Премијера, 27. децембар 2008/Велика сцена

По драматизацији Борислава Михајловића Михиза
Режија и адаптација Егон Савин
Драматуршкиња Бранислава Илић
Идеја простора Егон Савин
Костимографкиња Јелена Стокућа
Композитор Зоран Христић
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић
 
Премијерна подела:

Ахмед Нурудин Никола Ристановски
Јусуф (Мула Јусуф) Ненад Стојменовић
Бегунац-непознати Александар Ђурица
Судиница (Кадиница) Наташа Нинковић
Хасан Џелебџија Љубомир Бандовић
Инспектор (Муселим) Борис Пинговић
Милицајац (Ухода) Зоран Ћосић
Судија (Кадија) Слободан Бештић
Синанудин (Хаџи Синанудин) Марко Николић
Тамничар Небојша Кундачина
Кара Заим Танасије Узуновић
Пуковник Осман (Миралај Осман Бег) Дарко Томовић
Секретар (Везиров дефтердар) Миодраг Кривокапић
Младић Марко Јанкетић
Дервиш Игор Илић
Дервиш (балетски играч) Жељко Гроздановић
Дервиши Александaр Вукић, Славен Радовановић, Милош Обреновић
Стражари Милан Шавија, Милош Дмитровић

Реализација декора Милан Марковић
Сликарски радови Срђан Пушељић, Илија Крковић
Дизајн звука Зоран Јерковић
Дизајн светла Миодраг Миливојевић
Асистенткиња редитеља Ана Григоровић
Асистенткиња драматуршкиње Мила Машовић
Асистенткиња костимографкиње Олга Мрђеновић
Организаторка Јасмина Урошевић
Инспицијент Милош Обреновић
Суфлерка Даница Стевановић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Небојша Костић
Моделари костима Дрена Дринић, Радмила Марковић
Моделар обуће Милан Ракић
Декор је израђен у радионицама Народног позоришта у Београду под руководством Светислава Живковића. Координатор радионица је Жељко Рудић.

РОМАН КОЈИ СЕ ТИЧЕ И ОВЕ ЕПОХЕ
Оно што су завичај и јудаизам за Кафку, то су Босна и ислам за Селимовића; наиме, не само питање вере, већ и „пре свега животно искуство једне заједнице“. Карактеристичан пример „историјске и завичајне болести“ ове заједнице, Нурудин налази у Хасановим медитацијама: „Џемаил је наша права слика босанска... Снага на патрљцима. Сам свој крвник. Обиље, без правца и смисла... Најзамршенији људи на свијету. Ни са ким историја није направила такву шалу као са нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме, у страху од макаквог рјешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом. Хтјели смо да се сачувамо а тако смо се изгубили да више не знамо ни шта смо...“
Ову реторику сународништва, завичаја и национа, Хасан варира и на овај начин: „Стољећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ни ко смо, заборављамо већ да нешто и хоћемо, други нам чине част да идемо под њиховом заставом јер своје немамо, маме нас кад смо потребни, а одбацују кад одслужимо, најтужнији вилајет на свијету, најнесрећнији људи на свијету, губимо своје лице а туђе не можемо да примимо, откинути а неприхваћени, страни свакоме, и онима чији смо род и онима који нас у род не примају. Живимо на размеђу свијетова, на граници народа, свакоме на удару, увијек криви некоме. На нама се ломе таласи историје“, итд. Овај глас „у име свих“, чујемо само на неколико места у роману. Ако је посве јасно да се идентификује Хасан кад изговара ми, мање је јасно на кога све мисли усамљени дервиш кад у првом лицу множине поставља питање напретка или кад сећајући се своје некадашње храбрости, узвикује: „Авај, туго голема, нешто се десило с нама, нешто се грдно десило с нама, смањили смо се а нисмо то ни примијетили. Кад смо се то изгубили, кад смо то допустили?“; или кад слави Исхакову „луду смјелост“ па утврђује да смо је заборавили „јер нам је постала непотребна“. Тешко би ми било ставити знак једнакости, између Хасановог и Нурудиновог али су и један и други свакако отворени позив да се Дервиш и смрт чита као роман који се тиче и ове епохе и онога што сваки појединац у њој мисли кад изговори – ми.

Мухарем Первић, Приповедање и мишљење, СКЗ, Београд, 1978.


