хасан варира и на овај начин: „Стољећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ни ко смо, заборављамо већ да нешто и хоћемо, други нам чине част да идемо под њиховом заставом јер своје немамо, маме нас кад смо потребни, а одбацују кад одслужимо, најтужнији вилајет на свијету, најнесрећнији људи на свијету, губимо своје лице а туђе не можемо да примимо, откинути а неприхваћени, страни свакоме, и онима чији смо род и онима који нас у род не примају. Живимо на размеђу свијетова, на граници народа, свакоме на удару, увијек криви некоме. На нама се ломе таласи историје“, итд.Овај глас „у име свих“, чујемо само на неколико места у роману. Ако је посве јасно да се идентификује Хасан кад изговара ми, мање је јасно на кога све мисли усамљени дервиш кад у првом лицу множине поставља питање напретка или кад сећајући се своје некадашње храбрости узвикује: „Авај, туго голема, нешто се десило с нама, нешто се грдно десило с нама, смањили смо се а нисмо то ни примијетили. Кад смо се то изгубили, кад смо то допустили?“; или кад слави Исхакову „луду смјелост“ па утврђује да смо је заборавили „јер нам је постала непотребна“. Тешко би између Хасановог и Нурудиног ми било ставити знак једнакости, али су и једно и друго ми свакако отворени позив да се Дервиш и смрт чита као роман који се тиче и ове епохе и онога што сваки појединац у њој мисли кад изговори – ми.

Мухарем Первић, Приповедање и мишљење, СКЗ, Београд, 1978.


Усред једног сликовитог историјског и митског амбијента, конкретног и симболичног, усред ове привидно рационално устројене царске провинције и збивања снабдевених идејном, моралном и психолошком мотивацијом, у позадини или у дубини, осећа се интензивно присуство неког мутног, тешко рајзашњивог суштаства, од кога је егзистенција одељена. До нас допиру мукли гласови једног света у који људскост једва да има увида. Присуство неких ирационалних покретача и слојева постаје све очигледније. Моћ речи и разумевања слабе пред терорам, насиљем, пред навалом бестијалности и равнодушности којом природа пресреће човека. Ту где се све колеба, колеба се и граница између добра и зла, варке и збиље, истине и лажи, језика и ствари, свести и света. Продужен у једно типично оријентално медитирање и метафизику, над којом лебди дух и слово Курана и исламске филозофске традиције, свет извесности и закона распада се посредством једног конкретног бића испуњеног стрепњом и страхом, да би се разоткрио као реалност кошмара, фатума, коинциденције. Свет сажет у метафору „бјежања и гоњења“, у слику тамнице чији су темељи космолошки и историјски, није могао у Ахмеду Нурудину подстаћи веру у разум, већ напротив, сумњу да је и сам предат у руке ирационалних, шејтанских сила које рукују човеком и његовом судбином.Ваздух ове велике недоумице и упитности дишу сви јунаци Селимовићевог романа. Док говоре, ми слутимо шта је то о чему они ћуте. Овакав режим изостављања, саопштавање путем добро компонованих белина, одликује стил и начин мишљења Меше Селимовића. Свој медитативни темперамент и своју склоност ка филозофичном, Селимовић је даривао Ахмеду Нурудину, сместивши га у животне услове који оваквог човека и овакву мисаоност омогућују. Акција и контемплација се прожимају као и литерарност и животност, моделирајући тај унутарњи глас који прича. Преданост са којом се прича, ипак се не своди на буквалност. Дервиш је сам пред собом кривац који ће можда постати херој, издајник који ће се можда искупити, судија који себи суди и сведочи, „душа која себе кори гласом“ интимним али не и приватним, са занемарљивом мером самосажаљења и интелектуалне афектације, гласом истанчаним али не и беживотним, сочно али и суптилно, са луцидношћу али и доживљеношћу, суздржљиво али и са полетом и понесеношћу, господствено али не и формалистички и сувопарно. Дервиш и смрт је књига зрелости а снага и убедљивост њене мудрости не почива у филозофској јединствености Нурудинових разматрања већ у песничкој ваљаности језика, тона, примереног „модусу бића“ и његовом животном контексту. Оно чиме ова књига импресионира није, дакле, нека издвојена спектакуларна интелигенција, која стоји иза Нурудинових моралних и метафизичких проблема, већ сензибилитет и имагинација песника на којима ова трагичка визија живота почива. Осваја тон личан и узвишен, одмерен и грозничав истовремено, тон човека који мисли о себи, зрело и са дубоким.

