IGRAJUĆI ŽRTVU

Razgovor sa rediteljem
ČEHOV, HARMS I MONTI PAJTON
Prihvatili ste ponudu direkcije Drame da režirate komad  braće Presnjakov Igrajući žrtvu?
Ponuđen k'o počašćen... Prihvatio sam zato što mi veoma odgovara, u pitanju je svojevrsna kombinacija Harmsa, Monti Pajtona, a sa druge strane ruskog dubokoumnog, emotivnog narativa, koji je sličan Čehovu. Tromeđa između njih jako prija. Volim da radim nešto što je lakrdija, odnosno komedija, ali komedija koja ima duboki smisao i značenje, utemeljeno u društvu o kojem se govori. Ovoga puta je to rusko društvo, koje je vrlo slično našem, jedino što je mnogo šire i veće. Mi smo mikro-kosmos koji odgovara situaciji o kojoj je reč u komadu. Opšti haos i opšte „razbucavanje mozga“ svakog pojedinca pred nemogućnošću učestvovanja u sistemu, socijalnom. Sve je neka teorija „razbucanog haosa“, a to je pogodno da se napravi nešto komično, ali ne komično samo radi komičnosti, već nešto što ima duboki smisao.
Da ste običan gledalac, šta bi Vas privuklo da gledate predstavu, odnosno koje su vaše preporuke?
Moja preporuka gledaocima, pre svega ženskim, je da dođu zbog Slobodana Beštića. Predstava je ultra komična, ali nije klasičan vodvilj. Ovo jeste komedija situacije, ali isto tako i satira, kritika društva. Osnovni koncept mi je haos. Reciklaža, konstantno pretvaranje, igranje, laganje i zavaravanje. Glavni junak neprekidno glumi, „zavarava“. Predstava ne traje dugo i to je dobar znak, odnosno prednost – sat i dvadeset. Biće sigurno zabavna i ne toliko duga da bi bila dosadna!
Prvi put radite u Narodnom pozorištu? Kakva su iskustva, očekivanja, ambicije? Vidite li sebe u nekom novom projektu u ovom teatru?
S obzirom da znam da je ova kuća veliki i komplikovan aparat, ja sam od početka počeo da se bavim minimalizmom, ali koji, naravno, na kraju preraste u maksimalizam. Generalno sam presrećan, jer svi sektori sa kojima sada radim su odlični, kao i svi saradnici koje imam. Presrećan sam što sam sa direktorkom Drame, Tanjom Mandić Rigonat, uspeo da se dogovorim oko ovog posla i za sada je atmosfera sjajna, a iz te atmosfere retko može da se izrodi neki promašaj. Ja nemam nekih velikih želja za ovu predstavu, očekujem da završimo onako kako smo počeli, a sve ostalo će doći prirodnim putem. A što se tiče budućnosti i mene u Nacionalnom pozorištu, maštao sam o tome, iskreno, da napravim ogromnu predstavu na Velikoj sceni za ceo ansambl Narodnog pozorišta, znači Opera, Balet, Drama, ali da predstava traje pet minuta. I da se naravno ne zna da će trajati pet minuta, već da to bude iznenađenje.

Jasmina Urošević

VLADIMIR I OLEG PRESNjAKOV
Braća Presnjakov (Vladimir i Oleg) spadaju među najznačajnije i u svetu najizvođenije  savremene ruske dramske pisce. Oni su istovremeno pisci, scenaristi, reditelji, producenti i često i glumci u svojim komadima. Svoje dramske tekstove pišu u „četiri ruke”. Majka im je iz Irana, otac iz Rusije. Oleg Presnjakov je rođen 1969, a Vladimir 1979. Obojica su završila Uralski državni univerzitet „Maksim Gorki“ u Sibiru. Vladimir je magistar, a Oleg doktor filoloških nauka. Dugo su predavali na istom Univerzitetu, Oleg teoriju književnosti i filologiju a Vladimir teoriju književnosti i psihologiju. Žive u Jekaterinburgu, na Uralu, gradu u kojem živi i Koljada. Na Univerzitetu su osnovali omladinsku teatarsku grupu za produkciju eksperimentalnih predstava. U njihovim komadima postoji vrlo specifično korišćenje jezika i provlače se teme iz života u post-sovjetskoj ruskoj kulturi. Drame su im crno-humorne, gorke, uz duhovit način opisivanja savremenog ruskog društva. Od kada im je odigrana prva drama u Moskvi, postali su na neki način najpoznatiji „ruski pozorišni brend”. Drame im se izvode u mnogim evropskim i svetskim pozorištima. Svetsku slavu su stekli dramom Terorizam a komad Igrajući žrtvu, čija je evropska praizvedba bila 2003. godine na Edinburškom festivalu u izvođenju Royal Court Theater-a iz Londona, nadmašio je Terorizam po broju izvođenja. Braća Presnjakov, u ovom komadu govore o tome da smo svi mi žrtve ovog vremena i da je najbolje da to odmah po rođenju prihvatimo. Svako bežanje od činjenice da ćemo se u nekom trenutku naći na ovaj ili na onaj način u poziciji žrtve, besmisleno je. Komad se završava rečima oca:
„…Pa ti se igraš a misliš da si najpametniji? Možda i onaj, od koga svi zavisimo, u koga se uzdamo, možda i on igra, a? Svi nešto igraju, pretvaraju se…teško je biti ono što jesi, mnogo je tu odgovornosti…lakše je pretvarati se, igrati…iščeznuti…ali, onaj što svoj posao dobro zna, svestan je da ništa, nikad, ne iščezava…“ A prevodilac drame, Novica Antić, u intervjuu za „Večernje novosti“ na pitanje koliko je komad blizak našoj publici odgovara:
„I te kako! Mi poznajemo taj crni humor. Uvek je tamo gde je apsurd i gde je situacija koja nema svoje racionalne povode i uzroke. Mi smo, globalno, u nekakvom vakuumu apsurda u kom se više ne zna ko su žrtve, a ko su krivci, ko prijatelji a ko neprijatelji, šta nas hrani a šta ubija…“