Усред једног сликовитог, историјског и митског амбијента, конкретног и симболичног, усред ове привидно рационално устројене царске провинције и збивања снабдевених идејном, моралном и психолошком мотивацијом, у позадини или у дубини, осећа се интензивно присуство неког мутног, тешко рајзашњивог суштаства, од кога је егзистенција одељена. До нас допиру мукли гласови једног света у који људскост једва да има увида. Присуство неких ирационалних покретача и слојева постаје све очигледније. Моћ речи и разумевања слабе пред терором, насиљем, пред навалом бестијалности и равнодушности којом природа пресреће човека. Ту где се све колеба, колеба се и граница између добра и зла, варке и збиље, истине и лажи, језика и ствари, свести и света. Продужен у једно типично оријентално медитирање и метафизику, над којом лебди дух и слово Курана и исламске филозофске традиције, свет извесности и закона распада се посредством једног конкретног бића испуњеног стрепњом и страхом, да би се разоткрио као реалност кошмара, фатума, коинциденције. Свет сажет у метафору „бјежања и гоњења“, у слику тамнице чији су темељи космолошки и историјски, није могао у Ахмеду Нурудину подстаћи веру у разум, већ напротив, сумњу да је и сам предат у руке ирационалних, шејтанских сила које рукују човеком и његовом судбином.Ваздух ове велике недоумице и упитности дишу сви јунаци Селимовићевог романа. Док говоре, ми слутимо шта је то о чему они ћуте. Овакав режим изостављања, саопштавање путем добро компонованих белина, одликује стил и начин мишљења Меше Селимовића. Свој медитативни темперамент и своју склоност ка филозофичном, Селимовић је даривао Ахмеду Нурудину, сместивши га у животне услове који оваквог човека и овакву мисаоност омогућују. Акција и контемплација се прожимају као и литерарност и животност, моделирајући тај унутарњи глас који прича. Преданост са којом се прича, ипак се не своди на буквалност. Дервиш је сам пред собом кривац који ће можда постати херој, издајник који ће се можда искупити, судија који себи суди и сведочи, „душа која себе кори гласом“ интимним али не и приватним, са занемарљивом мером самосажаљења и интелектуалне афектације, гласом истанчаним али не и беживотним, сочно али и суптилно, са луцидношћу али и доживљеношћу, суздржљиво али и са полетом и понесеношћу, господствено али не и формалистички и сувопарно. Дервиш и смрт је књига зрелости а снага и убедљивост њене мудрости не почива у филозофској јединствености Нурудинових разматрања већ у песничкој ваљаности језика, тона, примереног „модусу бића“ и његовом животном контексту. Оно чиме ова књига импресионира није, дакле, нека издвојена спектакуларна интелигенција, која стоји иза Нурудинових моралних и метафизичких проблема, већ сензибилитет и имагинација песника на којима ова трагичка визија живота почива. Осваја тон личан и узвишен, одмерен и грозничав истовремено, тон човека који мисли о себи, зрело и дубоко.

Мухарем Первић Дервиш и песник, у: Мирослав Егерић Дервиш и смрт Меше Селимовића
Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995.


