VESELE ŽENE VINDZORSKE

komedija Vilijama Šekspira

O predstavi

O DRAMI
Vesele žene vindzorske (oko 1597–1601) predstavljaju interesantno odstupanje od uobičajene šekspirijanske romantične komedije po tome što radnja nije smeštena u neko imaginarno daleko mesto kao što su Ilirija, Belmont ili šuma pored Atine, već u Vindzor, jedno po svemu buržujsko mestašce blizu Vindzorskog zamka, u srcu Engleske. Po jednom ne sasvim pouzdanom predanju, Šekspir je Vesele žene vindzorske napisao za četrnaest dana, po nalogu kraljice Elizabete koja je želela da vidi Falstafa u ulozi ljubavnika (za tu priliku, Šekspir je ponovo uveo lik Falstafa, o čijoj je smrti izvešteno u Henriju V). Bez obzira na to da li je ova priča verodostojna ili ne, odlomak pri kraju komada u kojem se direktno aludira na ceremonije Reda Podvezice, britanskog najvišeg viteškog reda, podstiče verovanje da je drama nastala u direktnoj vezi sa konkretnim povodom. Naime, godine 1597, Džordž Kari, Lord Handson, Lord Čemberlen i zaštitnik Šekspirove trupe, bio je u Vindzoru proglašen za Viteza Podvezice. Kraljica nije prisustvovala ovom proglašenju, ali je bila prisutna na svečanosti koju je Red Podvezice priredio u Vestminsterskoj palati na dan svetog Đorđa (23. april). Šekspirova drama je vrlo verovatno izvedena ovom prilikom, a moguće je da je i napisana baš za tu priliku.Iako u njoj ima elemenata Plautovih komedija i italijanske novele, izvor za Vesele žene vindzorske nije nam poznat. Komad se razlikuje od drugih Šekspirovih komedija, ovog perioda, po tome što radnja nije smeštena u imaginarnu zemlju, već u Vindzor i seosku sredinu Šekspirovog vremena. Ovo je u suštini elizabetanska komedija, jedina koju je Šekspir smestio isključivo u Englesku; drama je puna detalja koji bi bili bliski elizabetanskim Londoncima, uz to jezik je kolokvijalan i savremen. Priča je, međutim, protkana konvencionalnim situacijama čije je poreklo pre književno nego stvarno. U Šekspirovoj priči ima mnogo podudarnosti sa srednjovekovnim i drugim bajkama, te nekim knjigama koje je verovatno ili sigurno čitao. Centralna priča, o neuspelim pokušajima Ser Džona da zavede gospođu Žurku i gospođu Ford, i o neosnovanoj ljubomori gospodina Forda, u tradiciji je italijanske novele i moguće je da je bila preuzeta od ser Giovanni Fiorentino's Il Pecorne (1558). U tu priču Šekspir smešta komičnu, ali na kraju romantičnu ljubavnu priču Ane Pejdž, kojoj se udvaraju luckasti ali bogati Abraham Slender i plahoviti francuski doktor Kajus, ali koju na kraju osvaja mladi i lepi Fenton. Ovde proza preovlađuje nad stihom više nego u bilo kojoj drugoj Šekspirovoj drami, a radnja je uglavnom komična: posle ponoćne scene u Vindzorskoj šumi u kojoj Ser Džon biva užasnut sopstvenim bludom, komad se završava praštanjem i ljubavlju. Poznato je da je drama igrana za Džejmsa I 1604, i za Čarlsa I 1638. Godine 1660. bila je obnovljena, neposredno pošto je pozorište ponovo otvoreno. U početku nije bila posebno popularna, ali od 1720. publika neprestano uživa u njoj. Mnogi umetnici su je proslavili, a bila je i osnova za izvestan broj opera, uključujući Vesele žene vindzorske (1848) Ota Nikolaja i remek-delo Đuzepea Verdija, Falstaf (1893).
Stenli Vels, Sabrana dela Vilijama Šekspira, Clarendon Press Oksford, 1988.


VILIJAM ŠEKSPIR
Vilijam Šekspir je bio engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. Opus njegovih dela koja su preživela do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne poeme, i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi bili su prevedeni na sve važnije žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi pozorišni komad. Šekspir je rođen i odrastao je u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, oženio se Anom Hatvej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzanu i blizance Hamneta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Povukao se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu i postojala su mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualne opredeljenosti, religioznih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju u stvari napisali drugi pisci. Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali Hamlet, Kralj Lir ili Magbet, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku.