Из: Мухарем Первић Дервиш и песник
Избор критичких текстова о роману Дервиш и смрт у: Мирослав Егерић „Дервиш и смрт" Меше Селимовића
Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995.


МЕША (МЕХМЕД) СЕЛИМОВИЋ, књижевник
Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду је завршио основну школу и гимназију. Уписао је српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филозофском факултету у Београду 1930, дипломирао је 1934. Од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је, 1936, постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли. Прве две године рата проводи у Тузли, где га хапсе због сарадње са НОП-ом; у мају 1943. прелази на ослобођену територију, постаје члан КПЈ и члан Агитпроп-а за источну Босну, а потом политички комесар Тузланског одреда. У партизанима се оженио Десом Ђорђић. Брат Шефкија му је стрељан 1944, после чега је Меша премештен у Београд, као начелник Одељења за публикације комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Јуна 1945. родила му се ћерка Слободанка. Лета те године упознаје Драгославу Дарку Божић, кћерку Живорада Божића, дивизијског генерала бивше југословенске војске, због које напушта жену. „Кажњен сам искључењем из Партије 16. августа 1947, ради тога што сам, иако ожењен, одржавао везу са својом садашњом другарицом, а крио сам то од Партије. Са својом првом женом нисам живио добро, нисмо се уопште слагали, а своју садашњу другарицу сам заволио тако, да је било потпуно нормално да признам ту везу и да тражим развод. Али плашећи се наглости и неумјерености своје прве жене, плашећи се сцена, пуштао сам да се ствар развија, надајући се да ће се некако наћи решење. Тиме сам, наравно, све компликовало, а према Партији сам се понио непоштено, наносећи јој штету тим недостојним држањем. Партијска јединица Комитета за културу, након испитивања цијелог случаја предложила је да будем кажњен строгим укором. Међутим, Комитет савезних министарстава казнио ме искључењем – ’због неискрености према Партији и због повреде пролетерског морала’, како ми је саопштио секретар моје јединице Боро Перковић. Та праведна али тешка казна много ме је погодила али ми је и помогла да се решим многих недостатака које сам имао... “По решењу владе Федеративне народне републике Југославије, 1947, премештен је из Београда у Сарајево (потписао потпредседник Е. Кардељ) и ради као професор Више педагошке школе по решењу министра у влади БиХ, Цвијетина Мијатовића. Издавачка кућа „Свјетлост“ му издаје прву књигу, Увријеђени човјек. Дарком се жени 1948. и добијају кћерку Машу. У удружење књижевника БиХ је примљен 1949. Исте године добија трећу кћерку, Јесенку, и поново је примљен у Партију. „Сматрам да сам за непуне двије године колико је прошло од мог искључења до поновног примања у Партију имао став и држање комунисте, иако ми је понекад било врло тешко, јер ми се чинило да сам заборављен и одбачен. Поново сам примљен у Партију 16. јуна 1949. у основној партијској јединици Државног издавачког предузећа ’Свијетлост’ у Сарајеву. Са својом другарицом (са којом имам двоје дјеце) живим врло добро, слажемо се и волимо. Она је врло добра по души и дјетињски наивна. Кћи је генерала југословенске војске; он ју је, док је била сасвим млада, удао за југословенског капетана, који је као ратни заробљеник остао у Њемачкој, али од тог буржујског поријекла и живота данас у њој нема много трагова. Члан је Н.Ф. Од моје породице чланови партије су браћа Мухамед, шеф жељезничке станице у Тузли и Теуфик, помоћник министра унутрашњих послова у Сарајеву, те сестра Сафија Рамадановић, службеник у Тузли...“