МЕША (МЕХМЕД) СЕЛИМОВИЋ
Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду је завршио основну школу и гимназију. Уписао је српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филозофском факултету у Београду 1930, дипломирао је 1934. године. Од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је, 1936, постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли. Прве две године рата проводи у Тузли, где га хапсе због сарадње са НОП-ом; у мају 1943. године прелази на ослобођену територију, постаје члан КПЈ и члан Агитпроп-а за источну Босну, а потом политички комесар Тузланског одреда. У партизанима се оженио Десом Ђорђић. Брат Шефкија му је стрељан 1944, после чега је Меша премештен у Београд, као начелник Одељења за публикације, Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Јуна 1945. године родила му се ћерка Слободанка. Лета те године упознаје Драгославу Дарку Божић, кћерку Живорада Божића, дивизијског генерала бивше југословенске војске, због које напушта жену. „Кажњен сам искључењем из Партије, 16. августа 1947. године, ради тога што сам, иако ожењен, одржавао везу са својом садашњом другарицом, а крио сам то од Партије. Са својом првом женом нисам живио добро, нисмо се уопште слагали, а своју садашњу другарицу сам заволио тако, да је било потпуно нормално да признам ту везу и да тражим развод. Али плашећи се наглости и неумјерености своје прве жене, плашећи се сцена, пуштао сам да се ствар развија, надајући се да ће се некако наћи решење. Тиме сам, наравно, све компликовао, а према Партији сам се понио непоштено, наносећи јој штету тим недостојним држањем. Партијска јединица Комитета за културу, након испитивања цијелог случаја предложила је да будем кажњен строгим укором. Међутим, Комитет савезних министарстава казнио ме искључењем – ’због неискрености према Партији и због повреде пролетерског морала’, како ми је саопштио секретар моје јединице Боро Перковић. Та праведна али тешка казна много ме је погодила али ми је и помогла да се решим многих недостатака које сам имао... “
По решењу Владе ФНРЈ, 1947. године, премештен је из Београда у Сарајево (потписао потпредседник Едвард Кардељ) и ради као професор Више педагошке школе по решењу министра у Влади БиХ, Ц. Мијатовића. Издавачка кућа „Свјетлост“ му издаје прву књигу, Увријеђени човјек. Дарком се жени 1948. године и добијају кћерку Машу. У удружење књижевника БиХ примљен је 1949. године. Исте године добија трећу кћерку, Јесенку, и поново је примљен у Партију. „Сматрам да сам за непуне двије године колико је прошло од мог искључења до поновног примања у Партију имао став и држање комунисте, иако ми је понекад било врло тешко, јер ми се чинило да сам заборављен и одбачен. Поново сам примљен у Партију 16. јуна 1949. године у Основној партијској јединици Државног издавачког предузећа ’Свијетлост’ у Сарајеву. Са својом другарицом (са којом имам двоје дјеце) живим врло добро, слажемо се и волимо. Она је врло добра по души и дјетињски наивна. Кћи је генерала југословенске војске; он ју је, док је била сасвим млада, удао за југословенског капетана, који је као ратни заробљеник остао у Њемачкој, али од тог буржујског поријекла и живота данас у њој нема много трагова. Члан је Н.Ф. Од моје породице чланови партије су браћа Мухамед, шеф жељезничке станице у Тузли и Теуфик, помоћник министра унутрашњих послова у Сарајеву, те сестра Сафија Рамадановић, службеник у Тузли...“