Intervju sa rediteljem
NE REŽIRAM DOSADNE I DEPRESIVNE PREDSTAVE
Od kad je ušao u svet filma i pozorišta uporno je ignorisao sve ono što je „savremeno“ i „eksperimentalno“. S druge strane, gotovo tvrdoglavo je zagovarao isključivo tradicionalne vrednosti, pravdajući takav stav idejom da ono što on radi mora da razume i šira publika. Od takvog kursa, zactranog pre više od četiri i po decenije, Jirži Mencl nije odstupio ni dan danas. Da je bio na pravom putu, pokazuju i brojna priznanja koja su u međuvremenu pristizala na njegovu adresu. Jedna od prvih, svakako i najznačajnijih nagrada u njegovoj bogatoj kolekciji je Oskar, koji mu je Američka akademija za filmsku umetnost dodelila davne 1967. godine za film Strogo kontrolisani vozovi. Uspehe sa filmskog platna skoro paralelno su pratili i oni koje je ostvarivao na brojnim pozorišnim scenama, ne samo u nekadašnjoj Čehoslovačkoj, nego i u nekoliko susednih zemalja. U sećanju mnogih ljubitelja pozorišta, posebno upečatljive su ostale režije popularnih komada njegovog omiljenog dramskog autora – Vilijama Šekspira, među kojima je i Hamlet, ostvaren 1980. godine na Dubrovačkim letnjim igrama. Mencl se ponovo „druži“ sa Šekspirom – u beogradskom Narodnom pozorištu, gde je 29. januara ove godine, sa izvanrednom glumačkom ekipom, održao prve čitaće probe komada Vesele žene vindzorske. Premijera komedije u kojoj igraju Milan Gutović, Igor Đorđević, Aleksandar Đurica, Boris Pingović, Milenko Pavlov, Boris Komnenić, Branko Jerinić, Gojko Baletić, Nenad Stojmenović, Miloš Đorđević, Aleksandar Srećković, Nebojša Kundačina, Nenad Maričić, Nataša Ninković, Dušanka Stojanović Glid, Jelena Helc, Nada Blam... održana je 28. marta na Velikoj sceni Pozorišta, dok je razgovor sa rediteljem obavljen nešto ranije.
Prvi put režirate u nekom srpskom pozorištu. Kakvi su vam utisci i da li je ovde sistem rada drugačiji nego u zemljama u kojima ste do sada radili? „Mislim da su pozorišta svuda ista, glumci takođe, a jedina razlika je u tome što postoje mesta gde su oni bolje plaćeni. Na žalost, znam da to nije slučaj sa srpskim glumacima.“
Predlog da Mencl radi ovu Šekspirovu komediju potekao je od direktora Drame Narodnog pozorišta Božidara Đurovića. Ugledni gost nije se dvoumio ni jednog trenutka, već je ponudu oberučke i sa zadovoljstvom prihvatio.
„U pozorištu sam uvek radio na taj način, dakle, da mi neko drugi ponudi tekst. Inače, ovaj komad posebno volim zato što ga odlikuju izvanredne dramske situacije i neverovatno živi likovi. Pozorišna predstava nikad ne sme da bude dosadna i depresivna. A Vesele žene vindzorske su upravo takve – ni dosadne ni depresivne. Biće tu, naravno, i humora. On pomaže da zaboravimo na mnoge ružne stvari koje nas okružuju... Ali, ovo je ipak pozorište, a ja ne volim da mnogo unapred pričam o komadu koji radim.“
Opasku da njegov sistem rada, koji je usmeren u pravcu da ga i „obični“ gledaoci razumeju, kritičari često nazivaju konzervativizmom, pa čak i nedostatkom hrabrosti, Mencl je kroz osmeh prokomentarisao kako ga takvi stavovi uopšte ne interesuju niti potresaju.
„Takva mišljenja ne bi trebalo nikoga da plaše. Ne treba se osvrtati na njih. Vi morate da radite, uprkos tome šta oni pišu. Kad nešto uradite tako da ljudi to ne mogu da razumeju, onda znači da vi ne znate da radite. Međutim, kritičar koji ovaj komad gleda, recimo, 80. put, iako predstava nije uspela, reći će da je za njega interesantna zato što ima 'to' nešto drugačije, i on u tome vidi umetnost. Za razliku od njih, ja umetnost vidim u tome da ono što se radi – može i da se razume. U tome je ta smelost i to čovek mora da zna“, tvrdi slavni reditelj.
Mencl ističe da je tokom dosadašnje pozorišne karijere imao sreću i zadovoljstvo da se kao reditelj više puta uhvati u koštac sa raznim Šekspirovim komadima, među kojima su pored Veselih žena vindzorskih i Hamleta, bili i San letnje noći, Ukroćena goropad... Priznaje da mu je Šekspir jedan od najdražih dramskih autora.
„Današnje vreme prepunjeno je filmovima u kojima samo gledamo nasilje, kriminal, ubistva... Naravno, ni Šekspir nije bio imun na takve pojave, nije ni on mogao bez toga. Međutim, on je znao kako da privuče ljude u pozorište kroz atraktivnu dramsku scenu u koju bi, za razliku od današnjih dramatičara i filmskih producenata, uvek dodao moral i sažaljenje prema žrtvi. Toga danas nema. Svi uživaju u nasilju.“
Za razliku od pozorišta, na filmu Jirži Mencl nikada nije režirao Šekspirove komade. Tako nešto, kako kaže, uopšte mu nije padalo na pamet. Neće ni ubuduće, dodaje, jer takvih ambicija nikada nije imao.
„Šekspira na filmu mogu da rade samo Englezi, premda, čak ni oni to svaki put ne znaju dobro da urade.“
Dalji tok razgovora sa gospodinom Menclom, ipak je u celini bio posvećen njegovom radu na filmu.