Постављен је за доцента на тек основаном Филозофском факултету у Сарајеву, међутим у реизбору 1953. није прошао. „Босна-филм“ снима филмове по његовим сценаријима: Кућа на обали (режисер Б. Косановић), Палма у снијегу (режисер Р. Новаковић). На сценарију Палма у снијегу пише: „Овај филм је посвећен босанским пјесницима прошлих вијекова који су убијани, у тврђаве затварани, одвођени на далека бојишта да гину, као Хасан Каимија, Илхамија Жепча, Мухамед Неркези и други о којима мало знамо. Ако у тами свога времена нису могли да наслуте свијетло наших дана, они су били изнад својих савременика по томе што су вјеровали у човјека и у побједу правде.“На фестивалу у Пули добија специјалну диплому за хуманистичку садржину сценарија за филм Туђа земља, који је по његовој приповеци режирао словеначки режисер Јоже Гале. Био је уметнички директор „Босна-филма“ и директор Драме сарајевског Народног позоришта. Почетком 1959, заједно са Владом Јабланом режира Толстојев Рат и мир (драматизација Пискатора, Нојмана и Прифера). Представа је побудила велико интересовање, а играли су најистакнутији глумци: Борис Смоје, Милорад Маргетић, Владимир Јокановић, Сафет Пашалић, Љиљана Шљапић, Олга Бабић, Есад Казазовић, Реихан Демирђић. Исте године добија Орден рада II реда.Свој први роман, Тишине, објављује 1961. Овом књигом коначно скреће пажњу југословенске књижевне јавности. У јесен исте године је постављен за главног уредника ИП „Свјетлост“, водеће издавачке куће у БиХ. Почетком следеће године, изабран је за председника Удружења књижевника БиХ. Већ две деценије окупиран темом изгубљеног и стрељаног брата Шефкије, започиње писање романа Дервиш и смрт. „Шта сам ја сад? Закржљали брат или несигурни дервиш? Јесам ли изгубио људску љубав или сам оштетио чврстину вјере, изгубивши тако све?... Јесам ли изгубио људски лик или вјеру? Или обоје?“У првомајском броју сарајевског „Ослобођења“, објављује први пут одломак из будућег романа Дервиш и смрт.Има интензивну преписку са Андрићем. То је време жучних расправа о националном питању као и о формирању муслиманске нације у БиХ. На Седмом конгресу Савеза књижевника Југославије, 1964. у Титограду, изабран је за председника. Зближава се са Добрицом Ћосићем. „Просвета“ 1965. објављује прву књигу Меше Селимовића у Београду: друго издање романа Тишине. У „Одјеку“ најављује да ће ускоро предати издавачу нови роман – Четири златне птице (првобитни наслов романа, који је по наговору Ристе Трифковића променио у Дервиш и смрт). У септембру 1966, у издању „Свјетлости“, у библиотеци „Савременици“, Дервиш и смрт излази из штампе. „Дуго водим неприродан живот књижевног дервиша-луталице, никоме на корист а себи на штету...“Матици српској 1967. предаје За и против Вука и започиње рад на Тврђави. Успех романа Дервиш и смрт не јењава. Добија више награда. Скупштина општине Нови Сад именује га за члана Главног одбора Стеријиног позорја (на овом месту остаће до 1981). Следеће године, у Народном позоришту у Зеници, постављена је представа Дервиш и смрт у драматизацији и режији Јована Путника. Овај догађај је изазвао велику пажњу југословенске јавности. Почињу пригушени сукоби с тадашњим политичким руководством у БиХ, поготово после боравка Добрице Ћосића у Сарајеву. Цвијетин Мијатовић 1968. убеђује писца да не оде из Сарајева. Сабрана дела о Јовану Дучићу која је заједно са Жиком Стојковићем уредио и редиговао, жестоко су нападнута у „Политици“. Најоштрији критичар је био Ели Финци. Припрема своја Сабрана дела, која ће заједно штампати „Просвета“ и „Свјетлост“. Дервиш и смрт се преводи на петнаест језика. Сабрана дела су му објављена 1970. у Сарајеву. После више изјава, натписа, притисака (полемика са Младеном Ољачом), опет размишља да напусти Сарајево. Ово је период његове велике популарности. У јуну 1971. доживљава први мождани удар. Објављено је друго издање Сабраних дела. Јуна 1972. године је пензионисан и започиње нови сукоб са средином. У Централном комитету СК БиХ одржан је 1. 12. 1972. састанак радне групе ЦК са Мешом Селимовићем, да би се „разјаснили неки ставови“ у вези са његовим „одбијањем да прима материјале ЦК СК БиХ“ и Мешино „излагање на састанку Актива СК Српске књижевне задруге 9. октобра“. „Бранећи себе од ружне етикете национализма, бранио сам и рад Српске књижевне задруге, увјерен да радим частан посао. Рекао сам да је цјелокупно расположење према СКЗ проистекло из негативног става према једној личности, према Д. Ћосићу, и да је штета што се ради тога минира једна стара културна институција...“
