KIR JANjA

PETNAEST GODINA KIR JANjE U REŽIJI EGONA SAVINA
Kada je, neposredno po dobijanju Sterijine nagrade i Nagrade „Bojan Stupica“ za režiju Sterijinog komada Laža i paralaža u Srpskom narodnom pozorištu, Egon Savin počeo da režira u Narodnom pozorištu drugu komediju Kir Janja, ovog našeg velikog komediografa,  odmah se osetilo da se događa nešto značajno. „Pozitivna strujanja“ su od ekipe počela da se šire po čitavom pozorištu onim skrivenim, samo teatru znanim tokovima. Oko scene i u sali bilo je iz probe u probu sve više „tehničara“. A zna se: ako oni gledaju probe, to je siguran znak da će predstava biti dobra. Protagonista, takođe skorašnji laureat značajne nagrade, Oktobarske nagrade grada Beograda, Predrag Ejdus, tada prvak Drame Narodnog pozorišta, pravio je, po rečima tadašnjeg upravnika Vide Ognjenović, „antologijsku ulogu, u stilu Pitera O’ Tula i Lorensa Olivijea“. Pre premijere Ejdus je govorio: „Prvi put igram u nekom Sterijinom komadu. Dogodilo se da sam u TV seriji ‘Istorija srpskog teatra’ igrao Steriju. Kir Janja je nešto što sam oduvek želeo da igram na sceni, ali nisam slutio da će se to dogoditi u ovoj fazi mog bavljenja pozorištem“. Reditelj Egon Savin, svoj odnos prema našem velikom klasiku objasnio je rečima: „Kad god reditelj ne režira Steriju, čini mi se da čini nepravdu, jer njegove komade treba raditi zato što je on naš Šekspir i naš Molijer. Nacionalni teatar morao bi stalno da ima na svom repertoaru bar jedno Sterijino delo“. Autorski tim su, pored reditelja, činili i scenograf Geroslav Zarić, kostimograf Bojana Nikitović, kompozitor Ksenija Zečević i lektor Radovan Knežević. Premijerna podela je bila: Predrag Ejdus u naslovnoj roli, Nada Blam kao njegova žena Juca, Tamara Vučković kao njihova kći Katica, Lepomir Ivković kao notaroš Mišić, Milenko Pavlov u ulozi Kir Dime i Mihajlo Viktorović kao sluga Petar. Asistent scenografa je bila Nevenka Vidak, a saradnici za igru Dragan Radovanović i Branislav Simonović. Posle premijere su osvanuli naslovi: SENZACIJA NA TRGU, KIR JANjA U NEBESKIM VISINAMA… Kritičari s pisali:

 „Ono što je pre dvadesetak godina počeo Dejan Mijač nastavlja danas Egon Savin.“ (Petar Volk)
 „Upravo, Kir Janja jeste pozorišni događaj u pravom, izvornom, značenju tog slogana: visoka kreativna frekvencija reditelja, glumaca, scenografa, kostimografa i kompozitora naprosto su se, lepotom i izražajnošću, magičnošću i inteligencijom, utapala u naša srca i pamet tako da će nam impresivnost ovog dela ostati zauvek u kripti sećanja. (...) Nenadan, senzacionalan događaj na kraju godine.“ (Avdo Mujčinović)
„Odavno glumci Narodnog pozorišta nisu igrali s takvom prilježnošću kao u predstavi Kir Janja.“ (Radomir Putnik)
„U Sterijinom Kir Janji, reditelj Egon Savin naglašava dva sadržaja: tragikomediju stranca u tuđoj sredini i dramu čoveka kome je dosuđeno da izgubi čitav imetak (…) Da bi postigao da ta priča bude i pozorišno zanimljiva, reditelj je morao da reši i dva formalna problema: da izbegne da predstava bude samo scenski igrokaz paranoidnog duševnog stanja jedne komične ličnosti, ali i da uspe da makar donekle oživi zaplet, obogati radnju. I jedno, i drugo, Egon Savin je postigao ne ispuštajući ni za trenutak Sterijin tekst iz ruku, ne upuštajući se u proizvoljno čitanje ili dopisivanje. (…) Sve što se dešava Kir Janji Predrag Ejdus, koji je pravi majstor mikroglume, pretače u stišanu buru na licu junaka, u grč koji neosetno prelazi u osmejak, u osmeh koji više liči na nevoljnu grimasu. (…) Tako majstorija sustiže majstoriju, prelazi iz jednog duševnog stanja u drugo su neprimetni, sve dok se ne uobliči slojevita figura Kir Janje, koja je u početku neodoljivo smešna, a na kraju istinski tragična.“ (Vladimir Stamenković)
 „Savin svoje rediteljsko viđenje brusi od vrhunskog klasičnog uzora: od narečenog stilskog ormara sa teglama slatka i turšije, preko raskošnog kostima i lektorski iscizelisane dikcije. Zato njegov Kir Janja osvaja koliko karakterom toliko i dikcijom (…) Kir Janja ide među najviše Ejdusove glumačke domete, upravo osobene u trenucima kada ispod stisnute maske tvrdice probije bolno lice čoveka kome je posedovanje novca jedini društveni alibi u sredini kojoj nacionalno ne pripada (…) Predrag Ejdus je Kir Janju uzdigao do neslućenih teatarskih visina, nadvio nad najsuptilnije dubine ljudske tragike (…) neviđenom preciznošću, minucioznošću u građenju svakog detalja Kir Janjinog lika.” (Milutin Mišić)
Već posle svega nekoliko dana, Kir Janja biva proglašen za „najznačajnije ostvarenje u kulturi za 1992“. 
A onda – Sterijino pozorje! Reditelj Egon Savin, glumac Predrag Ejdus i scenograf Geroslav Zarić, tri Sterijine nagrade. I još jedno, ne manje značajno priznanje: Predrag Ejdus dobija i nagradu publike za najbolje glumačko ostvarenje na Pozorju. Po izboru pozorišnih kritičara TV Beograd i svih beogradskih listova, predstave Kir Janja i Maska Narodnog pozorišta proglašene su za najbolje u 1993.
Za Dan Narodnog pozorišta Kir Janja dobija dve Nagrade i dve Pohvale: Predrag Ejdus i Geroslav Zarić laureati su Nagrade Narodnog pozorišta, a Nada Blam i Bojana Nikitović – Pohvale.
Potom, predstava nastavlja svoj dugovečan, postojan život. Za petnaest godina 170 izvođenja, pred preko 62000 gledalaca. Gostovanja u Pančevu, Novom Sadu, Vršcu, Lazarevcu, Požarevcu, Boru, Užicu, Prištini, Podgorici, Obrenovcu, Kragujevcu, Negotinu, Šapcu, Ubu, Zaječaru, Nišu – ukupno 20 predstava u zemlji, i 8 u inostranstvu: dve u Beču, u Akcent teatru 1998, dve u Banja Luci i po jedna u Kumanovu i Skoplju 2002, te dve predstave u Čikagu, u North Shore Art Center 2006, što je bilo prvo gostovanje Narodnog pozorišta u SAD. Stotu predstavu Kir Janja je proslavio dan uoči sedmog rođendana, 24. decembra 1999, a sto pedesetu 21. aprila 2006. Predrag Ejdus i Lepomir Ivković su odigrali svih 170 predstava. Nada Blam je svoju ulogu jedno vreme delila sa Nelom Mihailović. Ulogu Kir Dime su, pored Milenka Pavlova igrali i Boško Puletić, Rade Miljanić i Peđa Miletić, a Tamaru Vučković je zamenila Zlatija Ocokoljić, da bi potom isti lik tumačile i Milena Đorđević i Danijela Tomović. Desilo se jednom da u ulogu Katice za svega sat vremena „uskoči” Lidija Stevanović, koja je istu rolu u to vreme igrala u Novom Sadu, a slugu Petra igrali su naši dragi Mihajlo Viktorović, Boris Andrusević i Bogdan Mihajlović; kraće vreme ovu ulogu je tumačio, kao gost, Janoš Tot, da bi u poslednjih pet godina ulogu Petra igrali Boško Puletić, Srboljub Milin i jednom Toma Trifunović.