Постављен је за доцента на тек основаном Филозофском факултету у Сарајеву, међутим у реизбору 1953. године није прошао. „Босна-филм“ снима филмове по његовим сценаријима: Кућа на обали (режисер Б. Косановић), Палма у снијегу (режисер Р. Новаковић). На сценарију Палма у снијегу пише: „Овај филм је посвећен босанским пјесницима прошлих вијекова који су убијани, у тврђаве затварани, одвођени на далека бојишта да гину, као Хасан Каимија, Илхамија Жепча, Мухамед Неркези и други о којима мало знамо. Ако у тами свога времена нису могли да наслуте свијетло наших дана, они су били изнад својих савременика по томе што су вјеровали у човјека и у побједу правде. “На фестивалу у Пули добија специјалну диплому за хуманистичку садржину сценарија за филм Туђа земља, који је по његовој приповеци режирао словеначки режисер Јоже Гале. Био је уметнички директор „Босна-филма“ и директор Драме сарајевског Народног позоришта. Почетком 1959. године, заједно са Владом Јабланом режира Толстојев Рат и мир (драматизација Пискатора, Нојмана и Прифера). Представа је побудила велико интересовање, а играли су најистакнутији глумци: Борис Смоје, Милорад Маргетић, Владимир Јокановић, Сафет Пашалић, Љиљана Шљапић, Олга Бабић, Есад Казазовић, Реихан Демирђић. Исте године добија Орден рада II реда. Свој први роман, Тишине, објављује 1961. године. Овом књигом коначно скреће пажњу југословенске књижевне јавности. У јесен исте године је постављен за главног уредника ИП „Свјетлост“, водеће издавачке куће у БиХ. Почетком следеће године, изабран је за председника Удружења књижевника БиХ. Већ две деценије окупиран темом изгубљеног и стрељаног брата Шефкије, започиње писање романа Дервиш и смрт. „Шта сам ја сад? Закржљали брат или несигурни дервиш? Јесам ли изгубио људску љубав или сам оштетио чврстину вјере, изгубивши тако све?... Јесам ли изгубио људски лик или вјеру? Или обоје?“У првомајском броју сарајевског „Ослобођења“, објављује први пут одломак из будућег романа Дервиш и смрт.Има интензивну преписку са Андрићем. То је време жучних расправа о националном питању као и о формирању муслиманске нације у БиХ. На Седмом конгресу Савеза књижевника Југославије, 1964. године у Титограду, изабран је за председника. Зближава се са Добрицом Ћосићем. „Просвета“ 1965. године објављује прву књигу Меше Селимовића у Београду: друго издање романа Тишине. У „Одјеку“ најављује да ће ускоро предати издавачу нови роман – Четири златне птице (првобитни наслов романа, који је по наговору Ристе Трифковића променио у Дервиш и смрт). У септембру 1966 године, у издању „Свјетлости“, у библиотеци „Савременици“, Дервиш и смрт излази из штампе. „Дуго водим неприродан живот књижевног дервиша-луталице, никоме на корист а себи на штету...“Матици српској 1967. године предаје За и против Вука и започиње рад на Тврђави. Успех романа Дервиш и смрт не јењава. Добија више награда. Скупштина општине Нови Сад именује га за члана Главног одбора Стеријиног позорја (на овом месту остаће до 1981. године). Следеће године, у Народном позоришту у Зеници, постављена је представа Дервиш и смрт у драматизацији и режији Јована Путника. Овај догађај је изазвао велику пажњу југословенске јавности. Почињу пригушени сукоби са тадашњим политичким руководством у БиХ, поготово после боравка Добрице Ћосића у Сарајеву. Цвијетин Мијатовић 1968. године убеђује писца да не оде из Сарајева. Сабрана дела о Јовану Дучићу која је заједно са Жиком Стојковићем уредио и редиговао, жестоко су нападнута у „Политици“. Најоштрији критичар био је  Ели Финци. Припрема своја Сабрана дела, која ће заједно штампати „Просвета“ и „Свјетлост“. Дервиш и смрт се преводи на петнаест језика. Сабрана дела су му објављена 1970. године у Сарајеву. После више изјава, натписа, притисака (полемика са Младеном Ољачом), опет размишља да напусти Сарајево. Ово је период његове велике популарности. У јуну 1971. године доживљава први мождани удар. Објављено је друго издање Сабраних дела. Јуна 1972. године пензионисан је  и започиње нови сукоб са средином. У Централном комитету Савеза комуниста БиХ одржан је 1. 12. 1972. године састанак радне групе ЦК са Мешом Селимовићем, да би се „разјаснили неки ставови“ у вези са његовим „одбијањем да прима материјале ЦК СК БиХ“ и Мешино „излагање на састанку Актива СК Српске књижевне задруге 9. октобра“. „Бранећи себе од ружне етикете национализма, бранио сам и рад Српске књижевне задруге, увјерен да радим частан посао. Рекао сам да је цјелокупно расположење према СКЗ проистекло из негативног става према једној личности, према Д. Ћосићу, и да је штета што се ради тога минира једна стара културна институција...“