Posle mukotrpnih godinu i po dana skoro svakodnevnog rada, početkom novembra prošle godine, Mencl je završio režiju svog najnovijieg filma – Kako sam služio engleskog kralja, rađenog po čuvenom, istoimenom romanu Bohumila Hrabala. Filmska priča se, kao i ona u knjizi, proteže od vremena Češke „Prve republike“, do sredine šezdesetih godina prošlog veka u komunističkoj Čehoslovačkoj. Glavni junak je kelner Jan Dite, koga pratimo od njegovih početaka kao „pikola” koji uči zanat u nekom provincijskom, poluseoskom hotelu, do izlaska sa robije na kojoj je bio zbog kolaboracije sa Nemcima tokom Drugog svetskog rata. Film je ove godine prikazan i na prestižnom filmskom festivalu u Berlinu, gde je osvojio nagradu međunarodne filmske kritike – FIPRESCI. Mencl je zadovoljan reakcijom publike, posebno one u Češkoj.
„Bioskopi su veoma posećeni. U prethodnih osam nedelja, koliko je na repertoaru, film je videlo više od pola miliona gledalaca.“
U Berlinu se već jednom, pre nešto više od deceniju i po, okitio najsjajnijim odličjem – „Zlatnim medvedom“ za film Ševe na žici. Nije se, kaže, nadao da bi i sa Kraljem mogao da ponovi identičan uspeh.
„Ja sam realan čovek, jer znam kakva su imena bila tamo. Drago mi je da sam i ja bio prisutan. Za mene je bila velika čast da budem u tom društvu.“
Ipak, za razliku od publike, češka kritika je i ovoga puta imala drugačiji stav. Između ostalog, neki od njih film vrednuju sledećim rečima: „...Videli smo mencelovski rafiniran, mencelovski perfekcionistički, blago ironičan, precizno odglumljen film. Videli smo nekoliko antologijskih kadrova, udahnuli doslovnu čaršijsko-bogataško-građansku atmosferu Prve republike između dva rata – ali hrabalovsko umeće pripovedanja u slikama koje su sve neverovatnije od neverovatnih, u izmišljanjima, u hiperbolama – nerealnim ali najpoetičnijim što se mogu smisliti, taj šarm hrabalovske literature koji je njena osnovna i najveća lepota, vrednost koja je, verovatno, filmskom kamerom i neuhvatljiva, ostao je neiskazan i neprenesen u film...“„Ha.... Oni su uvek suprotnog mišljenja od publike. Kritičari su uvek 'pametniji' od onih koji su to radili. To je uvek tako“, Mencl komentariše naše navode sa pomalo ciničnim osmehom na licu.
Kako sam služio engleskog kralja je šesti film koji je Mencl radio po Hrabalovoj literaturi...
„Hrabal je kao i svaki veliki autor bio duhovno veoma bogat. Bilo ko da na osnovu njegove literature pokuša nešto da uradi, moći će to da rezimira samo delimično. Čini mi se da sam ja uspeo da priđem dosta blizu Hrabalu. Oni koji, ipak, kažu da to nije u potpunosti Hrabal, u pravu su, jer njega niko u potpunosti ne može da snimi zbog svih tih silnih detalja koji se nalaze u svakom njegovom komadu. Meni je veoma drago da je publika bila zadovoljna svakim od tih filmova koje sam radio na osnovu njegovih dela. Takođe, posebno me raduje da je i on bio veoma zadovoljan kako su filmovi bili urađeni. Nažalost, jedino ovaj, Kako sam služio engleskog kralja, nije mogao da vidi, jer je pre sedam godina tragično izgubio život.“
Posle velikog uspeha koji je postigao filmom Strogo kontrolisani vozovi, Mencl je dobio veoma primamljivu ponudu da rediteljsku karijeru nastavi u Sjedinjenim Američkim Državama. Nije je prihvatio, i kaže kako i danas smatra da je ispravno postupio.
„Da, ja i dalje tvrdim da mi je to bio mnogo pametan potez. Nijedan od filmova koje sam kasnije snimio, ne bih mogao da radim u Americi. Amerika nije toliko pametna.“
Naš sagovornik veli da mu Oskar, u smislu neke afirmacije, apsolutno nije bio ni od kakve koristi.
„To priznanje nije imalo ama baš nikakvog pozitivnog uticaja, bilo je čak suprotno. Posle povratka iz Amerike, radio sam jedan komercijalni film i kad sam ga završio, došli su u Prag ruski tenkovi. Ljudi iz moje generacije počeli su da dobijaju zabranu za rad. Mislim da je upravo Oskar uticao na to da i mene zadesi ista sudbina. Nekoliko godina nisam smeo da radim.“
Izvestan period u svom umetničkom angažmanu proveo je stvarajući „iza gvozdene zavese“, u vremenima kada je u tadašnjoj Čehoslovačkoj postojao problem umetničke slobode izražavanja. Čak i pored svih opasnosti koje su vrebale, kaže da je na određeni način, ipak, bilo izazovno i inspirativno raditi u takvim uslovima.
„Sve je drugačije kad si mlad. U to doba, pored velikih snova uvek je prisutna i jaka motivacija. Čovek ima određeni razlog zašto bi da radi neke stvari, i onda je prinuđen da pronađe neki međuprostor kako bi to i ostvario. Mogu da kažem da komunistička cenzura uopšte nije bila toliko oštra koliko je oštra ova današnja. Čak je i finansije za film mnogo teže naći danas, nego u ono vreme. Iskreno se divim svim ovim mladim momcima koji imaju snage da krenu u sve to.“
Manjim, uglavnom epizodnim ulogama, paralelno je gradio i glumačku karijeru, ali je ona, ipak, značajno ostala u senci svega onoga što je u prethodnih 40 i više godina uradio kao filmski i pozorišni reditelj.
„Ja nisam glumac, to je moj hobi. U filmovima igram samo zato što imam prijatelje reditelje koji mi ponude da odigram neku manju ulogu, takoreći ulogicu.