Написао је и опширно писмо секретаријату ЦК СК БиХ, које је завршио речима:„Жао ми је што из Босне одлазим с овако тешким и мрачним утиском, јер сам вјеровао да ће ми макар на крају бити створена могућност да о своме завичају понесем ведрију успомену. Пишући о овом своме дубоком запрепашћењу, ја не тражим ништа, ни нечију одговорност ни нечије извињење, и желим само да све што прије заборавим како бих се ослободио осјећаја море која ме неодољиво притиснула. Другарски поздрав...“
У марту 1973. у „Бруса-безистану“, на Башчаршији, опрашта се са пријатељима писцима: „Ја вечерас путујем и никада се више нећу вратити...Сели се у Београд, где је задовољан. Пати једино због невоља у које је његов брат Теуфик запао. Најближим пријатељима поручује: „Прочитајте Куран, све ћете животне мудрости наћи у тој књизи...“
Дервиш и смрт је екранизован 1974, у продукцији „Авала филма“, „Босна филма“, „Косово филма“, Филмског студија из Титограда, Центра филмских радних заједница Београд и „Зета филма“, а у режији Здравка Велимировића.Улази у сукоб са редакцијом „Свјетлости“ око штампања његових дела. У Народном позоришту у Београду је 13. X 1974. одржан књижевни матине какав престоница није упамтила, на којем су своје радове читали: И. Андрић, М. Црњански, Д. Матић, А. Вучо, М. Селимовић, Б. Ћопић, В. Попа и С. Раичковић, а уводну реч дао је Петар Џаџић. ТВ Загреб је 1975. скинула са програма емисију у којој је учествовао Меша Селимовић.„Послије извесног времена телефоном ми се јавио директор ТВ Загреб да су моју емисију морали скинути јер је ТВ Сарајево запријетила да ће се у то вријеме искључити из програма, и то не због садржаја емисије већ због мог имена (...)
Претпостављам да се све то десило ради тога што се у Тузли суди мом млађем брату, због кривице која ми је непозната. Али код нас не постоји колективна кривица, и нонсенс је да се суди и мени невином...“ Меша је 1975. оперисан на хируршкој клиници ВМА, због крварења из цревног тракта. У децембру 1976, поводом штампања делова Сјећања, Фуад Мухић, професор Сарајевског универзитета и члан ЦК СК БиХ, у „Борби“ и „Ослобођењу“ објављује серију текстова под насловом О једној ламентацији над револуцијом о, по њему, тежњи да се лична трагика представи као трагика револуције:„Селимовић најпре ламентира над својим властитим удесом. У повјесном простору у коме је рођен све су се околности завјериле против њега: од трагедије његовог брата до свјесних онемогућавања на универзитету, у позоришту, у културном животу, у духовном стваралаштву уопште, до елементарног угрожавања егзистенције...“ А у Тузли, његови добри познаници и поштоваоци, добронамерно су коментарисали: „Меша претјерује... Много додаје, и што јесте и што није...“Меша све то једноставно коментарише: Политика је као молитва... Политика је молитва... важи за сваку прилику... А молитве вреде толико колико вреде...“
У Београду, 11. јула 1982, нешто после 22 часа, на осмом спрату у Јовановој 39, умро је Меша Селимовић. Био је почасни доктор Сарајевског универзитета (1971), редовни члан АНУБиХ и САНУ. Добитник је бројних награда, од којих су најзначајније: НИН-ова награда (1967), Горанова награда (1967), Његошева награда (1967), потом Двадесетседмојулска СРБиХ, Награда АВНОЈ-а и друге. Његов књижевни опус обухвата приповетке Прва чета (1950), Туђа земља (1957); романе: Тишине (1961), Магла и мјесечина (1965), Дервиш и смрт (1966), Тврђава (1970), Острво (1974); студије и есеје За и против Вука (1967), Есеји и огледи (1966), као и аутобиографски спис Сјећања (1957).

