Премијера 10. марта 2004. / Велика сцена

Шала у четири чина
Редитељ Јагош Марковић
Драматург Јован Ћирилов
Сценограф Борис Максимовић
Костимограф Божана Јовановић
Аутор сценског говора  проф. др  Љиљана Мркић Поповић
Аутор сценског покрета Марија Момиров

Премијерна подела:

Живка Радмила Живковић
Сима Поповић Милош Ђорђевић
Дара Олга Одановић
Рака Марко Јањић / Михаило Лађевац
Чеда Урошевић Александар Срећковић
Др Нинковић Борис Комненић
Ујка Васа Предраг Тасовац / Бранко Видаковић
Тетка Савка Милка Лукић
Тетка Даца Анђелка Миливојевић Тадић / Ксенијa Јовановић
Пера Калинић Душко Премовић
Панта Радован Миљанић
Соја  Душанка Стојановић Глид / Бојана Бамбић
Теча Јаков Бранко Јеринић
Сава Мићић Дарко Томовић
Пера Писар Раде Марковић / Михајло Лађевац
Бистро дете Михаило Лађевац / Иван Николић
Анка Дејана Миладиновић
Учитељица Соња Кнежевић
Жандар Иван Николић
Никарагуа Маига Хамадахамане

Статисти: Божидар Катић, Срђан Милетић, Зоран Трифуновић, Милан Бошковић, Милош Дмитровић, Ненад Андрић, Александар Вукић, Данијел Мијајловић, Јово Боснић, Бранко Томић
Монтажу музике, звучних ефеката и дизајн тона урадио Владимир Петричевић
Организатор Немања Стојановић
Асистент редитеља Марко Манојловић
Помоћник редитеља Марко Кесић
Асистент  костимографа Олга Мрђеновић
Инспицијент Властимир Живановић
Суфлер Душанка Вукић
Мајстор светла Наит Илијази
Мајстор тона Перица Ћурковић
Мајстор маске Драгобуљ Јеремић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Вајарски радови Станимир Павловић
Сликарски радови Мирослав Николић, Светислав Живковић, Срђан Пушељић, Илија Крковић
Реквизита Дејан Јанковић
Пиротехнички ефекти Мирослав Петровић
Миксер светла Милан Коларевић
Гардероба Вера Мекић, Југослав Пурић, Томислав Владисављевић
Костими су израђени у радионицама Народног позоришта под руководством моделара костима Љиљане Секулић и Боже Зарића и моделара обуће Милана Ракића.
Декор је израђен у радионицама Народног позоришта под руководством Жељка Рудића.

ПРЕДСТАВА ЗА ПРИЧУ
Традиционална српска соба. Шпорет, сулундар дими, шерпе, лонци, лавори, канте, распарене столице, велики астал. Просторија у којој „наш човек” најдуже живи. На горе, балканска калдрма по којој брише ветруштина. Тешко се уз ову калдрму попети, а није лако ни сићи. У врху сцене коју је сажето, проницљиво, без сувишних детаља, обликовао Борис Максимовић, шепури се ћуран. Низ, и уз ову стрмину, пентрају се Живка и њени ближњи. У Живкиној кући беда, оскудица. Живка, Радмиле Живковић, жена мученица, још жустра, али већ на крају снага и нерава, чека Живка срећу с неба, али никако да је дочека! Син Рака, изубијан и сав у фластерима, једе јој душу колико и муж, млакоња, државни чиновник који не уме, о гле чуда, да се окористи! Тешко је данас, вели Нушић, а Живка потврђује. Публика, па и они који не знају Нушићев текст, знају ову реченицу као да баш она важи за сва наша времена и поколења.Живка Радмиле Живковић у дубокој запитаности крпи синовљеве панталоне као да прекраја мапу Европе. Не мора у Нушићевим комедијама само да се брбља, може и да се ћути! И да то буде комично. Све бриге овога света су на Живкином лицу. Не зна жена шта пре да почне, а невоље навалиле у јатима. Беспарица, а упечатљива, у црно спакована тетка Савка, Милке Лукић тврда и неповерљива. Редитељ Јагош Марковић и Радмила Живковић као Живка упели су се из петних жила да направе представу која се неће гледати само данас, већ о који ће се причати као о Ожалошћеној породици Мате Милошевића, Мистер долару Мирослава Беловића, Сумњивом лицу Дејана Мијача, као о министарки Жанке Стокић, или Љубинке Бобић. И у томе су успели.Није све у представи Јагоша Марковића ново и невиђено. У Нушићевој комедији Јагош Марковић је моћно разиграо сан, опсесију, лудило власти, потребу и тежњу да се изађе из своје тесне коже, да се буде неко и нешто. Овај контраст оног доле, и оног горе, животарења у беди, и министарског небеског  царства, најречитије је назначен снажном музичком димензијом представе (монтажу музике, музичких ефеката и дизајн тона урадио Владимир Петричевић). У овом контрасту беде бедине, и музике која увеличава, предочава и призива неки други, виши и значајнији живот, сустижу се бедастоћа, свеколика немоћ, туга и комика ћуранске и лабудове песме, простор моћи и овлаштености, и клонућа и осујећености. Радмила Живковић ће остати упамћена као министарка која је озбиљно, драматично чак, схватила Живкину муку, а да, при том, Живкин успон и пад није лишила комичности вишег реда, комичности која израста из опсежне немоћи да се нешто стварно и трајно у себи, и око себе, промени.Ко би то очекивао! Дара к’о Дара! Шта би ту имало да се игра и разиграва! Али, Олга Одановић није мислила тако. Њена Дара ће се помињати као што се помињу и памте „ненадмашне министарке”. Испод тона, изнад тона, ударена, па нормална, трезвена лудача, непредвидива, као ударена „мокром чарапом”, право комичко обиље избија из Даре Олге Одановић.То што је Риста Тодоровић црн и ћутљив, а не дебељушкаст и распричан, не значи много. Јато Живкиних рођака Јагош Марковић је подмладио без дубљих редитељских и глумачких одступања и иновација. И када седиш на високој столици опет седиш на оној ствари. Такав је практични, комички сведен др Нинковић Бориса Комненића. Са дирљивом посвешћеношћу Раде Марковић тумачи Перу писара. Костими Божане Јовановић, као да бомбардовање траје сто година, недвосмислено упућују на паланачку дух-душу Нушићеве комедије.Представа Јагоша Марковића не пати од досадног савршенства, али је моћна, узбудљива, динамична, набијена трагикомичном енергијом, мање-више, обједињена визијом света између тврде и тешке реалности, и жалостивих напева типа ”срушише се дивни снови моји...” Представа за причу, коментаре, за дуг и леп позоришни живот, надам се.

