ZALjUBLjEN U TRI NARANDžE

ZALjUBLjEN U TRI NARANDžE
Bežeći od plamena boljševičke revolucije, mladi Prokofjev 1918. najpre kratko boravi u Japanu, odakle nastavlja potragu za novim prebivalištem put Sjedinjenih Država, u koje stiže početkom jeseni. Prvim recitalima koje je održao u San Francisku stekao je, uprkos uglavnom negativnim kritikama i „etiketi“ koja mu je odmah dodeljena – „boljševički pijanist“ – velike simpatije publike i muzičkih producenata, te su počele da pristižu i prve narudžbine, među kojima se izdvaja zahtev Opere iz Čikaga da sa njihovim ansamblom izvede neku svoju operu, i on je ponudio da u tu svrhu završi započetu Zaljubljen u tri narandže. Naime, tokom putovanja je napisao skicu za libreto zasnovan na Mejerholjdovom prevodu istoimenog komada koji je Karlo Goci napisao u duhu komedije del arte a čiji je, pak, izvor bila bajka Đanbatiste Bazilea istog naslova. Budući da je sada pisao za američko tržište te pevanje na ruskom jeziku nije dolazilo u obzir a njegovo znanje engleskog jezika nije bilo dovoljno za složen zadatak stvaranja operskog libreta, Prokofjev se odlučuje da ga prevede i završi na francuskom, pod originalnim naslovom L’Amour des trois oranges. Iako teško bolestan, kompozitor je uspeo da ispuni uslove ugovora i završi operu do kraja jeseni 1919, ali iznenadna smrt direktora Opere Kleofonta Kampaninija, odlaže izvođenje premijere – kao i isplatu honorara. Ponovo ostavši bez sredstava za život, Prokofjev u proleće 1920. odlazi u Pariz, gde se pridružuje svom prijatelju Djagiljevu i komponuje za njega i njegovu čuvenu baletsku trupu. Opera je svetsku praizvedbu ipak imala na čikaškoj sceni, pod muzičkim vođstvom autora, 30. decembra 1921. Informacije o prijemu na koji je predstava naišla su kontraverzne: od onih da je opera odmah postala hit i ubrzo se našla na scenama širom Evrope, do onih prema kojima je usled izuzetno lošeg odjeka predstava igrana svega tri puta i da su prve vrednosti ovog dela otkrivene tek na premijeri u Njujorškoj operi, 1949. (u režiji Vladimira Rosinga i pod pod muzičkim vođstvom Lasla Halasa). Nesumnjivo je, međutim, da je ovaj naslov postao i do danas ostao obavezni deo standardnog operskog repertoara. Prva premijera ove opere u otadžbini kompozitora bila je 1926. u Sankt Peterburgu (tadašnjem Petrogradu), gde je odmah imala uspeha. Verovatno najpopularniji deo opere je „Marš“, koji kompozitor kasnije citira i u drugom činu svog baleta Pepeljuga (Op. 87). Od opere Zaljubljen u tri narandže Prokofjev je 1924. načinio i Simfonijsku svitu (Op. 33bis), u trajanju od 20-ak minuta, koja je takođe stekla veliku popularnost.
J. Stevanović

