Премијера, 30. децембар 2001/Сцена „V спрат"
Сцена „Раша Плаовић"


Режија Јагош Марковић
Драматуршкиња Ивана Димић
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић
Сценограф Борис Максимовић
Костимографкиња Бојана Никитовић
Избор музике Јагош Марковић
Организаторка Јасмина Зотовић

Премијерна подела:

Хасанага Маринко Маџгаљ
Хасанагиница Вања Ејдус
Мајка Хасанагина Радмила Живковић
Бег Пинторовић Александар Срећковић
Мајка Пинторовића Ксенија Јовановић
Ефендија Јусуф Дарко Томовић
Ахмед Бранислав Цига Јеринић
Аскер Суљо Ненад Стојменовић
Аскер Хусо Игор Ђорђевић
Муса Стефан Капичић

Актуелна подела:
Хасанага Ненад Стојменовић
Хасанагиница Вања Ејдус 
Мајка Хасанагина Радмила Живковић 
Бег Пинторовић Александар Срећковић 
Мајка Пинторовића Александра Николић
Ефендија Јусуф Дарко Томовић 
Ахмед Петар Божовић
Аскер Суљо Иван Иванов 
Аскер Хусо Бојан Кривокапић
Муса Стефан Бузуровић


Инспицијент Властимир Живановић
Суфлерка Љиљана Пауновић
Асистенткиња костимографкиње Бранка Ђуричић
Организаторка на пракси Снежана Крстановић

О ПРЕДСТАВИ
После премијере, која је била 30. децембра 2001. године на Сцени „V спрат", читали смо и овакве речи критике: „Хасанагиницу је режирао Јагош Марковић. А кад он режира, будите сигурни да ће, уз свесрдну помоћ глумаца, узбуркати ваше емоције. Он, једноставно, не може другачије”; ” Хасанагиница Вање Ејдус изузетно је глумачко остварење”; „Александар Срећковић је (…) вероватно најлепши монолог наше новије драмске књижевности (…) изговорио у најбољој традицији једног Бранка Плеше, кад драмски монолог постаје и музика, и поезија, и мудрост”, „Хасанагину мајку сигурно и зрело на сцену доноси Радмила Живковић, док мајку Пинторовића, Ксенија Јовановић сачињава од непробојне маске, иза које ће се на крају појавити патничко лице живе жене. Ефендија Јусуф одлично је сценско остварење Дарка Томовића”; „Ово је неоспорно успех за Народно позориште, а за редитеља уопштавање сопствене разнородности и видљив пут ка правом изразу”.
Уследило је играње представе на редовном репертоару, увек пред препуним гледалиштем, али и гостовања у Пожаревцу, Подгорици, Панчеву, Македонији (Охридско лето 2002), Новом Саду (Стеријино позорје 2003). Изузетна креација захтевне насловне роле донела је Вањи Ејдус Стеријину награду, а на седмим Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић” Награда жирија публике додељена је Ксенији Јовановић, а награду за најбољег глумца вечери стручни жири доделио је Александру Срећковићу. Да подсетимо, ауторски тим ове представе, поред Јагоша Марковића који је представу режирао и начинио избор музике, чине и Борис Максимовић, сценограф, Бојана Никитовић, костимографкиња, Ивана Димић, драматуршкиња, док је за сценски говор била задужена др Љиљана Мркић Поповић. На премијери су, уз Вању Ејдус која је наступила у насловној улози, играли Маринко Маџгаљ (Хасанага), Радмила Живковић (Мајка Хасанагина), Александар Срећковић (Бег Пинторовић), Ксенија Јовановић (Мајка Пинторовића), Дарко Томовић (Ефендија Јусуф), Бранислав Цига Јеринић (Ахмед), Ненад Стојменовић (Аскер Суљо), Игор Ђорђевић (Аскер Хусо) и Стефан Капичић (Муса). Иста глумачка подела одиграла је и све репризе, осим што је Србољуб Милин шест пута одиграо улогу Ахмеда, а Ненад Радовић и Игор Дамјановић се једном појавили у улози Суље, односно Мусе.


О ЈАГОШУ МАРКОВИЋУ, УМЕСТО БИОГРАФИЈЕ
Веома сам почаствован што ми је поверено да награду Фонда за афирмацију стваралаштва „Мића Поповић“ вечерас уручим Јагошу Марковићу. (...) И својим црним сликама, и својим филмовима и својим књигама, и својим јавним деловањем, и целокупним својим животом, Мића Поповић је био изазов и провокација. На другачији начин, изазов и провокација је и сам Јагош Марковић, са својим специфичним, фантастичним, бурним и богатим позориштем. У делу које поставља на сцену, Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и старе и познате ствари открива као нове и непознате. Он направи неки неприметан гест, али тим гестом преобрази све, Јан Кот је у једној прилици име Годо написао са малим г, и тако је то име човека или бога претворио у име појма. Тако му је и дао неочекиван садржај, и неочекиван досег и обим, и неочекиван смер. Сличним поступком се служи и Јагош: његов тврдица не броји, не мази и не пребира златнике, него кликере стакленце. Са тим стакленцима се један класични драмски текст, и класични драмски проблем, откотрљао у неочекиваном правцу. Јагош радикално, и с највећом смелошћу, мења метафору коју налази у тексту. Притом, он то не ради само као редитељ, јер он у позоришту и није само редитељ. Он је у позоришту све; он је и глумац, он је цео ансамбл, он је и публика, он је и сцена, и ложа, и прва, друга и трећа галерија, он је и позоришна библиотека, он је и четка и боја, и чекић и ексер, и конопци и рефлектори, и свила и ватра, и кулиса и завеса. Он је све то можда само зато да би нам казао да је свет без љубави само исушено, слано и јалово морско дно, што, опет, није ништа друго, до оно што о љубави у Првој посланици Коринћанима каже апостол Павле. Награду „Мића Поповић“ вечерас уручујемо човеку који је цело једно живо позориште, позориште без паузе, позориште без радног времена, позориште које се никад не затвара и не гаси. Јагош Марковић је ову награду заслужио истим оним вредностима којима је Мића Поповић заслужио да ова награда носи његово име; талентом, који је можда добио од Бога, али који мора да оствари сам, без Божје помоћи, с највећом доследношћу и искључивошћу служећи ономе што воли и у шта верује.
Љубомир Симовић, приликом уручења Награде „Мића Поповић


НАГРАДЕ:
ВАЊА ЕЈДУС – Стеријина награда за глуму