Б. Илић према: Радован Поповић Живот Меше Селимовића


ЕГОН САВИН редитељ
Професор је режије на ФДУ у Београду и Факултету драмских уметности на Цетињу. Режирао је, до сада, преко 80 представа. Његове поставке су гостовале у Нансију, Паризу, Варшави, Тел Авиву, Бечу, Њујорку... Добитник је великог броја награда.Огледао се са успехом у свим код нас присутним продукционим моделима, од неинституционалних театара и off-сцена, до готово свих значајних позоришта некадашње Југославије. Са великим успехом поставља дела домаћих и светских класика у којима проналази конкретне трагове који откривају суштинску моћ позоришта у нашем времену и везују та дела и њихове ауторе за конкретан простор и конкретно време. У Народном позоришту је режирао Ростанову комедију Сирано де Бержерак (премијера 22. марта 1991), Стеријиног Кир Јању (премијера 25. децембра 1992) и Покондирену тикву (премијера 18. јануара 1998), потом драме Демон Исака Башевиса Сингера (премијера 15. марта 2000) и Стања шока Сема Шепарда (премијера 26. октобра 2001).


НИКОЛА РИСТАНОВСКИ
глумац, гост из Македоније
Рођен у Острави (Чешка). Дипломирао 1993. на Академији драмских уметности у Скопљу, у класи проф. Владимира Милчина. Првак Македонског народног театра (МНТ) од 1994. Одиграо око 2000 представа. Поред матичног театра, играо у скопском Драмском театру, Црногорском народном позоришту (Подгорица, Црна Гора). Репертоар: македонски аутори – Горан Стефановски (Bacchanalia, Дивље месо), Дејан Дуковски (Маму му ј... ко је први почео; Балкан није мртав) и др; страни аутори – Шекспир, Молијер, Достојевски, Чехов, Горки, Гогољ, Стриндберг, Јонеско, Б. Нушић (Сумњиво лице), Љ. Симовић (Хасанагиница), М. Крлежа, Е. Бонд, Д. Хармс, Д. Мамет, П. Марбер, М. Ивашкевичијус... Награде: најбољи глумац на националном фестивалу Македоније „Војдан Чернодрински“ (четири пута), на Охридском летњем фестивалу, на ИССТФ-у (Ријека, Хрватска – два пута), у Црној Гори, на МЕСС-у (Сарајево, БиХ); носилац титуле „Човек године“...


РЕЧ ДРАМАТУРГА
Меша Селимовић је две деценије носио у себи бол због губитка брата, пре него што га је преточио у причу о Ахмеду Нурудину, дервишу који из света догматских начела улази у један променљив, непознат свет како би покушао да сазна истину о ухапшеном брату. Откривајући репресивне методе помоћу којих власт функционише, Нурудин постепено губи самопоштовање, а бол због губитка брата замењују мржња и жеља за осветом. Више пута је Меша Селимовић, одговарајући на питања, поменуо да управо мржња, завист, љубав, страсти уопште, битно одређују поступке човека на свесном или несвесном нивоу и да је негирање свих човекових струјања – негирање самог живота. Мирослав Егерић, у својој књизи о Селимовићевом роману, примећује да све што не служи вредности и богатству појединачног живота, не служи животу. Посматрајући сложеност Нурудиновог лика, можемо да претпоставимо колика се унутрашња драма одвијала у писцу, у покушају да разуме сам чин убиства невиног брата, али и да објасни сопствено дугогодишње ћутање. Представа у режији и адаптацији Егона Савина указује на разлоге ћутања, које је само део мукле тишине људи током периода у којем се није смело некажњено говорити. Радња романа је из 18. века премештена у педесете године прошлог века, у послератно Сарајево и нову државу. У политичком систему у којем се пева о изградњи и слободи а због једне речи губи живот, морална одговорност било ког појединца, па и дервиша, не може да се посматра изван контекста власти и државе. Нажалост, без обзира на напоре и законе да се права и живот појединца у савременом свету заштите, сведоци смо да би се Ахмед Нурудин без већих проблема могао прошетати и кроз наше време, и сигурно би налетео на нека затворена врата, на људе који не дају одговор, на мук и подсмех, а могао би да изгуби и живот због изговорених речи.Томас Ј. Бетлер у тексту Књижевни стил и поетска функција у роману Дервиш и смрт каже: „Дервиш, на најдубљем нивоу, може представљати нови мит о садашњем животу. Према овом миту, сталне борбе, идеолошки раздори, национализам и помама за влашћу, уништили су структуру човечанства до те мере да људи више немају воље за животом, ни поверење у друге људе. Човек којим манипулишу ради политичких циљева, осећа у данашње време атрофију природних инстинката и изумирање основних људских емоција“.Не знамо само да ли би Ахмед Нурудин у тренутку скепсе последњу реченицу, „Јер смрт је бесмисао као и живот“, изговорио или оћутао.