 Мухарем Первић, ПОЛИТИКА, Београд, 16. март 2004.


НУШИЋЕВА ГОСПОЂА МИНИСТАРКА НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ
Нушић је комедију Госпођа министарка почео да пише пред сам почетак Првог светског рата, док је био управник новооснованог театра у Скопљу. Написао је први и стигао до пред крај другог чина када га је зауставио рат. Започет рукопис је изгубљен, као и сви други које је тада морао да остави у Скопљу.Много касније, 1929, сетио се своје недовршене комедије и почео да је пише поново, по сећању. По сопственом признању, лик главне јунакиње, Живке Поповић, писао је имајући у виду глумицу која се тих година налазила на врхунцу славе, једру, ведру, енергичну жену еруптивне снаге, непресушне сценске маште, заразног, бескрајно искреног смеха, непогрешиве сценске интуиције - Жанку Стокић. Истовремено, Нушић је објашњавао како га ниједна конкретна личност из тадашњег, а ни прошлог политичког живота није инспирисала у креирању овог лика, али, ако је могао шта од које да позајми, то је и учинио. После свега девет проба које је водио глумац-редитељ Витомир Богић, премијера је одиграна 25. маја 1929. године, и доживела невероватан успех. Код публике. А критичари су били незадовољни. Пребацивали су писцу све што се пребацити могло: неинвентивност, приземност, коришћење јефтиним, до вулгарности, чак до порнографије спуштеним вицем - све у циљу придобијања популарности, славе, хонорара... Али публика се на то није обазирала. Она се грохотима смејала и речима свог вољеног Нушића и неодољивој глуми омиљене Жанке, а уз њу и осталим великанима нашег међуратног позоришта који су с радошћу играли епизодне улоге. Бујица смеха и аплауза почела је после премијере и трајала све до окупације. За то време, представа је оборила све до тада познате рекорде: педесету представу Министарка је прославила пре првог рођендана, а за тринаест сезона одиграна је безмало 200 пута. Од тога, преко 150 пута Живка је била Жанка Стокић. Уз њу, ову улогу је играла и Јованка Јовановић  Дворниковић, кажу изванредно, али је ипак остала у сенци неприкосновене Жанке, која је овом својом креацијом поставила оквире за тумачење тог лика својој, али и генерацијама које су долазиле. Одмах после ослобођења, Госпођа министарка је обновљена, 10. октобра 1945, сада у режији Драгољуба Гошића. Као што је већ добро познато, неправдом судбине и тадашње власти, велика Министарка, Жанка Стокић, у то време је тешко болесна била у кућној изолацији, одузете грађанске части и права да се бави јединим што је умела - глумом. Њену улогу преузеле су Невенка Микулић и Милева Бошњаковић (у ранијој подели слушкиња Анка и Живкина ћерка Дара), такође врсне глумице, али без изгледа да досегну незапамћен успех своје претходнице. У овој подели представа је играна три године, а онда се десило нешто неочекивано: бивши Министаркин син Рака, сићушна Љубинка Бобић, сушта Жанкина супротност, почиње да игра Живку, и игра је 70 пута, све до краја живота ове, друге поставке Госпође министарке, која се уз једну обнову (1952) на репертоару задржала осам година. Остаће забележено да је у насловној улози једном гостовала и Мила Димитријевић, првакиња ХНК из Загреба, 17. фебруара 1948.Београд није желео да дуго буде без своје омиљене комедије. Већ 1955. режије се прихвата Душан Владисављевић. Премијера је играна 20. маја. Ова поставка није имала много успеха, доживела је смо три сезоне, односно 27 реприза. Улогу Живке Поповић равноправно су делиле Љубинка Бобић и Дара Вукотић (Плаовић). Нов живот Госпођа министарка је започела у оквиру прославе 100 година од рођења Нушића и 75 година његовог присуства на сцени Народног позоришта. У режији Браслава Борозана, са Љубинком Бобић као Живком, ова представа ће достићи, а по некима и престићи славу оне прве.