NIKOLA ZAVIŠIĆ
Rođen je 1975. godine u Beloj Crkvi. Diplomirao je i magistrirao na Pozorišnom fakultetu Akademije lepih umetnosti u Pragu (DAMU), na Katedri za režiju u alternativnom i lutkarskom pozorištu, 2003. godine. Od 1991. godine aktivno se bavi pisanjem i pozorišnom režijom. Do sada je postavio više od 30 predstava u Srbiji, Crnoj Gori, Češkoj i Holandiji. S trupom koju je osnovao u Pragu (Comfactory), učestvovao je na mnogobrojnim festivalima širom Evrope (Češka, Poljska, Belgija, Nemačka, Holandija...). Na Akademiji u Pragu bio je asistent profesorki Jaroslavi Šiktancovoj na katedri za glumu (predmet gluma), 2002/03. Godine 2002. bio je asistent dizajneru svetla Vejsbardu (A. J. Weissbard), pri postavljanju opere Osud (Sudbina) Leoša Janačeka (Leoš Janáček) u režiji Roberta Vilsona, na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Pragu. Ovo iskustvo trajno ga usmerava ka istraživanju upotrebe svetla u pozorištu. Režirao je u pozorištima za decu (Malo pozorište „Duško Radović“: Kiki i Bozo Andree Valean, Skoro svako može da padne osim čaplje po motivima Telehenove priče, Dečaci Pavlove ulice Ferenca Molnara; Pozorište lutaka „Pinokio“: Aladinova čarobna lampa, Lucprda i velika krađa potoka, Bastien i Bastiena, te u Užicu, Pančevu i Podgorici) i za odrasle (Luča Mikrokozma P. P. Njegoša, Rex; Stranac A. Kamija, Pozorište „Ponec“, Prag; Several Suitcases, Oerol festival, Holandija; 1984. Dž. Orvela, Oerol festival i BITEF; Plastelin V. Sigarjeva, Atelje 212; Godo na usijanom limenom krovu B. Dimitrijevića, Srpsko narodno pozorište; Zamak F. Kafke, Jugoslovensko dramsko pozorište; Razbojnici Fridriha Šilera, Narodno pozorište Subotica; Bli  Jelene Mijović, Atelje 212. Autor je pozorišnog komada Teenage Club koji se izvodi u Malom pozorištu „Duško Radović“. Dobitnik je mnogih pozorišnih nagrada, među kojima su:
•    Specijalna nagrada festivala TIBA (Teatarska internacionalna beogradska avantura) za predstavu Kiki i Bozo, 2005;
•    Grand Prix i Nagrada za najbolju režiju na Susretima profesionalnih lutkarskih pozorišta Srbije (u Novom Sadu, 2007), za predstavu Aladinova čarobna lampa;
•    Grand prix za najbolju predstavu i Specijalna nagrada UNIMA-e na Susretima profesionalnih lutkarskih pozorišta Srbije (u Nišu, 2008),  za predstavu Bastien i Bastiena;
•    Nagrada za najbolju režiju na Međunarodnom festivalu pozorišta za djecu u Kotoru, za predstavu Trtica rajske ptice, 2007;
•    Nagrada za najbolju predstavu i Nagrada najbolju režiju na Susretima profesionalnih pozorišta Vojvodine, za predstavu Razbojnici, 2009.