Бранислава Илић


НАГРАДЕ НА ФЕСТИВАЛИМА

VI  ЈОАКИМФЕСТ 2009, КРАГУЈЕВАЦ (Дервиш и смрт)

  • Најбоља представа на фестивалу
  • Егон Савин – Награда за режију
  • Егон Савин – Награда за сценографију
  • Никола Ристановски – Награда за најбољег глумца
  • Јован Тарбук – признање за дизајн плаката

ТЕАТАРФЕСТ „ПЕТАР КОЧИЋ“, БАЊА ЛУКА 2009.

  • Никола Ристановски – Награда за најбоље глумачко остварење

VIII ФЕСТИВАЛ БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКЕ ДРАМЕ ЗЕНИЦА 2009.

  • Награда за најбољу представу у целини
  • Егон Савин – Награда за најбољу режију
  • Никола Ристановски – Награда за најбоље глумачко остварење

54. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ, НОВИ САД 2009.  

  • Никола Ристановски – Стеријина награда за глумачко остварење

ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ „ТЕАТАР У ЈЕДНОМ ДЕЈСТВУ“ МЛАДЕНОВАЦ 2009.

  • Дервиш и смрт – најбоља представа на Фестивалу (статуета „Слобода“, плакета и новчана награда)

XVIII ФЕСТИВАЛ „ДАНИ ЗОРАНА РАДМИЛОВИЋА“  2009.

  • „Зоранов брк“ Николи Ристановском за улогу Ахмета Нурудина (као глумац вечери)
  • Награда „Зоран Радмиловић“ Николи Ристановском за улогу Ахмета Нурудина (као најбољи глумац Фестивала)
  • Награда „Крстомир Миловановић“ за сценографију Егону Савину

XIV ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ У УЖИЦУ 2010.

  • „Ардалион“ за најбољу мушку улогу Николи Ристановском за улогу Ахмета Нурудина

 УЧЕШЋЕ НА ОСТАЛИМ ФЕСТИВАЛИМА И СМОТРАМА

  • Фестивал „Град театар Будва“ 2009.
  • Дани „Миливоја Живановића“ у Пожаревцу 2009. (Награда за глумца вечери Николи Ристановском)
  • Лесковачки маратон 2010.

ОСТАЛЕ НАГРАДЕ

  • Награда „Раша Плаовић" коју додељује Народно позориште у Београду НИКОЛИ РИСТАНОВСКОМ за улогу Ахмеда Нурудина 2009.
  • Награда Народног позоришта за најбољу представу у оквиру репертоара Народног позоришта у сезони 2008/2009.
  • Награда Народног позоришта за најбоља индивидуална премијерна уметничка остварења у оквиру репертоара Народног позоришта у сезони 2008/2009. Николи Ристановском

ОСТАЛА ГОСТОВАЊА У ИНОСТРАНСТВУ 

  • Словенско народно гледалишче, Стара дворана, 15. 09 2010.
  • Македонски народен театар, Скопље, 4. и 5. децембар 2010.
  • Црногорско народно позориште, Подгорица, 17. март 2011.
  • Нови театар, Будимпешта, 24. децембар 2011.
  • Акцент театар, Беч, 22. март 2015.

Представе - Драма