SERGEJ  PROKOFJEV
Rođen je 23. aprila 1891. u Sontsovki (Sosnovki), Ukrajina. Ljubav prema muzici, prva znanja i talenat je nasledio od majke. Počeo sa komponovanjem u ranom detinjstvu, prvu improvizaciju njegova majka je zabeležila kada je imao svega 5 godina, sa šest godina je komponovao Marš, Valcer i Rondo, a prvu operu, Džin (The Giant), prema sopstvenom libretu, načinio je u svojoj devetoj godini! Na Konzervatorijumu u Sankt Peterburgu je studirao kompoziciju kod Nikolaja Rimskog-Korsakova, ali i klavir i dirigovanje. Diplomirao je 1914, osvojivši pritom Nagradu „Artur Rubinštajn“ kao najbolji student. Dela koja je komponovao tokom studija iznenađuju jednostavnošću harmonija i agresivnim ritmovima i donose mu reputaciju izuzetno modernog, originalnog, inovativnog autora. Brojna putovanja, koja započinje 1913, usled Oktobarske revolucije se pretvaraju u emigraciju. Kraće vreme je bio u Engleskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, nekoliko godina je živeo u Parizu, a u Sjedinjenim Državama je boravio u pet navrata. U otadžbinu se vraća 1934. i trajno nastanjuje u Moskvi, ali i dalje pravi turneje po Evropi i SAD, nastupajući kao dirigent i pijanista. Tokom Drugog svetskog rata sarađivao je sa Sergejem Ejzenštajnom na filmovima Aleksandar Nevski i Ivan Grozni i  komponovao jedno od svojih najboljih dela, Šestu simfoniju es-moll. Posle rata, vlasti su bile sumnjičave prema Prokofjevu, tako da se uglavnom povukao iz javnog života. Umro je u Moskvi, 5. marta 1953. (istog dana kad i Staljin). U svoje vreme izuzetno cenjen dirigent i pijanista, Prokofjev se danas smatra jednim od najvećih kompozitora XX veka, a za njim je ostao obiman opus kompozicija raznovrsnih žanrova: simfonije, koncerte, opere, balete, filmsku, programsku muziku... Od brojnih opera koje je komponovao, Zaljubljen u tri narandže (1919) je svakako najpopularnija, a po mnogima i najuspelija. Tokom svog emigrantskog perioda, u Parizu je blisko sarađivao sa Djagiljevim i njegovim Ruskim baletom. Od baleta koje je komponovao svakako je najuspeliji i najpoznatiji Romeo i Julija (1935).

JIRŽI  MENCL
Rođen je u Pragu, 23. februara 1938. Ovaj, svakako najpoznatiji češki filmski reditelj, diplomirao je na Praškoj filmskoj školi FAMU 1962. i pripada „novom talasu češke kinematografije“. Pored toga, režira i u pozorištu, piše scenarija i glumi. Rado režira filmove čija su scenarija adaptacije dela poznatih čeških književnika, kao što su Bohumil Hrabal i Vladislav Vančura. Njegova poetika mogla bi se definisati kao kombinacija prevashodno humanističkog pogleda na svet, kroz prizmu humora sa prizvukom sarkazma. Svetsku slavu stekao je 1967, kada je njegov film Strogo kontrolisani vozovi (na osnovu Hrabalovog romana) osvojio Nagradu Američke filmske akademije, Oskar, kao najbolji film na stranom jeziku. Njegov film Ševa na žici iz 1969, češka vlada je zabranila i konačno odobrila za prikazivanje tek 1990, po padu komunističkog režima. Menclova crna komedija Selo moje malo takođe je bila  nominovana za Oskara, 1986. Njegov dosadašnji opus čini tridesetak filmova među kojima se, pored pomenutih, izdvajaju i Striženo košeno, Neobični doživljaji vojnika Čonkina, Služio sam engleskog kralja... U Narodnom pozorištu u Beogradu je 2007. godine režirao Šekspirovu komediju Vesele žene vindzorske koje su i dalje na repertoaru Drame, a Zaljubljen u tri narandže je četvrta opera koju režira.