Написао је и опширно писмо секретаријату Централног комитета Савеза комуниста БиХ, које је завршио речима:„Жао ми је што из Босне одлазим с овако тешким и мрачним утиском, јер сам вјеровао да ће ми макар на крају бити створена могућност да о своме завичају понесем ведрију успомену. Пишући о овом своме дубоком запрепашћењу, ја не тражим ништа, ни нечију одговорност ни нечије извињење, и желим само да све што прије заборавим како бих се ослободио осјећаја море која ме неодољиво притиснула. Другарски поздрав...“
У марту 1973. године у „Бруса-безистану“, на Башчаршији, опрашта се са пријатељима писцима: „Ја вечерас путујем и никада се више нећу вратити...Сели се у Београд, где је задовољан. Пати једино због невоља у које је његов брат Теуфик запао. Најближим пријатељима поручује: „Прочитајте Куран, све ћете животне мудрости наћи у тој књизи...“
Дервиш и смрт је екранизован 1974. године, у продукцији „Авала филма“, „Босна филма“, „Косово филма“, Филмског студија из Титограда, Центра филмских радних заједница Београд и „Зета филма“, а у режији Здравка Велимировића.Улази у сукоб са редакцијом „Свјетлости“ око штампања његових дела. У Народном позоришту у Београду је 13. 10. 1974. године одржан је књижевни матине какав престоница није упамтила, на којем су своје радове читали: И. Андрић, М. Црњански, Д. Матић, А. Вучо, М. Селимовић, Б. Ћопић, В. Попа и С. Раичковић, а уводну реч дао је Петар Џаџић. ТВ Загреб је 1975. скинула са програма емисију у којој је учествовао Меша Селимовић.„Послије извесног времена телефоном ми се јавио директор ТВ Загреб да су моју емисију морали скинути јер је ТВ Сарајево запријетила да ће се у то вријеме искључити из програма, и то не због садржаја емисије већ због мог имена (...)
Претпостављам да се све то десило ради тога што се у Тузли суди мом млађем брату, због кривице која ми је непозната. Али код нас не постоји колективна кривица, и нонсенс је да се суди и мени невином...“
Меша је 1975. године оперисан на хируршкој клиници ВМА, због крварења из цревног тракта. У децембру 1976. године поводом штампања делова Сјећања, Фуад Мухић, професор Сарајевског универзитета и члан ЦК СК БиХ, у „Борби“ и „Ослобођењу“ објављује серију текстова под насловом О једној ламентацији над револуцијом о, по њему, тежњи да се лична трагика представи као трагика револуције:„Селимовић најпре ламентира над својим властитим удесом. У повјесном простору у коме је рођен све су се околности завјериле против њега: од трагедије његовог брата до свјесних онемогућавања на универзитету, у позоришту, у културном животу, у духовном стваралаштву уопште, до елементарног угрожавања егзистенције...“ А у Тузли, његови добри познаници и поштоваоци, добронамерно су коментарисали:
„Меша претјерује... Много додаје, и што јесте и што није...“Меша све то једноставно коментарише: Политика је као молитва... Политика је молитва... важи за сваку прилику... А молитве вреде толико колико вреде...“
У Београду, 11. јула 1982. године, нешто после 22 часа, на осмом спрату у Јовановој 39, умро је Меша Селимовић. Био је почасни доктор Сарајевског универзитета (1971), редовни члан АНУБиХ и САНУ. Добитник је бројних награда, од којих су најзначајније: НИН-ова награда (1967), Горанова награда (1967), Његошева награда (1967), потом Двадесетседмојулска СРБиХ, Награда АВНОЈ-а и друге. Његов књижевни опус обухвата приповетке Прва чета (1950), Туђа земља (1957); романе: Тишине (1961), Магла и мјесечина (1965), Дервиш и смрт (1966), Тврђава (1970), Острво (1974); студије и есеје За и против Вука (1967), Есеји и огледи (1966), као и аутобиографски спис Сјећања (1957).