Jelica Stevanović

JOVAN STERIJA POPOVIĆ
Rođen je leta gospodnjeg 1806, 1. januara, od oca trgovca, Cincarina, i majke Srpkinje, iz umetničke i izuzetno obrazovane porodice. Majčino nasleđe i slabo zdravlje ga još u ranoj mladosti odbijaju od očeve želje da ga odmeni u trgovačkom poslu i opredeljuju za nauku. Studije u Pešti mu omogućavaju visoko obrazovanje, ali i prvi kontakt sa  pozorištem, koje mu postaje i ostaje jedna od najvećih ljubavi i preokupacija. Tu piše i objavljuje prve pesme, a potom i tragedije. Po povratku u rodni Vršac, kao svršeni pravnik, postaje profesor latinskog jezika a potom advokat, i nastavlja živu književnu aktivnost. Prva komedija, Laža i paralaža (1830), pomogla mu je da prepozna u sebi komediografa. Dugogodišnja želja da dođe u Srbiju i pomogne svojim sunarodnicima u organizovanju svoje novostečene samouprave, ostvaruje se 1940, kada postaje profesor prirodnog prava na Liceju koji se tada nalazio u Kragujevcu. Tu odmah pomaže svom kolegi, takođe vojvođanskom Srbinu Atanasiju Nikoliću, da pokrene đačku pozorišnu družinu, a javlja mu se i ideja o osnivanju „učenog društva”. Sledeće godine, zajedno sa Licejem, dolazi u Beograd i tu se njegova kulturološka, sociološka i prosvetiteljska delatnost razgranava. Aktivno učestvuje u osnivanju najpre Teatra na Đumruku a potom i Teatra „Kod jelena”, poklanja im svoje tekstove, prevodi strane, pomaže pravno i administratvno, podučava glumce, piše kritike... Neumorno radi na unapređenju školstva, piše udžbenike, predlaže pravilnike, osniva fondove, pokreće „Prosvetne novine”, učestvuje u donošenju prvog prosvetnog zakona... Jedan je od najvatrenijih osnivača Društva srpske slovesnosti (Akademije nauka), bori se za uvođenje narodnog jezika u književni (ali ne onako radikalno kako je to tada pokušavao a kasnije i učinio Vuk Karadžić). Među prvima organizuje skupljanje i čuvanje važnih starina i jedan je od osnivača Narodnog muzeja. Dugo je na mestu načelnika u Popečiteljstvu prosveštenija (Ministarstvu prosvete)... i sve to za svega osam godina. Jer u vreme ustavobranitelja začela se, a kasnije, povratkom sa školovanja u inostranstvu prve generacije omladine iz Srbije, još više rasplamsala povika na „nemačkare” – Vojvođane koji su bili prvi obrazovani Srbi u Miloševoj Srbiji. Steriji je to smetalo, a nakupilo mu se i drugog čemera, te 1848. podnosi ostavku i vraća se u Vršac. Prilično razočaran, umoran i sve bolesniji, bavi se najviše spisateljskim radom. Gorka komedija Rodoljupci, po mnogima njegova najbolja, nastala je u ovom periodu, kao reakcija na sukob između Mađara i Srba u Vršcu, u toku mađarske bune protiv austrijske vlasti, 1848–49 . Upokojio se 26. februara 1856, ostavivši za sobom neizbrisive tragove u našoj kulturi. Tokom sto trideset sedam godina duge istorije Narodnog pozorišta igrano je osamnaest Sterijinih tekstova, i nekoliko tekstova o Steriji. Tokom prve tri decenije dvadesetog veka svake godine je proslavljan njegov rođendan, prikazivanjem „Sterijine večeri” koja je podrazumevala igranje jednog ili više naslova starog majstora. Među poslednjim Sterijinim nagradama koje je naša Kuća dobila, posebnim sjajem sijaju one dobijene za Kir Janju 1993. i Pokondirenu tikvu 1998.  

Jelica Stevanović