BOŽIDAR ĐUROVIĆ
Rođen je 12. januara 1960. godine u Danilovgradu. Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Pozorišnoj akademiji (DAMU) u Pragu 1988. godine. Stalni je reditelj Drame Narodnog pozorišta u Beogradu (Tužna je nedelja Petera Milera, Puritanska komedija Ivana M. Lalića, Zagonetne varijacije Erika E. Šmita, Cijanid u pet Pavela Kohouta, Sabirni centar Dušana Kovačevića). Režirao je u pozorištima u Pragu, Beogradu, Podgorici, Novom Sadu, Kragujevcu, Šapcu, Kijevu... dela Rucantea, Žorža Fejdoa, Branislava Nušića, Dušana Kovačevića, Vide Ognjenović, Aleksandra Vampilova, Petera Milera, Veljka Radovića, Pavela Kohouta, Bernarda Slejda, Fransisa Vebera... Režira i opere (Đuzepe Verdi Bal pod maskama u Narodnom pozorištu u Beogradu, Franko Alfano Vaskrsenje u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu). Bavi se i radio režijom. Za rediteljski rad je nagrađivan. Bio je umetnički direktor Scene Zemun, direktor Drame i pomoćnik upravnika Narodnog pozorišta, umetnički direktor i selektor festivala „Dani Zorana Radmilovića“ u Zaječaru i „Glumačkih svečanosti Milivoje Živanović“ u Požarevcu. Prevodi sa češkog i slovačkog jezika. Objavio je knjigu prevoda „Bela bolest“. Teatrološke eseje i prevode objavljuje u časopisima „Scena“, „Teatron“ i u „Književnim novinama“. Redovni je profesor na katedri za glumu Akademije lepih umetnosti u Beogradu.

DAVID   PORSELAJN
David Porselajn je glavni dirigent danskog Sønderjyllands Symfoniorkester, od septembra 2010. Jedan je od najistraknutijih holandskih muzičara svoje generacije. Bio je radio glavni dirigent i umetnički direktor Simfonijskog orkestra u Adelaidi, Tasmanijskog simfonijskog orkestra i Simfonijskog orkestra RTB u Beogradu, muzički urednik i dirigent Holandskog plesnog teatra. Radio je i kao profesor dirigovanja na Konzervatorijumu Utreht-Amsterdam i na Sidnejskom muzičkom konzervatorijumu. Dirigovao je i Londonskom filharmonijom, Londonskom simfonijetom, Simfonijskim orksestrom BBC i Filharmonijskim orkestrom u Londonu, Sidnejskim simfonijskim orkestrom, Bergenskom filharmonijom, SWR Sinfonieorchester u Baden-Badenu i Fajburgu, Orquesta Filharmónica na Gran Kanariji, NDR Radiophilharmonie i Narodnim radijskim simfonijskim orkestrom u Poljskoj, ali i mnogim drugim orkestrima. Pored rada na ustaljenom repertoaru, on diriguje i nova muzička dela širom sveta. Primera radi, dirigovao je muziku savremenih kineskih kompozitora na tri koncerta na Međunarodnom festivalu u Edinburgu. Kroz saradnju sa istaknutim kulturnim institucijama kao što su: Opera Australije, Praški prolećni festival i Orquesta Filharmónica de la Cuidad de México, njegov angažman se prostire na tri kontinenta. Dobio je nagradu „Najbolji operski dirigent“ na Minhenskom bijenalu za produkciju u saradnji sa Holandskom operom, 1992. David Porselajn je veoma angažovan i na snimanju muzike, a trenutno većinu CD-ova snima za kuću CPO, za koju je snimio simfonije Kristijana Sindinga sa NDR Radiophilharmonie, započeo nekoliko velikih ciklusa dela holandskih kompozitora među kojima su Jan van Gilse, Julijus Röntgen, Henk Badings i Hendrik Andriesen, kao i dela srpske kompozitorke Isidore Žebeljan i slovačkog kompozitora Ludovita Rajtera. Iza njega je i bogat opus snimljene muzike za ABC Classics u Australiji, koji uključuje kompletan ciklus Betovenovih simfonija, Mesijanove Éclairs sur l’Au-délà i muziku australijskih kompozitora Ričarda Meale, Pitera Skultorpa, Najdžela Vestlejka i Metjua Hindsona, kao i dela Kurta Švetsika, Šuberta Lajdera orkestriranu od strane Bramsa, Rejgera, Ofenbaha i Lista. Za EMERGO je snimio muziku holandskih kompozitora Hansa Koksa (sa Simfonijskim orkestrom Tasmanije) i Tristana Keurisa (sa Holandskim radijskim filharmonijskim orkestrom i horom).