Razgovarao Mikojan Bezbradica

Premijerno izvođenje

Premijera, 29. mart 2007. / Velika scena

Prevod Borivoje Nedić
Reditelj Jirži Mencl
Dramaturg Molina Udovički Fotez
Scenograf Geroslav Zarić
Kostimograf Marina Vukasović Medenica
Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović
Scenski pokret Ferid Karajica
Dizajner zvuka Vladimir Petričević
Simultani prevodilac Danijela Nepejhalova
Asistent prevodioca Jasmina Jokić
Organizatori Nemanja Ralić i Nemanja Konstantinović
Inspicijent Saša Tanasković
Sufler Gordana Perovski
Asistent režije Veljko Mićunović

Premijerna podela:

Vitez Džon Falstaf Milan Gutović
Fenton, plemić Aleksandar Srećković
Plitkoumić, sudija Nebojša Kundačina
Mršavko, rođak Plitkoumića Igor Đorđević
Ford, vindzorski građanin Aleksandar Đurica
Pedž, vindzorski građanin Boris Pingović
Pop Hju Evans, sveštenik iz Velsa Boris Komnenić
Doktor Kajus, francuski lekar Milenko Pavlov
Gostioničar, „Kod Podvezice“ Branko Jerinić
Bardolf, Falstafov pratilac Gojko Baletić
Pistol, Falstafov pratilac Nenad Maričić
Nim,Falstafov pratilac Miloš Đorđević
Bezazlenko, Mršavkov sluga  Nenad Stojmenović
Ragbi, sluga doktora Kajusa Zoran Ćosić
Gospođa Ford Nataša Ninković
Gospođa Pedž Dušanka Stojanović Glid
Ana Pedž, njena kći Jelena Helc / Kalina Kovačević
Gospođa Žurka, domaćica kod doktora Kajusa Nada Blam
Musavko Nemanja Konstantinović
Sluge Milan Šavija, Miloš Dmitrović
Vile: Aleksandra Kocić, Nikolina Bobar, Maša Miljanić, Milica Nenadić, Mina Radoja, Tijana Drakulić, Jelena Radulović, Marija Mihajlović, Nataša Nenadić, Marija Demirović, Irina Kovačić, Vanja Mijajlović (učenice Baletske škole „Lujo Davičo")

Dizajner svetla Lazar Streoski
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Dimitrije Radinović
Majstor tona Tihomir Savić
Dekor i kostimi su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu.

Galerija