Представа је, увек пред пуним гледалиштем које је одзвањало од веселог смеха и бурних аплауза, играна све до два месеца пред Љубинкину смрт 1978. године, преко 200 пута. Током тридесет година непрекидног играња, њена најдража улога се развијала заједно са њом, и донела и глумици, и публици, и колегама на сцени много радости. У каснијим годинама поменула је како јој је једном приликом Нушић прорекао да ће наследити Жанку, на шта се она запрепастила - у то време је била савим млада и играла потпуно другачији репертоар. Па ипак, као некад Жанку, и њу су пролазници на улици ословљавали са „Живка” или „Министарка”. На сцени, била је Министарка преко 300 пута, у Београду и читавој земљи, али и у Софији, Букурешту и Москви. За ту улогу је добила и велико признање, Плакету Народног позоришта, од чега јој је, по сопственим речима, смех и аплауз публике био много дража награда. Аплаузом су је захвални Београђани испратили и на вечни починак. Ретко се деси да нека представа и нека улога у њој обележе епоху. У случају Госпође министарке  то се десило чак два пута. Није зато чудо што је од тада у Народном позоришту играна само једном. Али, ни добар познавалац Нушића, др Миленко Мисаиловић, ни велика Оливера Марковић нису успели да надјачају мит о Жанки и мит о Љубинки. Представа је играна само две сезоне, од 22. новембра 1982. до јуна 1984 - додуше читавих 50 пута, али онда је посустала.У новом веку и новом миленијуму, после пуних двадесет година одсуствовања са сцене на којој је доживела праизведбу и два пута ушла у легенду, Госпођа министарка се вратила, у режији Јагоша Марковића и са Радмилом Живковић у насловној улози, 10. марта 2004. Представа је већ током прва четири месеца учествовала на бројним фестивалима и освојила вредне награде: Стеријино позорје (Радмила Живковић добитник Награде публике за најбоље глумачко остварење на 40. Позорју); Глумачке свечаности „Миливоје Живановић” у Пожаревцу (Радмила Живковић добитник Награде стручног жирија и Награде публике за најбољу глумицу вечери - плакета „Спомен на глумца”, као и Награде стручног жирија за најбољу глумицу на Фестивалу - статуета са ликом Миливоја Живановића); Фестивал Нушићеви дани у Смедереву (Радмила Живковић добитник Награде публике за најуспешније глумачко остварење на Фестивалу - плакета са ликом Бранислава Нушића, а представа Госпођа министарка је проглашена за најбољу представу на Фестивалу и освојила статуету Бранислава Нушића). Уследила су и друга признања, међу којима је свакако најзначајнија Награда „Жанка Стокић", чији је лауреат Радмила Живковић. И, наравно, овације публике на матичној сцени и бројним гостовањима у земљи и иностранству (Шведска, Русија...)Сва је прилика да је дошло време за нову, савремену Живку Министарку, о којој ће нека будућа покољења говорити као што ми данас говоримо о претходне две.

 Јелица Стевановић


Награде:
- Глумачке свечаности „Миливоје Живановић” у Пожаревцу -
РАДМИЛА ЖИВКОВИЋ –Награда публике за најбољу глумицу вечери
РАДМИЛА ЖИВКОВИЋ –Награда стручног жирија најбољу глумицу вечери (плакета ”Спомен на глумца”)
РАДМИЛА ЖИВКОВИЋ –Награда за стручног жирија најбољу глумицу на Свечаностима (статуета са ликом Миливоја Живановића)

- Фестивал Нушићеви дани у Смедереву -
ГОСПОЂА МИНИСТАРКА – најбоља представа на Фестивалу (статуета Бранислава Нушића)
РАДМИЛА ЖИВКОВИЋ – Награда публике (плакета са ликом Бранислава Нушића) '

- 49. Стеријино позорје у Новом Саду -
РАДМИЛА ЖИВКОВИЋ – Награда публике за најбоље глумачко остварење (додељује Отворени универзитет из Новог Сада)
РАДМИЛА ЖИВКОВИЋ – Награда Народног позоришта
ОЛГА ОДАНОВИЋ –  „Зоранов брк” на „Данима Зорана Радмиловића” у Зајечару

Представе - Драма