Бранислава Илић према: Радован Поповић Живот Меше Селимовића


ЕГОН САВИН редитељ
Професор је режије на ФДУ у Београду и Факултету драмских умјетности на Цетињу. Режирао је, до сада, преко 80 представа. Његове поставке су гостовале у Нансију, Паризу, Варшави, Тел Авиву, Бечу, Њујорку... Добитник је великог броја награда. Огледао се са успехом у свим код нас присутним продукционим моделима, од неинституционалних театара и off-сцена, до готово свих значајних позоришта некадашње Југославије. Са великим успехом поставља дела домаћих и светских класика у којима проналази конкретне трагове који откривају суштинску моћ позоришта у нашем времену и везују та дела и њихове ауторе за конкретан простор и конкретно време. У Народном позоришту је режирао Ростанову комедију Сирано де Бержерак (премијера 22. марта 1991), Стеријиног Кир Јању (премијера 25. децембра 1992) и Покондирену тикву (премијера 18. јануара 1998), потом драме Демон И. Б. Сингера (премијера 15. марта 2000) и Стања шока С. Шепарда (премијера 26. октобра 2001).


НИКОЛА РИСТАНОВСКИ
Рођен је у Острави (Чешка). Дипломирао 1993. године на Академији драмских уметности у Скопљу, у класи проф. Владимира Милчина. Првак је Македонског народног театра (МНТ). Од 1994. године одиграо је око 2000 представа. Поред матичног театра, играо је у скопском Драмском театру, ЦНП (Подгорица, Црна Гора). Репертоар: македонски аутори – Г. Стефановски (Bacchanalia, Дивље месо), Д. Дуковски (Маму му ј... ко је први почео; Балкан није мртав) и др; страни аутори – В. Шекспир, Ј. Б. П. Молијер, Ф. М. Достојевски, А. П. Чехов, М. Горки, Н. Гогољ, А. Стриндберг, Е. Јонеско, Б. Нушић (Сумњиво лице), Љ. Симовић (Хасанагиница), М. Крлежа, Е. Бонд, Д. Хармс, Д. Мемет, П. Марбер, М. Ивашкевичијус...
Награде: најбољи глумац на националном фестивалу Македоније „Војдан Чернодрински“ (четири пута), као и на Охридском летњем фестивалу, на ИССТФ-у (Ријека, Хрватска – два пута), у Црној Гори, на МЕСС-у (Сарајево, БиХ); носилац титуле „Човек године“...


РЕЧ ДРАМАТУРГА
Меша Селимовић је две деценије носио у себи бол због губитка брата, пре него што га је преточио у причу о Ахмеду Нурудину, дервишу који из света догматских начела улази у један променљив, непознат свет како би покушао да сазна истину о ухапшеном брату. Откривајући репресивне методе помоћу којих власт функционише, Нурудин постепено губи самопоштовање, а бол због губитка брата замењују мржња и жеља за осветом. Више пута је Меша Селимовић, одговарајући на питања, поменуо да управо мржња, завист, љубав, страсти уопште, битно одређују поступке човека на свесном или несвесном нивоу и да је негирање свих човекових струјања – негирање самог живота. Мирослав Егерић, у својој књизи о Селимовићевом роману, примећује да све што не служи вредности и богатству појединачног живота, не служи животу. Посматрајући сложеност Нурудиновог лика, можемо да претпоставимо колика се унутрашња драма одвијала у писцу, у покушају да разуме сам чин убиства невиног брата, али и да објасни сопствено дугогодишње ћутање. Представа у режији и адаптацији Егона Савина указује на разлоге ћутања, које је само део мукле тишине људи током периода у којем се није смело некажњено говорити. Радња романа је из 18. века премештена у педесете године прошлог века, у послератно Сарајево и нову државу. У политичком систему у којем се пева о изградњи и слободи а због једне речи губи живот, морална одговорност било ког појединца, па и дервиша, не може да се посматра изван контекста власти и државе. Нажалост, без обзира на напоре и законе да се права и живот појединца у савременом свету заштите, сведоци смо да би се Ахмед Нурудин без већих проблема могао прошетати и кроз наше време, и сигурно би налетео на нека затворена врата, на људе који не дају одговор, на мук и подсмех, а могао би да изгуби и живот због изговорених речи.Томас Ј. Бетлер у тексту Књижевни стил и поетска функција у роману Дервиш и смрт каже: „Дервиш, на најдубљем нивоу, може представљати нови мит о садашњем животу. Према овом миту, сталне борбе, идеолошки раздори, национализам и помама за влашћу, уништили су структуру човечанства до те мере да људи више немају воље за животом, ни поверење у друге људе. Човек којим манипулишу ради политичких циљева, осећа у данашње време атрофију природних инстинката и изумирање основних људских емоција“.
Не знамо само да ли би Ахмед Нурудин у тренутку скепсе последњу реченицу: „Јер смрт је бесмисао као и живот“, изговорио или оћутао.
Бранислава Илић


Награде:
Најбоља представа у целини на 6. Фестивалу „Јоакимфест“ у Крагујевцу
Награда за режију - Егону Савину
Награда за сценографију - Егону Савину
За најбоље глумачко остварење (Ахмед Нурудин) Николи Ристановском
Награде на 8. Фестивалу босанскохерцеговачке драме у Зеници:
за најбољу представу у целини
за најбољу режију Егону Савину
за најбоље глумачко остварење (Ахмед Нурудин) Николи Ристановском
На 12. Фестивалу Театарфест „Петар Кочић“ у Бањалуци за најбоље глумачко остварење Николи Ристановском
54. Стеријино позорје: Награда за улогу  (Ахмед Нурудин) Николи Ристановском
Фестивал „Театар у једном дејству“ у Младеновцу: Награда за најбољу представу.
18. „Дани Зорана Радмиловића“ у Зајечару: Никола Ристановски је најпре, као глумац вечери, добио „Зоранов брк“, а по одлуци стручног жирија проглашен је за најбољег глумца Фестивала.